Zatvori
уторак, јун 27, 2017

0

 

Franchi_choke_tubesEngleska reč “choke” između ostalog znači i “suženje” i kao takva je prihvaćena u terminologiji za označavanje suženja pri ustima kod glatkih cevi sačmarica. Bazična svrha čoka je ragulisanje posipa sačme na određenim udaljenostima. Izvori o prvim eksperimentima sa čokiranjem cevi su prilično neopuzdani ali postoje indicije da su se prvi pokušaji dešavali početkom 19.veka. U to vreme nekolicina renomiranih proizvođača iz Velike Britanije u borbi za tržište i klijentelu pokušava raznim rešenjima postići što bolji posip sačme u skladu sa zahtevima lova. Pod tim se posebno podrazumevo, tada veoma popularan i prestižan lov na ptice. Ne dugo nakon što su sačmarice ušle u širu upotrebu ukazala se potreba za modifikacijom cevi koja će snop sačme učiniti užim ili širim. Purdey, Greener, Holland&Holland u glas tvrde kako je baš njihov metod i rešenje doprineo dizajnu većine danas korišćenih fiksiranih čokova mada je najverovatnije da je u stvari kombinacija različitih pristupa i rešenja dovela do današnjeg čoka.

set cokovaGlobalno čokovi se dele na fiksne, dakle one koji su nepromenjivi i nalaze se u cevima u vidu već pomenutih suženja dijametra cevi pri njihovim kraju, i promenjivi čokovi koji se odvrtanjem mogu skidati i menjati po želji i uslovima lova. Po svojoj konstrukciji promenjivi čokovi mogu biti unutrašnji, dakle oni koji se nakon montaže ne vide izvan usta cevi ili vanjski tj. oni koji su nakon montaže vidljivi delimično ili skoro celom dužinom. Način na koji čok reguliše posip sačme najlakše se može objasniti primerom mlaznice na crevu za vodu. Okretanjem mlaznice smanjuje se se ili povećava dijametar kroz koji protiče voda pod pritiskom i napuštanjem creva voda pravi širi ili uži mlaz. Otprilike, ista stvar se dešava i na nekih 5 -7 cm koliko je dužina čoka na ustima cevi sačmarice. Jači čok, tj više sužena cev, će više da sabije sačmeni snop i omogući da što veći broj sačmenih zrna čini što kompaktniji snop na određenoj udaljenosti. U principu, za određivanje čokiranosti cevi koristi se engleska metoda kojom se sa na papirnoj meti prebrojava maksimalan broj sačmenih zrna koji može biti obuhvaćen obručem čiji dijametar iznosi 30 incha (762mm) pri daljini pucanja od 40 jardi (36,576m). Važno je znati da kvalitet i dejstvo čoka ne određuje samo određeni procenat sačme u dijametru nego i posip, tj. ujednačena rasporostranjenost sačme na meti.

Različiti proizvođači neolučenih sačmenih cevi imaju manje više ujednačene standarde za veličine čokova mada postoje razlike na koje treba obratiti pažnju, kako u označavanju tako i u performansama i samim dimenzijama. Pri merenju čokova instrumentima, treba obratiti pažnju i na činjenicu da obzirom na poreklo sačmene cevi nemaju uvek isti dijametar mada im oznake označavaju isti geidz (gauge). Recimo, standardni američki dijametar za gauge 12 je 0.729 incha ili 18.5 mm gde pun čok čini suženje od 0.04 incha ili 1mm. Iz nekog razloga, konkretno Winchester je njihov pun čok dimenzionisao na 0.036 incha ili 0.91mm. Da stavr bude drastičnija kod ostatka proizvođača dijametar cevi dvanaestice varira od 0.720 incha pa do 0.8 incha.
Dakle, nisu sve naše dvanaestice potpuno istog unutrašnjeg dijametra cevi . Nisu dakle ni svi puni ili polu-chokovi sa istim suženjima te upravo iz tog razloga svaku neolučenu cev korisnik mora sam da testira i da se uveri u posip i kategoriju čoka. Traba takođe imati na umu da će i dve potpuno iste cevi sa identičnim čokovima ispaljivati različite posipe sačme u zavisnosti od municije koja se koristi.

