ETIČKI KODEKS LOVACA SRBIJE

0
368

 

Na osnovu člana 15. Statuta Lovačkog saveza Srbije, a na predlog Upravnog odbora, Skupština Lovačkog saveza Srbije, na redovnoj sednici održanoj 26.6.2004. godine u Subotici donosi

ETIČKI KODEKS
LOVACA SRBIJE

Kodeks o ponašanju lovaca
Lov je najstarija delatnost čoveka koja se oblikovala kroz istoriju, od prvobitne zajednice do današnjeg dana. Lov je oblikovao odnose među ljudima, uređivao ih i usmeravao u njihovim zajednicama u nepisane društvene norme. U evoluciji čoveka najduži deo pripada stvaranju lovačke kulture koja se razvijala od praistorije sve do prvih zemljoradničkih kultura na našoj planeti. Kroz istoriju čovečanstva, lovstvo je bilo sastavni deo svakodnevnih društvenih odnosa i odraz opšteg kulturnog pravca. Zato su u svetu, prostorno i vremenski, oblikovane različite lovačke etičke norme.
Kroz istoriju ljudske zajednice nastajala su, razvijala se i poštovala nepisana pravila koja su uređivala lov, pravo na plen, odnose među lovcima i odnose lovaca prema divljači. To nasleđe i nepisanu kulturnu tradiciju treba čuvati i upotpunjavati novim normama, koje je donelo vreme ekoloških nevolja i preteće ugroženosti prirode, čiji su sastavni deo čovek i divljač.
Kroz istoriju, lovišta u Srbiji su bila na raskrsnici istočnih, balkanskih i zapadnih kultura. Ipak, naše današnje lovstvo se oblikovalo, pre svega, pod uticajem istočnobalkanskog lovstva. Zasnovan na toj tradiciji, nastao je naš etički kodeks -Kodeks lovaca Srbije, koji određuje prirodna i moralna pravila kao i odnose između prava i dužnosti u lovstvu.
Aktivnosti lovaca u prirodi i u lovu odvijaju se svaki put u drugačijim prilikama, koje najčešće nije moguće predvideti zbog terena, vremenskih prilika, ponašanja divljači ili lovaca i drugih ljudi kao i drugih nepredvidivih okolnosti.
Zato lovac treba da bude spreman da odlučuje i u nepredvidivim okolnostima, vanrednim prilikama i pri neuobičajenom razvoju događaja, samostalno i odgovorno, prema svojoj savesti i uvek u skladu sa normama Kodeksa lovaca Srbije.
Nadzor države i javnosti nad lovom je otežan zbog same prirode lova, jer se po pravilu uspešno lovi samo u samoći, tiho i neopaženo. U lovu su odlučujući neposredni odnosi lovca prema divljači, koji su bez posrednika i bez neposrednog nadzora drugih osoba, što je još izrazitije kod pojedinačnog lova. Zato je najvažnija puna lična odgovornost svakog lovca za sopstveno ponašanje prema prirodi, divljači i drugim divljim životinjama, vlasnicima zemljišta i šuma i raznim posetiocima prirode.
Lovci Srbije poštuju prirodu. Uvažavajući načela trajnog korišćenja prirode i trajnog razvoja društva, omogućava se uravnotežen razvoj koji zadovoljava naše sadašnje potrebe i ne ugrožava mogućnost budućih generacija da zadovolje svoje.
U savremenom društvu mišljenja o lovcima su protivrečna i ponekad zbunjujuća. Zbog otuđenosti gradskih ljudi od prirode i sve veće ugroženosti prirode, odnosi između lovaca i divljači, time i između čoveka i prirode, su naročito osetljivi. Mogućnost zloupotrebe moći čoveka i lovca, znanja i tehnologije, koja može štetiti prirodi i divljači, stalno raste. Sve to opravdava i traži od lovstva viša etička merila nego što su bila ikada ranije, u dugoj istoriji ljudske zajednice i lovstva.
Lovačke organizacije i lovci dužni su da neguju lovnu kulturu, lovačke običaje i navike, koji su sastavni deo našeg identiteta. Treba da sačuvamo tradicionalne moralne vrednosti, da širimo i jačamo narodnu svest i brigu o zaštiti prirode.

Uvod
Član 1.
Kodeks je putokaz i oslonac lovačkoj savesti za moralno ponašanje i za odnose lovaca i lovačkih organizacija prema:
– prirodi,
– divljači i drugim životinjama,
– lovačkom oružju i opremi,
– društvenoj sredini,
– lovačkim drugovima,
– lovačkim psima.

Odnos lovaca prema prirodi
Član 2.
Lovac poštuje načelo trajnosti korišćenja prirode i tim načelom se rukovodi u svom redovnom radu, lovu i svim drugim aktivnostima u slobodnom vremenu.
U oblasti lovstva lovac uvek zastupa i svojim stručnim i fizičkim sposobnostima ostvaruje načela trajnog korišćenja prirode:
– aktivnom zaštitom životne sredine, staništa divljači i drugih divljih životinja,
– po prirodu štetne i protivzakonite aktivnosti koje ugrožavaju životnu sredinu
divljači, blagovremeno prijavljuje upravi lovačke organizacije,
– pri opaženom zagađivanju ili odlaganju otrovnih i opasnih materija, obezbeđuje
dokaze i na vreme obaveštava nadležne službe.

Član 3.
Lovačke organizacije poštuju i ostvaruju načelo trajnosti korišćenja prirode:
– planiranjem i vršenjem aktivne zaštite prirode i staništa divljači i drugih divljih životinja,
– uzgajanjem divljači, koje je u skladu sa trajnim korišćenjem prirode i njenom
zaštitom,
– racionalnim korišćenjem divljači, ostvarivanjem odstrela divljači po polnoj i starosnoj strukturi koji je uravnotežen sa prirastom.

Član 4.
Upravljanje lovištem treba da bude brižno, zasnovano na načelu dobrog gazdovanja, tako da se prihod ne ostvaruje na štetu trajnosti, zaštite prirode ili zaštite divljači.
Ostvarene prihode u upravljanju lovištem neophodno je vraćati u lovište, kroz ulaganje u zaštitu, gajenje divljači i zaštitu prirode.

