Alegorija iz našeg ugla: KOJE I KAKVE KALIBRE VOLI “ELITA”

0
1815

Trend , moda, dubok džep ili stanje svesti. Ko bi znao…

Piše: Predrag Đurđev, glavni i odgovorni urednik Lorista

Verovatno da ću zbog ovog alegorijskog teksta imati dosta problema sa onima koji se budu prepoznali u njemu. Jednostavno, nisam mogao više da okrećem glavu od kojekakvih “autoriteta” po lovištima. Da se razumemo na samom početku. Nemam ništa protiv kada je osoba u prilici da nabavi dobru opremu, odeću, obuću, naoružanje, terenski automobil i sve ostalo što se koristi u lovu. Naprotiv.

Medjutim, to ne čini zvanje i status lovca. Još manje filozofiju i pristup lovu. Jer…budjelar tu učestvuje najmanje. Dozvoljavam da mi se pripiše, u pojedinim slučajevima, rigidnost i arhaičnost kada je u pitanju odbrana doktrine i etike lovstva kao discipline. Priznajem, ja jesam “stara škola” ali samo do nivoa zdravog razuma. Smisao lova je odavno definisan pisanim i nepisanim pravilima koji kontrolišu stanje duha, kada se definiše poziv lovca. Za mene je lov način života. Naravno, to ne mora biti i drugima. Ali se ježim kada  čujem definicije da je lov sport, hobi ili rekreacija. U novije vreme postaje stvar prestiža, demostracija bankovnih kartica i konglomerat svih sedam smrtnih grehova. Dali ste u takvima prepoznali gordost, pohlepu, zavist, požudu, oholost.?

Kako je počelo

Pre jedno 15-20 godina stasala nova generacija balističara. Namerno ne kažem lovaca jer time što neko kupi pušku ni približno nije lovac. Ali, stupiše oni na scenu srpskog lovstva krupnim koracima. U to doba, tridesetpetogodišnjaci, japijevski nastrojeni, naoružani „Ketnerima“ i „Frankonijama“ pod miškom a poneki i internetom u povoju. Preko prijateljskih veza se kupovala oprema u Austriji i Nemačkoj. Neki sa, neki bez lovačkog nasledja ali u većini sa tatinim ili porodičnim vezama u svim porama našeg društva. Gledali su u staru lovačku gardu kao na mentuzaleme a idoli su im bili tada već vremešni bivši „partijski drugovi“ koji su prodali veru za neveru i utopili se u demokratske promene sa početka ovog veka. Naročito su obožavali one gostinske lovove u kome su trofeji bili pola za džabe a pola za ništa. Iako sa oskudnim lovačkim znanjem i sa ciničnim predrasudama kako funkcioniše lovstvo, u sekundi su naučili sve o naoružanju.

Beše to vreme kada je ovu zemlju još drmao recidiv rata ali se i raslojavalo drustvo. Trend i moda toga doba je bilo ko ce biti “baja” u lovu divljih svinja i to na doceku i pogonu…naravno. A i šire, sa više kapaciteta sto bi rekli ‘drugovi’. Elem, san svakog ‘komercijalnog’ lovcaje bio magacin od 5.6.7 metaka. Poluautomat se podrazumevao, a šta bi drugo. Vrh priče se završavao na kal. .300win.mag i BAR-u. Svemoguća kombinacija koja je bila egal vodjenju plavuse po splavovima ili kupovina ‘micubisi pajera’. Pomenuti ‘automatičari’ su sejali strah i galamu po lovistima. Od njih plasili svi… sem divljih svinja. Posle par godina, zaključili su da ih je „Ketner“ prevario, izdao i da taj .300wm. i ne obara baš tako, ni iz prvog ni iz drugog, trećeg metka. Neko ih je slagao. Jedino što svi na prosekama, tokom lova, zaležu kad oni pucaju. Bilo je vreme da se nešto menja, jer zaboga, lovački su sazreli i imali su bezbroj komercijalnih lovova za sobom.  O pojedenim jagancima i prasićima, da ne pričamo.