Ne samo da vrsta baruta i njegova količina igraju ulogu, nego i material od kojeg je sačma napravljena o kvalitet izrade. Čak se i olovna sačma prilično razlikuje po tvrdoći od proizvođača do proizvođača. Pored toga sledeći veoma važan faktor je sama konstrukcija patrona koji u zavisnosti od rešenja “korpice” može da afektuje namenu čoka.Plastični kontejneri u kojima se nalazi sačma mogu biti dizajnirani na različite načine u smislu da utiču na sužavanje ili širenje snopa kao i njegovu dubinu. Upotrebom takve municije često se dešava da nominovani čok u stvari izgubi namenjenu mu funkciju i da posip bude onakav kakav nismo očekivali

cokoviKod američke terminologije u označavanju čokova susrećemo takođe “full” ili pun čok, “improved modified” ili tri četvrtine čoka, “modified” ili polu-čok, “improved cylinder” ili jedna četvrtina čoka i na kraju “cylinder” tj. cev čiji su unutrašnji zidovi paralelni sve do usta cevi. Evropski proizvođači sačmarica čokove obeležavaju na više načina u zavisnosti od tržišta na koje se izvoze. Nekada su to recimo četiri krstića ili četiri zvezdice koje označavaju jednu četvrtinu čoka, tri polu čok, dve označavaju tri četvrtine dok jedan krstić ili zvezdica
označava pun čok. U nekim slučajevima su oznake čokova izražene metričkim sistemom kakav se može naći na autoru omiljenoj položari. Na donjoj strani obe cevi naznačen je njihov dijametar koji po proizvođaču iznosi 18.35mm dok je na desnoj čok smanjio dijametar na 17.8mm a na levoj cevi na 17.6mm. Pored ovih nazovimo ih standardnih čokova, njihovih konstrukcija i namena susreću se i nešto uže specijalizirani čokovi sa “skeet” i užlebljeni čokovi koji poboljšavaju performanse projektila kojima se puni municija za neolučene cevi.

Na kraju priče, šta možemo po svemu navedenom očekivati od pojedinog čoka.
Pomenuli smo već opste prihvaćeni engleski način merenja posipa gde se u obzir uzima određen procenat sačme u odnosu na njenu količinu pri punjenju koji će se naći na meti u krugu dijametra 76cm. Sa daljine od 36m pun čok bi u “magični krug” trebao da smesti 70-75% od količine sačme koja napusti cev. Tri četrvrtine čoka bi u isti krug trebalo da spakuje 65% roja, dok broj sačme ispaljen iz cevi sa pola čoka treba da plasira 60% ukupne količine sačme.
Čok od jedne četvrtine daje posip od 50 a cilindrična, nečokirana cev od 40% . Ukoliko se koristi sačma čiji dijametar iznosi preko 4.5 mm ovi omeri mogu biti znatno varirati i u nekom slučajevima potpuno elimisati funkciju čoka.

Zato, jos jednom, odvojite malo vremena. Odaberite nekoliko vrsta municije i nekoliko različitih granulacija sačme koje nameravate koristiti. Papir korišćen za metu treba da bude veći od famoznih engleskih 76 cm. kako bi se lakše prebrojale rupe od sačme i pravilnije utvrdio procenat sačme i “dezen” koji će ostavljati na papirnatoj meti i van nje…
Rajko Krnić

0

lovacko oruzjeDebata oko pooštravanja zakona u vezi sa oružjem se rasplamsava

Komentar na gostovanju Karl-Heinz Florenz-a, CDU- evropskog poslanika i Predsednika Lovačke-intergrupe u Evropskom parlamentu

Debata i predlog Evropske komisije za reviziju takozvane Direktive o vatrenom oružju se osetno rasplamsava. Evropska komisija je više godina radila na reviziji direktive i najavila je novi predlog za proleće 2016. godine. Međutim, zbog atentata u Francuskoj politički pritisak za delovanje je bio visok, tako da je novi predlog navrat – nanos podnet u novembru 2015. godine. Mnogi, mada ne svi predlozi, su urađeni na brzinu i ofrlje. Po mom mišljenju je pogrešno da se evropska regulativa o legalnom oružju obrazlaže argumentom borba protiv terorizma. Ja ne vidim vezu između legalnog posedovanja civilnog oružja, koje se koristi za lov ili streljački sport i terorističkih atentata. Revizija Zakona o oružju sa aspekta borbe protiv terorizma zaobilazi suštinu stvari i u tom kontekstu nije prihvatljiva. Nosioci posedovnog oružanog lista već danas spadaju u najstrože kontrolisane grupe u Nemačkoj. Granate, kalašnjikovi i bacači raketa koje koriste teroristi su već danas svi zajedno zabranjeni i kupljeni su ilegalno na crnom tržištu balkanskih zemalja. Protiv terora u Evropi se mora odlučno boriti ali ovde moramo početi od dubljih razloga a ne putem strože regulative za legalnu kupovinu oružja u Evropi. Sve veći jaz između bogatstva i siromaštva, propadanje državnih struktura u nekim delovima afričkog kontinenta i napredovanje Islamske države na Bliskom i Srednjem istoku moraju da se suzbijaju i rešavaju kao uzroci terorizma. Pozdravljam to što Evropska komisija hoće da se suoči sa ovim fenomenom i što je predstavila „akcioni plan protiv terorizma“, pored ostalog i za eliminaciju crnog tržišta oružja. Ali predlog Komisije za izmenu evropske smernice o oružju s tog aspekta ne postiže cilj. Nije poznat ni jedan jedini slučaj, u kome je legalno kupljeno lovačko ili sportsko oružje zloupotrebljeno za teroristički napad. Zato su evropski lovci i strelci iz udruženja pogrešna adresa.