Član 5.
Lovac se u prirodi i u lovištu kreće na način koji ne uznemirava divljač i druge divlje životinje.
Kretanje, zadržavanje i boravak lovca u prirodi i u lovištu ne sme štetiti prirodi.

Lovac i divljač
Član 6.
Lovac se ponaša prema živoj ili mrtvoj divljači humano i sa poštovanjem, u skladu sa stručnim pravilima.

Član 7.
U odnosima lovca prema divljači neophodna je etička samokontrola. U lovu najpre treba prosuditi šta smemo, a ne šta možemo činiti.

Član 8.
Divljač nije dozvoljeno otuđivati iz životne sredine. Lovci su dužni da oslobode uhvaćenu divljač, da spreče hvatanje divljači, uzimanje mladunaca ili jaja divljači sa ciljem držanja u zarobljeništvu. Lovci mogu da učestvuju u hvatanju divljači za potrebe naučnih istraživanja i spašavajući divljač od elementarnih i drugih nepogoda.

Član 9.
Lovac u javnosti čuva podatke o lokaciji gnezda, brloga, mladunaca i zimovališta i na taj način štiti divljač i mirne zone divljači.

Član 10.
Lovac ne sme pristati, dopustiti ili učestvovati u mučenju ili drugom neljudskom ponašanju prema divljači i drugim životinjama. Lovac treba da olakša muku divljači, ako se to dogodi. Poštujući divljač, lovac treba da spreči svaki ponižavajući odnos prema živoj ili mrtvoj divljači.

Član 11.
U lovu, lovac je lično i moralno odgovoran za poštovanje lovačkih etičkih normi, za stručne odluke i razborit odnos prema divljači. Lovac treba uvek da lovi lovački ispravno i pri tome treba da kontroliše sam sebe.
Lovac ne sme zloupotrebljavati nevolje divljači u prirodnim nepogodama, teškim vremenskim prilikama i pri nezgodama već treba, prema svojim mogućnostima, da spreči i olakša nevolje divljači.
U lovu, kada se lovac dvoumi o pravilnoj odluci, uvek odlučuje u korist divljači.

Član 12.
Lovac rukuje lovačkim oružjem brižno i sa punom ličnom odgovornošću za sigurnost, u skladu sa zakonom.
Pre svakog hica lovac mora sa puno ogovornosti prosuditi opravdanost hica, po načelima bezbednosti i lovačke ispravnosti.

Član 13.
Lovac u lovu brine o svojoj i bezbednosti drugih učesnika, pre i za vreme lova ne konzumira alkohol, vodi računa o kretanju u lovištu, rastojanju od dugih lovaca i pravcu pucanja na divljač.

Član 14.
Lovac nikada ne puca ako mu vidik nije čist, niti puca na divljač ispred drugog lovca.
Lovac puca na sitnu dlakavu divljač samo kada je ona u pokretu, na pernatu divljač samo kada je u letu i to ne u jato već samo u jasno izdvojenu jedinku.
Lovac puca na krupnu divljač samo kada je ona na nogama i u mirovanju, osim divlje svinje.

Član 15.
Nije lovački pucati preblizu niti predaleko, a na krupnu divljač u glavu ili stražnjicu.
Prilikom ranjavanja divljači, lovci prvo pronalaze ranjenu divljač, a tek potom nastavljaju lov.

Član 16.
Sitna i pernata divljač pripada lovcu koji je na tu divljač poslednji pucao, a trofej krupne divljači pripada lovcu koji je divljač prvi ranio.
Lovac u lovu, posle pucanja, nikada ne uzvikuje “moj je”, kada divljač padne.

Član 17.
Lovac u lovu ne sme uloviti više divljači od broja koji je odredio domaćin lova.
Lovinu iz zajedničkog lova učesnicima deli domaćin lova, bez obzira ko je koju divljač ulovio. Lovac ne bira ulovljenu divljač i ne traži od domaćina lovinu za lica koja nisu učestvovala u lovu.

Član 18.
Lovac neće učestvovati u lovu i ostalim aktivnostima, ako po svojoj savesti proceni da nisu uzeta u obzir i nisu poštovana moralna načela ili zakonske odredbe. U teškim trenucima potrebno mu je prisustvo duha i lično razumno rasuđivanje.

Lovac i lovačko oružje i oprema

Član 19.
Lovac svoje oružje i opremu održava uvek u ispravnom stawu.
Lovac u lov ide uredan i sa ispravnim oružjem i opremom.
Oružje i municiju lovac vadi iz futrole ili kutije, tek kada stigne na mesto početka lova.
Lovac za vreme priprema za lov, pauze u lovu i svakog okupljanja lovaca, oružje drži prelomljeno odnosno ispražnjeno. U toku lova i kada puni ili prazni pušku, lovac ne sme držati pušku okrenutu prema drugim licima.
Lovac u lovu nikada ne pozajmljuje municiju od drugog lovca.

Član 20.
Lovac svoju pripadnost lovačkoj organizaciji, obeležava i nošenjem lovačke odeće, svečane u svečanim prilikama i terenske za lov.
Lovac u lovu nikada ne nosi uniforme, vojne, policijske, vatrogasne i dr. niti maskirna odela.
Lovac, u grupnom lovu, mora imati obeležavajuću traku na kapi, kapu, ili obeležje na ramenom delu lovačkog prsluka ili jakne, jarke, uočljive boje.

Odnos lovaca prema društvenoj sredini
Član 21.
Lovac treba da bude časna ličnost, primernog ponašanja, sa odgovornim odnosom prema prirodi, divljači, društvenoj sredini, prema vlasnicima i korisnicima zemljišta ili šuma i prema svojim lovačkim drugovima.
Svojim vladanjem i odnosom lovac treba u svojoj društvenoj sredini da se stara za sopstveni ugled i ugled lovačke organizacije.
Lovac treba da bude moralno nezavisan od svog socijalnog položaja i od prilika u društvenoj sredini.