Razvoj

Posle su „automatičari“ odrasli, stvorili su lik i delo, ugled, reputaciju. Firme koje su osnovali  „na kombinaciju“ ili „privatizaciju“ dobro se drže i posluju. Voze “Defendere”, „Hiluxse“, pucaju iz Blazera i Krighofa i savetuju mladu gardu. Nove lovce regrutuju iz poslovnog sveta. Jer za Boga, kakav je to privrednik ako ne lovi. Za poslovne revanše daruju se skupe puške jer  to novo pravilo kad treba da se ispoštuje poslovni partner. Odbacili su „Ketnera“ ali se kunu u Internet i “Made in Dojcland”. Do duše i u Benelija a oni načitaniji u dvokuglare. Promenili su i kalibar. Na sceni je reinkarnirani 9.3×62 u koga se kunu i sa kojim opet prave „red“ u lovistima. Opet se zaleže na prosekama, srndaci se odstreljuju na „pola“ gde je pogodak vec uradio „lovacki obradu“. Tokom lovačkog staža su izneli 20 kg.zrnaste hrane…lično a i bili su na dva prebrojavanja i jednoj radnoj akciji. A onda im je zakon krenuo na ruku. Kupe lovačku kartu i pucaju do mile volje. Čemu biti član lovačkog društva. Iznositi hranu i nije neki čin kad moraš da prljaš gume na terencu od šezdeset hiljada eura. Jedno im niko ništa ne može zameriti. Oni su bili galantni i sva svoja zadovoljstva su plaćali. Mladji naraštaj je to gledao iz prikrajka otvorenih očiju i usta i netremice maštao o statusu svojih “idola”. Jer Bože moj, oni znaju sta rade i tako to treba.

Danas

     Danas se malo promenila slika. Blaseri i Krighofi su i dalje tu uz dopunu skupih ručnih radova iz Ferlaha. Ipak, minuli rad je učinio svoje a hedonizam je narastao do nivoa prepoznavanja novih vrednosti. Moda teških kalibara ih polako prolazi i sve češće zagovaraju kiplaufe, jednometke, kao vrh viteškog lova. Vraćaju se starim pouzdanim kalibrima uz poneki nov. Poluautomati padaju polako u zaborav i više nisu pojam elitizma a i etike. I taman čovek pomislio da su doživeli lovačku katarzu, kad ono…avaj. Na scenu stupaju termovizije, noćni nišani, laserski daljinomeri, noćne i dnevne kamere, optike sa kalkulatorima i ostala elektronska pomagala. Danas se „elita“ iškolovala da nije poenta „prašiti“ po prosekama i praviti galamu već je poenta u što više odstrela bez promašaja. Danas se utakmice vode kod elitnih lovaca ko je više odstrelio.Ili, čiji je veći…hodnik sa trofejima. Lovačke sobe liče na kosturnice a za istim stolom u elitnim restoranima ne mogu sedeti oni koji imaju ispod 68 pari kljova od veprova ili 236 rogova srndaća uz jedno 12 jelena. Odlazak na hodočašća u Afriku se podrazumeva.

I tako, zemaljski dani teku, lovački život piše romane a „elita“ diktira neke nove trendove. Doduše, onaj pomenuti hedonizam i dalje plaćaju sami, do poslednjeg centa. Na kraju, komercijalni lovovi su privredna grana, zar ne. Pa zašto ih ja onda tako prozivam.?

Šta reći o novokomponovanom elitizmu koji je na sceni.?  Lovci jesu oduvek bili elita ali u negovanju biodiverziteta, održivom razvoju, uzgoju i zaštiti i mnogo čemu drugom. Oružje i ostala oprema je samo lovački alat kojim se od prirode oduzima ono što je višak u uzgoju. Medjutim, ako je naša budućnost lova u dubokom džepu, ne znam ko će raditi na zaveštanju lovstva budućim pokolenjima. Oni što pucaju iz „Defendera“ sigurno neće. A ozbiljna lovačka elita ćuti ili je odavno digla ruke od  edukacije. Na kraju krajeva, ta nova „elita“ i nije kriva što troši svoje pare kako im se prohte.

Krivi su oni koji im nisu pokazali prave vrednosti lovstva.

Predrag Djurdjev   

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here