Upravo je za nemačke lovce i sportske strelce predlog Komisije nerazumljiv: mi već danas u Nemačkoj imamo jedan od najoštrijih zakona o oružju u Evropi, koji mnoge druge države članice mogu da uzmu kao primer. Tako je čuvanje oružja regulisano krajnje strogo, u drugim zemljama su propisi u vezi sa tim delom manje restriktivni. Ovde bi evropska minimalna mera postigla veći doprinos ali u vezi sa ovom temom u predlogu nije ništa sadržano. Nasuprot tome u drugim pitanjima je Komisija pogodila cilj. Obavezni medicinski pregledi za prvo izdavanje i produžavanje dozvole za oružje ne moraju, kao što je predloženo, da budu evropski standardizovani, i već su danas dovoljno regulisani od strane nacionalnih država. I potpuna zabrana kupovine i prodaje oružja između privatnih lica putem daljinske komunikacije ne postiže svrhu. Dok bi bolja kontrola online trgovine sigurno bila korisna, tradicionalni način novinskih oglasa u stručnim časopisima, samo po sebi razumljivo, mora da se zadrži. Paušalno odbiti predlog bi u suprotnom bio isto tako prekomerna reakcija, jer on ipak sadrži i korisne elemente.

Evropsko umrežavanje nacionalnih registara oružja, jedinstvena pravila o obeležavanju oružja i zajednički standardi deaktiviranja su razumni i direktno bi ostvarili veću bezbednost ljudi u Evropi. Izleti u zemlje susede EU radi praktične ali zabranjene kupovine oružja, pošto su tamo pod određenim okolnostima prava na posedovanje oružja ili standardi za deaktiviranje manje restriktivno uređeni, za predstavnike našeg staleža su bili oduvek trn u oku. Zato ja podržavam ujednačavanje standarda radi neopozivog deaktiviranja vatrenog oružja, koje bi po sadržaju u velikoj meri odgovaralo prilagođavanju evropskog zakona nemačkom zakonu. Parlament će sledećih meseci veoma detaljno razmatrati predlog Komisije. Kao lovac, evropski poslanik i kao predsednik parlamentarne intergrupe „Biodiversität, Jagd, ländliche Aktivitäten“ („Biodiverzitet, lov, seoske aktivnosti“) ja ću se lično založiti za praktični predlog u smislu lovaca i sportskih strelaca. Kao demokrati, odbrana naših osnovnih slobodarskih vrednosti od terorističkih neprijatelja slobode za mene ima najviši prioritet. Ali smanjenje prava građana koji poštuju zakon nepotrebnim ili uopšte nesrazmernim merama, u oblastima koje su nacionalne države već dovoljno regulisale, ne sme da bude mesto oduška latentne opasnosti od terora. Uzimanje terorizma kao povoda za dalekosežna ograničenja posedovanja civilnog oružja, bi značilo isto kao i prosipati dete sa prljavom vodom.

Andjela Popović

3

 

untitledLov srneće divljači na ravničarskim terenima zahteva poseban izbor oružja, kalibra i municije, a i optickog nišana.

Na ravničarskim terenima se puca na velika odstojanja – ne može se uvek ispoštovati staro dobro lovačko pravilo, da se divljači približimo na sigurnih 150 metara i tako uputimo precizan pogodak u plećku divljači. Naime, zbog ravničarskog terena velikih poljoprivrdnih kompleksa i vegetacije lovac je primoran da puca i na daljine izmedu 200-300 metara. Naravno u ovim slučajevima je veći rizik za dobru ocenu divljači, zato lovočuvar treba da ima dobru opremu, dobar dvogled po mogućnosti spektiv, da bi se ocenio kvalitet trofeja. Poželjno je imati i spravu za merenje daljine, da ne bi došlo do promašaja ili ranjavanja divljači. Ukoliko pratilac dobro poznaje svoj teren, može sa dobrom sigurnošću proceniti daljinu i tako uputiti strelca za nišanjenje (npr. jedna tzv. duz – linija je u Vojvodini 400 metara, stubovi električnog dalekovoda isto mogu poslužiti za ocenu daljine itd.).