Član 22.
Lovačke organizacije, zajedno sa drugim srodnim organizacijama, školama i nadležnim službama, obavljaju informativnu i obrazovnu delatnost u cilju zaštite prirode, životne sredine i divljih životinja.
Učestvovanje lovačkih organizacija i pojedinačno lovaca sa korisnicima i vlasnicima zemljišta, šuma i voda mora biti korektno, jer je to sastavni deo aktivne zaštite divljači i životne sredine. Stručan, neposredni rad na terenu, poljima i šumama, odlučujuće utiče na zaštitu i očuvanje divljači.
Učestvovanje sa drugim korisnicima prirodnog prostora mora biti ravnopravno i zasnovano na načelu, da je lov sastavni deo trajnog korišćenja prirode. U spornim situacijama lovci podržavaju i obezbeđuju zaštitu prirode i prava divljači.

Član 23.
Lovci u svojim nastupima i na izložbama promovišu zaštitu prirode i divljači, kulturno predanje, tradiciju, moralne norme i lovačke običaje i navike.
Trofeje divljači izlažemo i za stručnu javnost, kao pokazatelje prirodnog potencijala lovišta, naslednih osobina divljači i kao merilo uspešnosti uzgoja divljači.
Lov i ulov divljači su lični i intimni, jer se odnose samo na divljač i lovca i zato ne spadaju u javnost.

Član 24.
U odnosu na radikalne stavove aktivista za zaštitu životinja, koji nastupaju sa anarhičnim metodama i zalažu se za zabranu svakog lova, lovci i lovačke organizacije nastupaju javno, sa argumentima trajnog korišćenja prirode, ističući važnost poštovanja odredbi Kodeksa lovaca Srbije.
U odnosu na stavove korisnika i vlasnika poljoprivrednog zemljišta ili šuma, koji se zalažu za prekomerne odstrele, koji bi značili ugrožavanje opstanka vrsta divljači, lovci i lovačke organizacije deluju stručnim argumentima i javno. Lovci sarađuju sa organizacijama koje se bave zaštitom prirode.
Lovci zastupaju i dokazuju valjanost svojih gledišta argumentovano, ne ugrožavajući prava onih koji drugačije misle.
Lovci uvek treba da imaju na umu, da su važan segment društva i da javnost i zajednica očekuju od njih adekvatan doprinos opštem napretku i blagostanju.

Član 25.
Lovci i lovačke organizacije uvažavaju rezultate istraživanja u lovstvu, na području zaštite prirode i divljači, kao i rezultate istraživanja drugih struka i primenjuju ih u donošenju odluka i stručnom radu.
Lovac doprinosi radu stručnih i naučno-istraživačkih organizacija, dajući korisne informacije o stanju i promenama divljači i životne sredine.
Lovac i lovačka organizacija učestvuju prilikom ustanovljavanja i uređenja staništa za životinje.

Član 26.
Lovac odstreljuje pse i mačke lutalica u skladu sa važećim propisima.
Lovac može da odbije učešće u uništavanju domaćih životinja i ako ga zamoli vlasnik ili takav zahtev uputi bilo ko drugi.

Međusobni odnosi lovaca
Član 27.
Lovac se prema drugim lovcima ponaša onako, kako bi želeo da se drugi lovci ponašaju prema njemu.

Član 28.
Lovci su međusobno lovački drugovi, bez obzira na naciju, veru, rasu, društvenu ulogu i položaj ili političko opredeljenje.
Lovac je prema lovačkim drugovima pošten i ne sme dopustiti da materijalna korist utiče na njegov odnos prema drugim lovcima i divljači.
Lovački drugovi međusobno ravnopravno učestvuju i pomažu se u lovištu i u društvenoj sredini.
Lovac je dužan da redovno i stalno usavršava stručno znanje. Svoje znanje i iskustva lovci prenose na mlađe lovce, koji treba da poštuju iskusne i ugledne lovce i da uvažavaju njihove savete.

Član 29.
Lovci su obavezni da poštuju i štite svoju lovačku organizaciju.
Lovci treba da jačaju ugled, čast i dostojanstvo lovstva, i da izbegavaju radnje zbog kojih bi se u javnosti smanjio ugled lovstva.
U svom ophođenju, lovac mora voditi računa o ličnom ponašanju u skladu sa načelima etike i Kodeksa lovaca Srbije, tako da jača ugled lovaca i lovačke organizacije.
Lovci treba da budu otvorenog srca i dobronamerni. Ne treba da zlonamerno kritikuju mišljenja drugih lovaca. Informacije na osnovu kojih lovci odlučuju ili čine, treba da budu istinite, a izjave ne smeju biti lažne i zavaravajuće. Ako se pokaže da su se ponašali pogrešno, treba da se uvređenom i javnosti izvine.
Lovačke priče mogu učiniti veselijim društvene susrete, a ipak ne smeju biti nikada uvredljive i štetiti ugledu lovaca i lovačke organizacije.

Član 30.
Lovci su dužni da brane čast, ponos i plemenitu lovačku tradiciju. Bez oklevanja treba sami da razotkriju nezakonitosti ili nemoralno ponašanje svojih drugova i drugih lica, ako se stvar odnosi na divljač, zaštitu prirode ili lovstvo.
Lovac ne treba da se povezuje i podržava osobe ili postupke koji su suprotni moralnim standardima ili zakonu, koji mogu ugroziti prirodu, divljač, genetsku raznovrsnost, ekološku ravnotežu ili su predmet drugih interesa, koji nisu plemeniti i u skladu sa strukom.
Zabranjeno je postupati na način koji vređa, dovodi u pitanje čast ili baca mrlju na stručnost lovca, uključujući političke, socijalne, ekonomske ili pritiske administrativne prirode.
U svakom slučaju, lovac mora sam prosuđivati o svom delovanju i mogućim posledicama po prirodu, divljač i lovstvo.

Član 31.
Lovac u lov nikada ne ide nepozvan, ne nudi se da ga pozovu i kao gost ne vodi druge, nepozvane, lovce. Bez odobrenja domaćina lova, lovac gost ne vodi svog lovačkog psa.

Lovac i pas
Član 32.
Lovački pas treba da bude svakom lovcu lovački drug i saradnik.

Član 33.
Lovačkog psa treba obučiti i dresirati, tako da se osposobi za zahtevne zadatke u lovištu, ponašanje u porodici i lovačkom društvu.