Najveću sigurnost lovcu može pružiti izbor odgovarajućeg oružja, a to su lagani lovački karabini, lovačke kuglare – prelamače (tzv. kipp – lau1) ili lagane kombinovane puške, poznatih domacih i svetskih proizvođača.

Kod izbora kalibra treba da pripazimo naročito da kalibar ne sme biti manji od zakonom dozvoljenog i poželjno je da ima što duzu ravniju putanju.

Na osnovu toga minimum što zadovoljava je od nasih prisutnih kalibara 222 Rem., 222 Rem.magnum, 223 Rem.magnum, pa tako tzv. nemacki kalibri kao sto je S,6×57, 5,6 VonHofe zatim u nas najvise poznat i svetski cenjen 243 Winchester i 6,5×57 (6,5x57R), od novijih kalibara 6,5×65 RWS (6,5x65RRWS), 6,2 Frerees (6,2RFrerees), 25-06 Rem., zatim stari dobri 6,5×68, a od grupe tzv. srednjih kalibara 270 Winchester, 7×64, 7 Rem.magnum i 30-06. Naravno pored ovih kalibara imamo Wetherby magnume a kao gornju granicu 300 Winchester magnum i 8×68. Odlika svih ovih kalibara je velika brzina zrna i dobra balistička putanja, sto znači da je tačka upucavanja od 190 do 220 metara a odlikuje ih mali pad zrna do 300 metara.

Odlucujuci faktor kod izbora kalibra je ipak lovac – strelac, on mora prilagoditi kalibar svojim mogućnostima i sposobnostima. To znaci da mora biti siguran u sebe i u svoje oružje, a da se pri tom „ne plaši“ svog oružja, jer ima veliki povratni udar prilikom opaljenja zrna. Kada smo odabrali odgovarajice oružje i kalibar sledeci jako bitan faktor je čvrsta i sigurna montaža, tj. drZac optickog nisana.

Svetski dobri modeli su tzv. Suhlova montaža, Svenk montaža i razne njihove izvedbe, zatim tzv. fiksne montaže.

Veoma je bitno da se odabere kvalitetna lovačka optika, dobrog kvaliteta sa odgovarajućom končanicom, sa dovoljno svetlosne snage i uveličavanja. Na veće daljine za ravničarske lovove uveličanje optike mora biti minimum 6 puta a premer objektiva minimum 40 mm. Poznate su marke i najvise korišćene 6×42, zatim tzv. varijabel optike npr. 2,5x9x42 Hi 3x do 9 x 40, a za otežane svetlosne uslove i tete puske 2,5 do 10 x 50. Poželjno je koristiti tanke končanice koje ne zaklanjaju telo divljači na većim daljinama. Na današnjem tržištu postoje od domaćih proizvoda ZRAK, do svetskih poznatih firmi ZEISS, SWAROWSKI, KAHLES, SMIT­BENDER, od američkih LEUPOLD, REDFILD i BUSCHNEL a od japanskih TASCO, HAKO itd. Ovo ne znači da i ostali optički nišani na tržištu nisu dobri, ali gore navedeni su i po ceni i po kvalitetu daleko najkorišćeniji. Opticki nišani većeg premera su pogodniji za lov u nepovoljnim svetlosnim uslovima, u ranu zoru ili sumrak.

Kod izbora zrna treba ići na odgovarajuću težinu, razantnost i preciznost. Najbolja su tzv. špicarska zrna sa podeljenom košuljicom koja ne eksplodiraju od jednog lista ili tanje grančice i ne gube pravac, a ostavljaju energiju u telu divljači i održe što veci postotak svoje težine, da imaju probojnu moć, jer tako prouzrokuju obilno krvarenje i ranjena divljač se lakše pronalazi po tragu. To je jako bitno, pošto u ravničarskim terenima u zavisnosti od vegetacije puno se puca u žitu, travi, žbunju itd. Fabrika municije Prvi Partizan iz Užica proizvodi vrlo kvalitetnu municiju za skoro sve ove kalibre sa gore navedenim odlikama a od svetskih proizvodača poznatiji su: sa nemačkog govornog područja HIRTENBERG i RWS, iz Skandinavije NORMA i SAKO, sa američkog tržišta WINCHESTER, REMINGTON i FEDERAL. Naravno, pored ovih proizvodača i drugi proizvodači prave kvalitetnu municiju. Sve gore navedeno ima svoju svrhu ako je oružje pravilno upucano i ako se pred lovnu sezonu ispali nekoliko metaka na strelištu radi provere preciznosti oružja.

Po pravilu svaki gost pre nego sto izađe u lovište treba na strelištu domaćina  ispali tzv. probni hitac jer divljač i lovište nisu poligon za vežbanje. To je naročito dobro i zbog toga da stručni pratilac može oceniti kvalitete tj. streljačke sposobnosti gosta i tako ga dovesti do pozicije pucanja na divljač.

Strucni pratilac uvek treba, ako postoji ikakva mogućnost da obezbedi komotan položaj strelcu i siguran naslon, jer je to preduslov za precizan pogodak i nikako ne sme dozvoliti da gost puca divljač u trku ili kada nije okrenuta plećkom. Treba izbegavati pucanje u vrat jer moze doci do pomašaja, ranjavanja ili upropašćenja trofeja usled pogodka u glavu ili rogovlje.

Najbitnije je da lovac ima poverenje u svoje oružje i u sebe a to može postici vežbanjem na strelištu.  Treba da zna staro pravilo ako je nesto dobro ne treba ga menjati i sa čvrstom voljom treba uputiti zrno na pravo mesto i tek onda se ostvaruje svrha lova na visoku divljač, postiže siguran pogodak, divljač se osdtreljuje sa malo patnje i tada je lov uspesan.

Irmenji Ferenc, specijalista za lovstvo

 

0

ormar za oruzjeROTTNER – brend kome se veruje u oblasti sigurnosti. Specijalizovan je u dizajniranju i proizvodnji bezbednosnih ormara za oružje.

Rottner  Vam nudi neotkriveno iskustvo u proizvodnji sefova za oružje koje se zasniva na snažnoj kombinaciji  odličnog inženjeringa udruženog sa implementacijom novih tehnologija. Prave se u fabrici “umetnosti” Rottner  u  Austriji.

To je kompanija koja ima korene i vizije, radeći vekovima kako bi unapredila svoje proizvode.

Danas su jedna od vodećih evropskih specijalista za visokostandardne sefove. Garantuju  svoju kompetentnost i proizvodnju koja nema kompromise u samoj proizvodnji.

Odmah prepoznajete želju za inovativnom tehnikom, kao i napredne detalje u konstrukciji.

Svaki sef poseduje visoke standarde u oblasti kvaliteta isame proizvodnje (čelik visokog kvaliteta, HI-TECH brave itd.)

As Impeks Plus doo je generalni zastupnik austrijske  kompanije Rottner . Sefove možete pronaći u našem širokom asortimanu kako bi bezbedno odložili Vaše oružje. Nudimo sefove za 5-18 pušaka. Svaki sef ima poseban deo za odlaganje municije,mehaničku ili elektronsku bravu.

Iz ovakve tradicije dolaze jedinstveni proizvodi koji sadrže kombinaciju dizajna i funkcionalnosti sa modernom industrijskom tehnologijom.

Kompletnu ponudu možete pronaći na sajtu http://www.asimpeks.com/ a više informacija na tel. 014/220090

0

BERGARA-B14-TIMBER-DETAIL-BACKOvaj karabin spada u oprobane recepte oružara po pitanju kako sačiniti jednostavan, pouzdan, precizan i jeftin obrtnočepni karabin. Španci su uspeli u tome.

 Šteta što lovačka populacija u Srbiji slabo poznaje oružarsku industriju Španije. Već vekovima oni prave dobro oružije ali nikada nisu imali gigantske firme koje su se mogle trkati sa Nemcima, Englezima, Austrijancima ili Francuzima na svetskim utakmicama. Naši prosečni poznavaoci su čuli /poneku i videli/ za španske lovačke puške visokog kvaliteta ali tu je interesovanje prestajalo jer se na našem komercijalnom tržištu nisu plasirale kao poznati brend. Nikad ih nije bilo. O karabinima retko ko sa naših prostora je imao podrobniju predstavu. Daleko od očiju-daleko od srca, rekao bi naš narod i time smo potpuno izgubili iz predstave da Španci imaju sasvim solidnu oružarsku industriju.