Član 34.
Vlasnik je odgovoran da svom psu obezbedi zdravstvenu zaštitu, odgovarajući smeštaj i mogućnost kretanja.
Vlasnik treba svakog dana da obezbedi svom psu svežu vodu i odgovarajući obrok hrane.
Lovački pas je lovački drug svom vlasniku i treba da bude što više sa njim (u lovu i u slobodno vreme), a ne usamljen i zatvoren.
Ostarelim lovačkim psima vlasnik obezbeđuje mirnu starost, sigurnost i potrebnu negu.

Član 35.
Lovac, za lov i rasplod, koristi rasne obučene i zdrave lovačke pse, koji imaju rodovnik i ocenu urođenih osobina (ispit u radu).

Član 36.
Lovac je odgovoran za osposobljenost i ponašanje lovačkog psa u lovu.
Lovac ne sme zlostavljati psa zbog učinjene greške u lovu.
Lovački pas je važan lovčev pomoćnik u lovu, kako vlasniku tako i onim lovcima koji nemaju psa, koji su dužni da se prema psu ponašaju kao da je njihov.
Po uspešnom lovu i u slučaju kada pas nađe odstreljenu divljač, psa treba pohvaliti i nagraditi.

Nadzor nad sprovođenjem
Član 37.
Nadzor nad sprovođenjem odredbi Kodeksa lovaca Srbije vrši Sud časti Saveza.

Član 38.
Sud časti Saveza, pored nadležnosti utvrđenih Statutom Saveza, obavlja i sledeće poslove:
– daje tumačenja Kodeksa lovaca Srbije,
– rešava i ocenjuje da li su pojedinačna postupanja u skladu sa Kodeksom lovaca
Srbije,
– ostale poslove utvrđene Kodeksom lovaca Srbije.

Član 39.
Lovac ili lovačka organizacija koja bi se našla u teškoćama, jer je uvažavala načela Kodeksa lovaca Srbije, dobiće podršku Suda časti Saveza, drugih lovaca i lovačkih organizacija.

Član 40.
Sud časti Saveza upoznaje stručnu i širu javnost o svojim odlukama.

Završne odredbe
Član 41.
Sastavni deo Kodeksa lovaca Srbije je molitva za lov, kao zakletva lovaca Srbije, koju na svečan način daje svaki lovac.

Član 42.
Poznavanje Kodeksa lovaca Srbije i zakletve –molitve, sastavni je deo obrazovanja lovaca i sadržano je u ispitima lovstva na svim nivoima.

Član 43.
Kodeks lovaca Srbije stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u zvaničnom glasilu Lovačkog saveza Srbije.


LOVAČKA ZAKLETVA

Zaklinjem se,

Da ću poštovati načela i odluke Kodeksa lovaca Srbije, i po njima se upravljati u životu, sve dok budem imao čast da budem lovac.

Poštovaću prirodu i divljač.

Loviću zakonito, lovački ispravno i sam ću sebe kontrolisati, da uvek činim tako.

Poštovaću odluke lovačke organizacije.

Trudiću se da doprinesem ugledu lovstva.

Negovaću lovačko drugarstvo.

Poštovaću iskusne i ugledne lovce i uvažavati njihove savete.

Svoje znanje i iskustvo prenosiću mlađim lovcima.

Čuvaću čast i dostojanstvo lovstva i plemenitu lovačku tradiciju.


LOVAČKI OBIČAJI

Uvod
U dugoj istoriji lovstva, oblikovali su se lovački običaji i navike, koje čuvamo i upotpunjujemo i danas, jer su sastavni deo kulture i narodnog identiteta. Lovački običaji su deo tradicije i zato ih poštujemo i negujemo.
Naši lovački običaji su sastavni deo kulture srednje-evropskih naroda. Za lovačke običaje se odlučujemo u različitim prilikama, oni treba da daju osnovni ton susretima lovaca, zavisno od prigode. To mogu biti vesela druženja, kada smo srećni zbog uspeha društva, lovačke organizacije, pojedinačnog uspeha zajedničkog lovačkog druga ili sopstvenog uspeha. U drugoj prilici smo ozbiljni, ponosni i srećni jer proslavljamo jubilej naše lovačke organizacije i dodeljujemo priznanja zaslužnim lovcima. Sa lovačkim drugovima, u lovačkom domu, nakon uspešnog završetka lovačkih aktivnosti, zajedno se veselimo i pevamo.
Poseban lovački običaj je bratimljenje lovačkih organizacija. To je svečani čin, kojim se obeležava dugogodišnja, uspešna saradnja lovačkih organizacija. Prilikom bratimljenja potpisuje se svečana povelja o bratimljenju, koja reguliše buduće odnose organizacija.
U lovu su osećanja jaka, jer se lovcu čini da dodiruje prirodu i samu suštinu života. U životu, na žalost, nastupaju i teški i turobni trenuci, kada se opraštamo od lovačkog druga. Kada učestvujemo na proslavi ili na pogrebu, primereno događaju, usklađujemo svoje ponašanje. Različite događaje i okolnosti prate odgovarajući lovački običaji.
Kultura naroda se odražava i u lovačkim običajima, koji su sastavni deo narodnih običaja i navika. Kultura lovca se jasno i javno prikazuje na priredbama, na kojima se predstavljaju lovački običaji i navike, ali i u svakodnevnom životu. Svako je odgovoran za sopstveno ponašanje. Lovačka organizacija koja organizuje lov ili priredbu, odgovorna je za kulturni nivo izvođenja i pokazanu lovnu kulturu, a time i lovac koji organizaciju vodi.
Ne smemo prepuštati slučaju organizaciju lovačkih druženja. Izvođenje treba da vodi lovac koji odgovorno primenjuje lovačka pravila i običaje, zna da samostalno vodi postupak ili predstavu, dajući joj primeren ton podređen cilju organizovanja. To je zahtevan posao, koji može savladati lovac koji je vešt u javnim nastupima, koji zna stvoriti atmosferu u svim rasponima osećanja, zavisno od događaja i običaja.

Zelena grančica
Zelena grančica je staleški znak lovaca koji se nosi prilikom svih priredbi koje su namenjene lovcima i lovačkim organizacijama. To su svečani skupovi, skupštine, predstave, pogrebi…
Za zelenu grančicu upotrebljavamo vršak grančice četinarskog ili lišćarskog drveta, koju zataknemo na levu stranu lovačkog šešira.

Poslednji zalogaj
Simbol poslednjeg zalogaja divljači je zelena grančica. Lovac je stavlja ulovljenoj divljači u zubalo ili kljun. Tako se lovac simbolično odužuje divljači za njenu žrtvu, odnosno zahvali joj za trofej. Poslednji zalogaj -grančicu, lovac uvek treba da odlomi, a ne da odreže. To se čini na kraju lova, kada je divljač već položena na desnu stranu tela, sa levim bokom nagore. Lovac treba da klekne pored divljači i da joj sa poštovanjem preda zelenu grančicu. Po pravilu, poslednji zalogaj predaje lovac.
U našim lovištima, poslednji zalogaj pripada vrstama krupne divljači iz reda papkara: jelen evropski, srna, jelen lopatar, belorepi jelen, muflon i divokoza.
Poslednji zalogaj je pripadao velikom i malom tetrebu. Sada su te vrste divljači trajno zaštićene i zato je za njih poslednji zalogaj samo zanimljivost iz istorije lovstva.
Poslednji zalogaj nikada ne pripada vrstama krupne divljači iz reda zveri -medvedu, vuku i risu, divljoj svinji i vrstama sitne divljači.


Lovčeva grančica
Lovčeva grančica ili grančica plena je vrh grančice četinarskog ili listopadnog drveta, kao dokaz lovački ispravnog ulova krupne divljači bilo koje vrste, a lovac je nosi na desnoj strani lovačkog šešira. Kada je lovac sam u lovu, na kraju lova grančicu plena odlomi i zatakne je na šešir sa desne strane. To uradi odmah, pošto je divljač položio na desnu stranu tela i u zubalo joj stavio poslednji zalogaj. Ako krupnoj divljači poslednji zalogaj ne pripada, stavi sebi grančicu odmah pošto je divljač položio na desnu stranu tela.
Lovac nosi grančicu plena samo na dan lova određene divljači, jer grančica na lovačkom šeširu znači da je taj dan lovac lovački ispravno ulovio divljač.
U lovu, kada je pored lovca i lovački drug ili je lovac ulovio divljač u grupnom lovu, lovčeva grančica se uručuje na sledeći način. Kada lovac stavi u zubalo krupne divljači poslednji zalogaj, on i lovnik stanu pored divljači okrenuti jedan prema drugom. Oba lovca imaju na glavi lovački šešir i pušku na levom ramenu, sa ustima cevi okrenutim nagore. Lovnik polaže grančicu na smrtonosnu ranu i zatim je posle odgovarajućeg govora, levom rukom ponudi lovcu. Kraći govor se završava čestitanjem, “Dobar pogled!”. Lovac levom rukom prihvata grančicu, a desnom se rukuje sa vođom i zahvali mu se lovačkim pozdravom “Dobar pogled!”. Zatim lovac skida šešir i grančicu stavi na desnu stranu svog lovačkog šešira.
U grupnom lovu vođa grupe lovaca na isti način uručuje grančicu lovcu krupne divljači. Grančica se uručuje uvek na kraju kraćeg govora.

Grančica divljači
Grančicom divljači odajemo počast ulovljenoj krupnoj divljači, po završetku pozdrava divljači na kraju grupnog lova. Za taj običaj odlomimo odgovarajuće veliku grančicu četinara ili lišćara, koju stavljamo na levu plećku krupne divljači, i kod divljači kojoj ne pripada poslednji zalogaj.
Ulovljenoj sitnoj divljači grančica divljači ne pripada.

Zalomak -grančica za informacije u lovu
Lovci se u lovu i pri kretanju lovištem obaveštavaju međusobno grančicama i granama. Informacije mogu biti brojne i jako različite, naravno zbog toga treba razlikovati značenje položenih i u zemlju pobodenih grančica i grana. Informacije sa takvim prirodnim znakovima su jasne samo lovcima, dok ih drugi obično i ne opaze. Kod takvog označavanja i informisanja, pored svih dobrih strana sporazumevanja, dobro je što u prirodu ne puštamo ništa što u nju ne spada.
Grančice i veće grane, zalomke, upotrebljavamo kao informaciju, obaveštenje ili upozorenje u sledećim slučajevima:
– da označimo ulovljenu divljač, ako je ne možemo odneti sami, tako što na njen levi
bok položimo unakrsno odgovarajuće velike zelene grančice, što znači, da je divljač
lovački ulovljena, da pripada nekome i da nije uginula od posledica ranjavanja.
– da označimo stajalište granom, koja je duga kao ruka, naopako zabodena u zemlju, sa
granama odrezanim skoro do vrha.
– da obavestimo druga u lovu i pokažemo kuda smo otišli, da bi nas pronašao,
na raskrsnici puteva položimo manje grane, tako da grana leži debljim krajem
okrenuta u smeru gde treba da ide, a ukoliko želimo da nas drug na određenom mestu
čeka, na putu ili stazi položimo grančice, tako da se odlomljeni krajevi skoro dodiruju.
– kao znak upozorenja ili pažnje, što označava kao ruka dugačka grana, koja je oguljena
i položena ili obešena, na primer na stenu, žbun ili drvo…
– upozorenja na opasnost, što označava oguljena i u obruč savijena grana, obešena na
vidnom mestu.
– “prelomljenog traga”, u slučaju da je pogođena divljač pobegla, na mestu ranjavanja
pobodemo kao lakat dugačku zelenu granu, smer bežanja divljači prikazujemo sa nešto
manjim granama, položenim leđnom stranom nagore i sa odlomljenim krajem u smeru
bežanja divljači. Kada smer bežanja nismo ustanovili, pored zabodene grane polažemo
manje grane, tako da svaka pokazuje odlomljenim krajem u suprotni smer.

Sa grančicama i granama možemo, naravno, da poručimo još mnogo toga, ipak, znaci moraju biti poznati bar onima, kojima su namenjeni, da ih razumeju. Ako to nije slučaj, događanja na terenu se brzo iskomplikuju i namenjene informacije postaju nerešivi rebusi.