Ko je Bergara

Firma Bergara dolazi iz regiona Baskije koja važi na mapi proizvodjača oružija isto što je Val Trompia u Italiji, Sul u Nemačkoj ili Sent Etjen u Francuskoj.  Jednostavno, Baskija je regija gde se nekada kovalo vrhunsko hladno oružije a danas se tu nalazi niz proizvodjača vatrenog oružja. Baskijci su gord i radan narod koji drži do sebe ali i do tradicije zanatstva. Relativno govoreći, Bergara je mlada fabrika, nastala 1969 godine, kao proizvodjač cevi za oružije na crni barut. Kasnije počinje da radi tehnikom kovanja ožljebljene cevi u visokom kvalitetu da bi od 2005. godine stupila na scenu proizvodjača karabinskog oružja u svim tehnikama izrade ožljebljenih cevi. Upravo zbog svetske reputacije izrade perfektnih cevi, Bergara je krenula u izradu karabina široke upotrebne vrednosti. Kod pomenutog proizvodjača nećete susreti proizvode koji sadrže orah vrhunskog izgleda, duboke gravure, pozlate, i svu ostalu anglosaksonsku šminku.

Za sada pravi klasične oprtnočepne konfiguracije, karabine direktne akcije i prelamače /kiplaufe/ u ’perfektnom finišu ali bez dodatnih zanatskih radova visoke klase dorade. Filozofija preduzeća je da se ponudi tržištu pozdano, operativno, izdržljivo, konforno oružje, dobrog kvaliteta u vrlo povoljnom cenovnom razredu od 500 pa do 1700 eura u zavisnosti od modela i tehničke konstrukcije. U poslednje 2-3 godine, od kada vlada blaga recesija na tržištu skupih i elitnih karabina evropske izrade, u Bergari su shvatili da tržištu moraju ponuditi ono što je najprihvatljivije za srednje budžetski stalež lovaca. Cenovni razred je odredjen na 850-900 eura maloprodajne cene i tako je nastao B-14. U Srbiji košta model sa drvenim kundakom upravo toloko cca.890 eura. Jedan od aduta ovog modela je preciznost ali to Bergara ne naglašava preterano jer se to podrazumeva kod nje. Pomenuti proizvodjač proizvodi danas honovane cevi, tehnikom batonovanja, u toleranciji bilo kog kalibra od 0.002 mm /dve hiljadite/ a sve u preko 40 raznih kalibara. Da podsetimo, svi kalibri imaju u dijametru kao preciznu kotu 0.01 mm ili jednu stotu koja se mora ispoštovati. Španci to rade u dve hiljadite. Nije na odmet reći da Bergara ima svoju podružnicu u Americi ali i da ima svoj takmičarski tim u dalekometnom streljaštvu.

Bergara posluje po principima holdinga. Ima puno pod izvodjača koji su mašinski opremljeni da svaku fazu proizvodnje zašta su zaduženi objedine u svom opremljenom tehnološkon nizu. Time se štede resursi svakog pod izvodjača a svako radi ono što najbolje ume i zna. Bergara sve to kompletira u jedinstveni proizvod i daje mu svoje ime i svoju reputaciju kao garanciju kvaliteta. U Srbiju je uvozi firma Balkan Hunter iz Beograda i njenim posredstvom smo bili u prilici da detaljnije testiramo ovaj model.

B-14 

    JSP2946-Edit-copia Slobodnom procenom bi mogli reći da je Bergara B-14 ništa drugo no klon starijeg brata Remingtona 700. Ne baš identičana u svakom segmentu ali je radjena na istoj platformi. U pojedinim delovima proizvodnje i obrade čak je nadvisila starijeg brata po finoći izrade i glatkoći manipulisanja. Što se tiče izgleda, ovaj karabin je uradjen u maniru bezvremenskog dizajna pomešanog sa dozom klasike. Model B-14 bi opisali kao model koji u svom cenovnom razredu ne trebate ništa doradjivati. Ama baš ništa. Ukratko, okidanje je savršeno, orahov kundak u dobrom finišu i površinskoj zaštiti, kratko i retko okidanje sa kratkim hodom udarne igle, anatomski oblikovana ručica zatvarača i veličina kugle, precizno bravljenje, mekana i tiha kočnica. Ništa tu ne treba dirati ili bacati dodatni novac osim ako ne želite imati kundak u turskom orahu sa 7 zvezdica.