Nošenje plena
Poštovanje prema ulovljenoj divljači izražavamo i pravilnim nošenjem plena. Dostojno ponašanje prema ulovljenoj divljači, od lova, nošenja, odlaganja, prevoza i skladištenja je sastavni deo lovačke etike koja se pokazuje u odnosu prema divljači.
Oblikovala su se pravila za nošenje određene vrste divljači. Za sve vrste divljači važi pravilo da ih ne nosimo skrivene. Kada divljač stavimo u ranac, lovački prsluk ili torbu, mora se videti neki njen deo (glava, rep i sl.). Lovački ispravno i zakonito ulovljenu divljač pred lovcima nikada ne skrivamo. Pri tome treba napomenuti da se pred javnošću ne hvališemo ulovljenom divljači.
Ulovljenog zeca nosimo, na primer, tako što ga držimo za zadnje noge, isto tako nosimo, držeći za zadnje noge, svu drugu sitnu dlakavu divljač, na primer lisicu, jazavca…
Ulovljenu pernatu divljač, svih vrsta, nosimo tako što je držimo za vrat, odnosno glavu, da joj telo visi nadole, tako je i obesimo na visak.
Krupnu divljač nosimo, vučemo ili vozimo uvek okrenutu tako, da je glava napred, a divljač okrenuta u smeru našeg puta.

Odlaganje ulovljene divljači
Odlaganje i razvrstavanje ulovljene divljači vršimo posle grupnog lova, da pozdravimo ulov. Vođa grupe lovaca pred početak lova kaže svim lovcima u grupi gde će po završetku lova biti zborno mesto i pozdrav lovini. Vođa grupe lovaca takođe brine da po završetku lova lovci polože ulovljenu divljač i da takvo mesto bude pravovremeno i odgovarajuće pripremljeno. Zato pripremamo zelene grane na koje ćemo divljač odložiti po završetku lova. Po pravilu, mesto za odlaganje divljači treba tako pripremiti, da divljač glavom bude okrenuta prema predelu gde smo lovili, odnosno gde je ulovljena.
Svu divljač odlažemo u red po veličini, od desnog prema levom krilu; najpre krupnu i sitnu dlakavu divljač, zatim krupnu i sitnu pernatu divljač, na primer: divlja svinja, lisica, zec, fazan, patka, kreja. Divlja svinja ima na levoj plećki grančicu divljači. Grančicu stavljamo divljači na plećku, odnosno na krilo, kada je odložimo. Svaku divljač odlažemo desnom stranom na tlo, a između jedne i druge je odgovarajući razmak. Preko odložene divljači nikada ne prelazimo jer je to u suprotnosti sa poštovanjem koje joj lovac iskazuje.

Pozdrav plenu
Kada je sva divljač položena i svi lovci i hajkači na zbornom mestu, vođa grupe lovaca i vođa hajkača staju pored položene divljači na desnom krilu, što je pod pravim uglom i nasuprot leđima prve odložene divljači, posle čega lovovođa naređuje: „Drugovi, zbor kod plena!“ Lovci i hajkači se postavljaju u red ili u redove, približno tri koraka od odložene divljači. Za lovce je mesto na desnom krilu, a za hajkače sa psima na levom krilu. Svaki lovac dlanom leve ruke obuhvata cev puške odmah iznad remena. Psi su privezani i stoje uz levu nogu hajkača. Lovnik u kratkom govoru opisuje tok lova, kratkom ocenom iskazuje svoje i utiske drugih lovaca o divljači u lovištu gde su lovili. Kazuje koliko hitaca je bilo ispaljeno, koju divljač su učesnici lova videli i koliko divljači u odnosu na različite vrste su ulovili. Ocenjuje se celokupan tok i uspeh lova.
Ako je u grupnom lovu ulovljena i krupna divljač, lovnik uzima iz levog gornjeg džepa zelenu grančicu i njome dodirne ulovljenu krupnu divljač. Zatim stane ispred lovca, koji stoji u prvom redu, po opisanom običaju čestita mu lovačku blagodet i uručuje mu grančicu plena.
Zatim se lovnik vraća na svoje mesto, sa nekoliko reči zahvaljuje se lovištu i prirodi za odstrel divljači, posle čega opet naredi: „Pozdrav plenu!“ Vođa hajkača zatrubi lovačkim rogom tri duga zvuka koji znače završetak lova, ako je moguće još i melodiju „Pozdrav plenu“. Za to vreme lovci i hajkači stoje mirno.
Na kraju, lovnik pogleda sa poštovanjem odloženu divljač, digne šešir i kaže: „Ulovljenoj divljači za lovački blagoslov -hvala!“ Lovci i hajkači skidaju šešire i kažu u jedan glas: „Hvala!“, i opet stave šešir.
Nakon toga lovnik zaključuje obred zahvali se svim učesnicima lova, pogotovo gostima, pohvali red i disciplinu i prekori nepravilnosti u lovu. Konačno kaže, pod kojim uslovima pojedinci mogu da uzmu plen. Lovnik poziva lovce i hajkače na poslednji pogon koji je po običaju u lovačkom domu ili u određenoj gostionici.

Lovačke oznake
Lovačke oznake lovci nose uvek na levoj strani grudi ili na šeširu. Na levoj strani lovačkog šešira uglavnom nose trofeje ulovljene divljači. Izuzetno, čekinju divlje svinje je moguće nositi pozadi na šeširu, nikada na desnoj strani, jer je ta strana namenjena isključivo lovčevoj grančici. Znak organizacije lovaca Srbije, sa stilizovanom glavom srndaća i natpisom LOVAČKI SAVEZ SRBIJE, nosimo na levoj strani lovačkog šešira, prsluka, jakne i sl.

Lovačko krštenje
Lovačko krštenje je stari lovački običaj. To je prijem novajlija u lovačko bratstvo. Po pravilu, krsti se novajlija koji je lovački ispravno ulovio prvu krupnu divljač. Lovačko krštenje sadrži ostatke starog obreda primanja u vitezove. Običaj smo uzeli iz davne prošlosti, kada je krupnu divljač bilo mnogo teže uloviti nego danas i zato je lov bio dokaz viteške veštine.
Lovačko krštenje se obavlja neposredno posle lova, u kome je novajlija, lovački ispravno, ulovio krupnu divljač. Kada u grupnom lovu lovimo krupnu divljač, obično nema prilike za krštenje odmah posle ulova, nego u poslednjem pogonu, u lovačkom domu ili gostionici. Ako krštenje napravimo kasnije, plen može da zameni trofej ulovljene divljači.
Lovnik obaveštava da je novajlija lovački ispravno ulovio prvu krupnu divljač i zato se on po starom običaju može krstiti, a njegovo znanje proveriti. Kada se krštenje odobri, bira se lovački sud -koji ima predsednika i dva potpredsednika, tužioca, branioca i lovačkog kuma koji krsti novajliju, od iskusnih lovaca i duhovitih šaljivdžija. Lovački sud sedi za stolom, na kome su prut i bokal vina. Ispred stola može biti dugačka klupa sa ulovljenom divljači.
Predsednik poziva novajliju da sedne na klupu. Najpre ga ispita o njegovim ličnim podacima. Potom tužilac iznosi lovačku optužbu, slede pitanja suda i odgovori novajlije i njegovog branioca o prvom odstrelu – u šaljivom i duhovitom obliku.
Tokom lovačkog krštenja, najduže traje lovačka optužnica, ispitivanje, zagovaranje i odbrana kandidata. Predsednik vodi i usmerava raspravu tako da je ispitivanje izvorno, duhovito i aktuelno, u odnosu na izvršeni odstrel i prilike u lovištu. Optužnica, pitanja, odgovori i odbrana, ne smeju biti uvredljivi ili zlonamerni prema lovcima i lovačkoj organizaciji.
U toku krštenja, pravo na čašu vina imaju, tužilac, sud i branilac, nikada kandidat. Novajlija može zamoliti i po odobrenju suda, u najboljem slučaju, dobiti čašu vode, da izdrži napore.
Po ispitivanju, završnoj reči tužioca i branioca, predsednik se savetuje sa potpredsednicima i sud objavljuje kakvom je “kaznom” kažnjen novajlija. Kazna se sastoji od određenog broja udaraca prutom po stražnjici, koji mogu biti “vrući” ili “hladni”.
Kandidatu naređuju da legne na klupu, grudima na odloženi plen. Kaznu izvršava lovački kum, pri tome govoreći: ”Krstim te u ime Sv. Evstatija, za lovačku čast i poštenje”. Pre nego što kršteni ustane, simbolično ljubi ulovljenu divljač. Predsednik proglašava da je kršteni postao punopravni lovački drug i opominje ga, da nikada ne povredi lovačku čast i lovačku ispravnost u lovu. Udarci treba da mu budu opomena, da u lovstvu posle greha stiže kazna. Krštenom se, za uspomenu, uručuje krsni prut sa urezanim datumom lovačkog krštenja.
Kršteni lovac sa zahvali za čast i obeća da će se pokazati kao vredan i pravičan lovac. Posle toga sledi čestitanje i svi prisutni nazdravljaju.

Lovačke priče
Lovačka priča ne treba da zvuči kao laž, već kao duhovito i iskrivljeno preterivanje u opisivanju doživljaja u lovu. Prava lovačka priča uveseljava lovačko društvo, tako da susreti proteknu u veselom i vedrom raspoloženju. Moglo bi se reći, da je u pitanju slobodno umetničko izražavanje bez granica, da bi priča bila privlačna, napeta, da pobudi i druge da pripovedaju. Domišljata pitanja upućena pripovedaču, nikada ga ne smeju omesti, do mere da prestane sa pripovedanjem ili da se spetlja, tako da ga drugi uhvate u zamku.
Lovački doživljaji i lovačke priče su posebno zahvalna materija za slušaoce koji nisu lovci.
Lovačke lagarije i sve druge vrste lovačkih doživljaja ne smeju biti nikada uvredljive za druge lovce ili nelovce. Nikada ne smeju biti rečene sa lošim namerama i na način koji bi škodio ugledu lovaca i lovačke organizacije.
U lovačkim pričama ne smemo nikada govoriti o divljači i lovačkim psima ponižavajuće, već obrnuto. Osobine divljači, snagu i izdržljivost, snalažljivost i dosetljivost, u pričama uveličavamo, jer je tako svaka priča napetija, uloga lovca složenija i zahtevnija. Pri tome je uloga lovačkog psa nezamenljiva i često ima centralnu ulogu u priči. Pas pomaže da se priča zaplete do vrhunca i neverovatnim obrtima pomaže razrešenju priče, dovodeći do srećnog kraja.
Lovci imaju poseban govor i svojevrsne izraze, slično drugim vrstama druženja pripadnika različitih struka. Tako, kao što je starogrčki jezik bio službeni i naučni jezik, nerazumljiv prostom i neškolovanom čoveku, tako je često ”lovački starogrčki” razumljiv samo lovcima.

Lovačka sahrana
Lovačku sahranu treba spremiti uvek uz saglasnost pokojnikove porodice. Celokupnu organizaciju lovačke sahrane vodi lovačka družina, odnosno lovačka organizacija.
Lovci učestvuju na sahrani u lovačkom odelu i sa zelenom grančicom na levoj strani lovačkog šešira. Najmanje pola sata pre sahrane, postavi se kod pokojnikovog sanduka ili urne lovačka počasna straža od četiri ili dva lovca bez puške. Na počasnoj straži imaju lovci šešir na glavi i na njemu zelenu grančicu na levoj strani. Počasna straža se po potrebi menja. Kada sanduk dignu zbog sahranjivanja, počasnu stražu zamenjuje časna pratnja od četiri lovca -dva lovca pored urne koji imaju pušku na levom ramenu sa ustima cevi okrenutim na gore. Sanduk nose ili voze četiri lovca bez puške. Urnu nosi jedan lovac. Odmah ispred sanduka ili urne, jedan lovac drži prelomljenu pokojnikovu lovačku pušku sa crnom trakom. Drugi lovac nosi na jastučiću, najčešće zelenom, pokojnikova lovačka ili kinološka odlikovanja. Na čelu povorke, za lovačkim barjakom idu drugi lovci sa puškama, koji će se pobrinuti za počasnu paljbu.
Venac lovačke organizacije nose tri lovca, raspoređena na čelu lovačke grupe, odmah za barjakom. Ako je sahrana crkvena, lovci u špaliru čekaju pred crkvenim vratima ili idu u crkvu, ali nikada sa puškama. U svakom slučaju, u crkvu ulaze nosači sanduka, odnosno urne. U ovom delu sprovođenja sahrane treba posebno poštovati i uzeti u obzir dogovor sa pokojnikovom porodicom.
Kod otvorenog groba, lovački govor je poslednji. Govornik na kraju govora skida šešir, sa šešira skida zelenu grančicu i spušta je na sanduk, odnosno urnu. Za njim isto urade drugi lovci, jedan za drugim prilaze grobu, svako skida šešir, levom rukom sa šešira skida zelenu grančicu spuštajući je sa poštovanjem na sanduk odnosno urnu.
Odmah po lovačkom govoru vođa grupe za oproštajnu počasnu paljbu naredi:“Lovačkom drugu…Poslednji pozdrav!“, čime objavljuje da je lov za lovačkog druga završen. Na znak rukom sledi počasna paljba. Grupa to može da uradi na odgovarajuće udaljenom prostoru na groblju, još primerenije je da to urade van groblja.
Počasni pratioci sa puškama, nosač pokojnikove puške i nosač pokojnikovih odlikovanja, stoje mirno pored groba, dok se učesnici sahrane ne raziđu i oni poslednji skidaju sa šešira zelene grančice i spuštaju ih kod sanduka, odnosno urne.
Zbog različitih okolnosti i lokalnih navika, lovačke sahrane se mogu unekoliko razlikovati. Ipak, treba poštovati osnovna načela lovačkog običaja.