Prvi utisak koji smo stekli prilikom kontaklta sa ovim Špancem je bio…neverovatno gladak rad zatvarača. Poznajemo mnogo skuplje karabine koji to ne posediju. Drugi, pozitivni, utisak je bio finoća punjenja i pražnjenja komore cevi sa s donošenjem metka iz fiksnog magacina. Sve se dešava bez zastoja, upotrebe velike sile i naprezanja u ručnom zglobu. Sve radi kao podmazano. i to u koncepciji bravljenja pod uglom od 90 stepeni. Već smo navikli  da je fin rad rezervisan za puške koje brave sa 60 stepeni zaokreta ručice. Model B-14 Timber se izradjuje od ugljeničnog čelika AISI 4140 u crnoj izvedbi /klasičan brun/ ili od nerdjajućeg čelika oznake AISI 416. U prevodu, sve je čvrsto i jako u domenu dozvoljenih pritisaka u svim kalibrima u kome se prave. A kad smo kod kalibara radi se u sledećim: .308win, .243win, .270win, .30-06spr, .300wm, 7rm, 6.5x55se, i 9.3×62. Kratko reći, za svakog po nešto. Zanimljivo je da cal. .308 i .243 poseduju cevi dužine 560 mm. dok svi ostali kalibri se rade sa cevima dužine 610 mm. Cevi sadrže mehaničke nišane za brzo, instiktivno pucanje i objektivno nisu za upotrebu za daljine preko 50 met  Težina se kreće od 3.2 pa do 3.4kg u zavisnosti od modela. Podatak se odnosi na orahov kundak dok je kod „plastikanca“ sve 200 grama lakše.

Sanduk je po ugledu na Remington 700 uradjen iz cilindričnog profila tehnikom mikro liva uz dodatnu mašinsku obradu. Mikro liv ne odobravaju ljubitelji stare garde oružarstva ali je to tehnološka neminovnost savremenog puškarstva . U ostalom, da je ovaj sanduk radjen klasičnim postupkom glodanja, iz punog otkivka, cena bi mu odavno premašila 1000 eura. Zatvarač bravi preko dva brega postavljenih pod uglom od 180 stepeni a ceo postupak uvodjenja punog metka i izbacivanje  prazne čaureje funkcioniše na principu „push feed“ sistema gde se izvlakač nalazi u telu bradavice. Rezervno, sigurnosno bravljenje se odvija korenom ručice zatvarača. Izbacivanje prazne čaure vrši klipčić na čelu zatvaračča i potiskivan je oprugom. Sanduk sadrži mesto za prihvat montaže optike koja je, opet, identična sa Remingtonom 700. Kočnica je perfektno koncipirana, nalazi se na istom mestu kao i na Zastavinim karabinima i blokira obarač. Izvanredno je mekana i precizna i što je važno…tiha je. Inače je identična kao na već više puta pominjanom Remingtonu 700. Može se naštelovati na 800 grama dok je fabrički podešena na 1.4 kg. Magacin je fiksni, i u njega staje 3 metka u magnum verziji i 4 u standardnim.

O kundaku smo već rekli par reči i samo da dodamo još jednu novinu o njemu. U kundaku je uliveno ležište-kolevka od epoksi materijala /takozvani bedding/. Ovo poseduju puške veće klase od Bergare i to možemo smatrati perfektnim marketing potezom proizvodjača. Dodajmo da je čekiranje uradjeno mašinskim putem ali sasvim solidno, klasičnog tipa i dopadljivo izgleda.

Varijacije

B-14 se pravi i u varijanti Sporter. U principu je sve isto ali i nije, kako se uzme. Sporter nema mehaničke nišane, ima plastični kundak, malo je lakši , na ustima cevi, za klalibre .308win, i .243win,  ima prihvat 14×1 mm za gasnu kočnicu. U pomenutim kalibrima se radi na na „kraćem“ sanduku koji podržava municiju u čaurama do 51 mm. Ovo je llep i pametan potez proizvodjača gde se kraćim sandukom dobilo na lakoći , malo bržem repetiranju i kompaktnosti puške. Čak je B-14 Sporter jeftiniji za 100 eura od Timbera. Oni koji vole da pucaju „papir“ i da vreme provode na strelištu, ovim modelom su dobili vrlo precizan karabin, do nivao takmičarskih rezultata. Naročito u .308 kalibru. Ova puška sa kvalitetnom municijom pravi grupe od 5 metaka u ½ MOA.

Na kraju, Bergara B-14 je jedno od prijatnijih iznenadjenja na našem tržištu. Bez mnogo ustručavanja možemo reći da je pravo osveženje i na evropskom tržištu. Šteta što nismo bili u prilici da se sa ovom puškom duže družimo i u lovu i na strelištu ali i jedan vikend je bio dovoljan da se vide sve vrednosti ovog Španca. Dali smo našli neke mane na B-14.? Ako pričamo o kocepcijsko-produkcionim, onda ne. Ako pričamo o opštem utisku, takodje ne. Ako pričamo o funkcionalnosti, opet ne. Do duše, jedini pravi i objektivni test  je test vremena. Za njega nismo imali vremena ali ni municije. Voleli bi da vidimo kakvi bi bili utisci na 300 ispaljenih metaka, na 600  i na kraju 1000. Uz sve to treba dodati zimu, kišu, sneg, sunce.  Dosta ovih karabina je već prodato pa ćemo čuti odziv sa terena. Za sada, jako dobro u svojoj klasi /čak i iznad nje/ i za pare koje košta.