LOVAČKA NOŠNJA
Našu pripadnost lovstvu izražavamo i lovačkom nošnjom. Nošnja obuhvata odeću, obuću i sve dodatke pri oblačenju, koji daju konačni izgled lovcu. Zato se naša lovačka nošnja razlikuje od nošnje lovaca u drugim podnebljima i društvenim sredinama.
Kada predstavljamo lovačku organizaciju, lovačkoj ili široj javnosti, treba da nosimo propisanu lovačku nošnju. U lovu, odnosno prilikom boravka u lovištu, lovačka organizacija ne propisuje nošnju. Ipak, lovci se oblače tako da ih prilikom susreta razlikujemo od drugih ljudi koji imaju različite aktivnosti u prirodi.
Lovci u lov, i drugim poslovima, odlaze širom sveta. Različite terenske prilike i pre svega različita podneblja, koja su u rasponu od večnog leda do tropskih kišnih šuma i pustinja, uslovljavaju različitu odeću.

Svečana lovačka nošnja
Lovački savez Srbije propisuje lovačku nošnju koju lovci nose na lovačkim priredbama i susretima, u domaćoj javnosti i inostranstvu, onda kada predstavljaju našu lovačku organizaciju. Propisanu lovačku nošnju, koja je lovačka uniforma, ne nosimo pri svakodnevnim aktivnostima, već u svečanim trenucima. Postoji letnja i zimska lovačka nošnja, koja je lovačka uniforma, za razliku od drugih lovačkih nošnji, odeće i obuće, koju koristimo pri obilasku terena i u lovu.

Letnja lovačka nošnja
Pantalone su duge, u zelenoj boji, od lakše letnje tkanine sa kožnim kaišem. Košulja je svetlo zelena, pamučna, kratkih rukava, sa ramenskim epoletama, džepom na grudima i vezenim znakom LSS na levom džepu. Kravata je zelena sa lovačkim motivom. Boju kravate treba uklopiti sa bojom pantalona i košulje. Šešir je letnji i zelene je boje. Cipele su plitke i smeđe boje, čarape su smeđe ili zelene boje.
Žene mogu da nose suknju koja je istog kvaliteta materijala i boje kao pantalone.

Zimska lovačka nošnja
Pantalone su duge, u zelenoj boji od težeg, zimskog materijala sa kožnim kaišem. Košulja je bela ili zelena, dugih rukava. Kravata je zelene boje sa lovačkim motivom i uklapamo je sa bojom odeće. Šešir je zimski i zelene je boje. Cipele su plitke, zimske i smeđe boje, a čarape su smeđe ili zelene boje. Žene mogu da nose suknju koja je istog kvaliteta, materijala i boje kao pantalone.

Lovački šešir
Lovački šešir je sastavni deo lovačke nošnje i zelene je boje. Na levoj strani je zakačen lovački znak Lovačkog saveza Srbije. Razlikujemo letnji šešir koji spada u letnju lovačku odeću i zimski šešir koji spada u zimsku lovačku odeću.

Lovačka nošnja za lov
Lovišta u Srbiji su u svim visinskim rasponima: od vojvođanskih i moravskih ravnica preko brdovite Šumadije i Homolja do planinskih i visokoplaninskih područja zapadne, istočne, južne Srbije i Kosova i Metohije. Međutim, živimo u umerenom klimatskom pojasu, sa četiri godišnja doba, koja zahtevaju veoma različitu odeću, koja nas štiti od hladnoće, padavina ili letnjih vrućina. U istoj godini gazimo sneg, uhvati nas letnja nepogoda, kvasi nas jesenja kiša.
Tako različitim situacijama treba prilagoditi oblačenje kako bi bilo funkcionalno i sportsko, a ne uniformno. Može se izabrati boja odeće, koja treba da je u skladu sa prirodnim bojama sredine, da smo što manje uočljivi i time da manje ometamo divljač. U grupnom lovu obavezno moramo imati fluorescentnu obeležavajuću traku na kapi, kapu ili rameni deo lovačkog prsluka ili jakne jarke uočljive boje.
Nije primereno nositi vojničku odeću od maskirnog materijala, jer to jednostavno rečeno nije i nikada neće biti lovačka uniforma. Neka preovlađuje odeća u zelenoj, smeđoj i sivoj boji, sa svim umesnim tonovima. Lovački ton različitoj sportskoj odeći najbolje i najmanje upadljivo naglašava zeleni lovački šešir i znak LSS, koji su naš zaštitni znak u lovištu.
Za lov i za proputovanje po lovištima Balkana, primerena je lovačka nošnja kakvu nosimo u našim lovištima. Kada se spremamo van navedenog prostora, prilagođavamo oblačenje zemlji u koju odlazimo.

 

Stručna služba Lovačkog saveza Srbije sa saradnicima


 

 

 

 

NO COMMENTS

LEAVE A REPLY