Predrag Djurdjev

 

0

Piše: Ferenc IrmenjiMedjunarodni-sajam-lova-ribolova-lovnog-turizma-i-nautike-3

Kod naših lovaca vrlo često se javlja dilema sa kojim kalibrom i kojom kuglom krenuti u lov na visoku divljač našeg podneblja. Ovu dilemu stvaraju i stalna prepucavanja u stručnoj literaturi i lovačkim glasilima o univerzalnom kalibru i naravno svako svog konja hvali i tako se neki favorizuju. I kod kalibara postoji “moda” koja najviše zavisi od toga koja fabrika oružja ili municije se favorizuje na tržištu. Prilikom prikazivanja ovih kalibara u zavisnosti od proizvođača pojavljuju se balistički podaci u veoma različitim mernim jedinicama koje za našeg običnog lovca nisu uvek sasvim jasni. To je najizraženije kod američkih kalibara koji su u zadnje vreme prodrli na naše tržište.

Zbog toga sam želeo kroz ovaj članak da se zajednički podsetimo na pravila visokog lova, izbor i učinak našeg oružja i municije a sve to na osnovu praktične primene na našim terenima. Želim izneti svoja praktična iskustva iz tog domena, naravno ne sa tim ciljem da negiram naše vrsne balističare i njihova naučna prikazivanja, nego da pomognem našim lovcima da cene svoje oružje ili da odaberu pravo za lov visoke divljači.

U posleratnom periodu ovaj problem je bio veoma jednostavan i uglavnom se sveo na jedini i najpopularniji kalibar 8 x 57 JS jer se do njega dolazilo najlakše, prepravljanjem popularnog M-48 za lovački karabin a i metaka je bilo dovoljno. Prvi Partizan iz Užica je proizveo za njega popularni lovački metak od 12,7 grama, podeljene košuljice, popularno “tupo” zrno /teilmantel rundkopf/. To je bio veoma pouzdan kalibar za svu vrstu visoke divljači našeg podneblja, jeste da nije imao najbolju balističku putanju zrna na većim daljinama, ali sa korekcijom su prosečni strelci postizali dobre rezultate. Zastavim popularni karabin Mod.-70 je bio pun pogodak kod naših lovaca a i šire, jer isti je u raznim varijantama najrasprostranjenije i najpopularnije oružje, zbog pouzdanosti, jednostavnosti-praktičnosti i preciznosti istih u celom svetu /pod raznim imenima Interarms, Mauser 98, Kettner, Luger i td./ a naročito među našim lovcima.

Manji krug naših lovaca je koristio i evropske magnum kalibre kao što je 7×66 SE Von Hofe /7 x 75 R SE Von Hofe- za komb. puške/ 6,5 x 68 /6,5x68R/ i njegov “stariji brat” 8×68 S, ali ovi kalibri i pored odličnih osobina nisu bili puno korišćeni od naših lovaca, zbog toga što nismo imali ni oružje ni municiju za njih isto kao i kalibar 9,3×62 i 9,3×64 i 9,3×74 R.

Međutim tržište je učinilo svoje i kod nas su se u zadnjih 10 godina pojavili američki kalibri kao 243 Winch /contra, 6,5×57/,  270 Winch. /contra, 7×64/, 30-06 /contra, 8×57/ zatim 308 Winch od poznatijih standardnih kalibara  koji su potisli kalibre naše evropske navedene u zagradi i to zbog velikog izbora oružja i zrna i tim kalibrima od svih proizvođača a naročito zbog jeftinog metka za njih koji evropske kalibre. Prvi Partizan je za ove kalibre proizveo odličnu municiju koja se može takmičiti sa svim poznatim svetskim markama i po energiji zrna, početnoj brzini, putanji razornoj moći zrna u telu divljači.

Pored standardnih kalibara su se pojavili i mali kalibri 5,6mm za lov srneće divljači kao što su 222 Rem. Magnum, 223 rem. 22-250 za nas poznatijih i brzo su usvojili naše lovce naročito cal. 223 Remington i Zastavin Mini-Mauser.

Pojavili su se i za nas najpoznatiji Magnum kalibri 7mm Rem.Mag. 300 Winch.Mag. kao tzv. “Overkill” kalibri /Sveubice/ za jaču visoku divljač, koje Zastava isto ima u programu i PPU za njih proizvodi vrhunsku municiju.

Na nemačkom govornom području se pojavio popularni kalibar 30 R Blasser čije dejstvo se meri sa 300 Winchester Magnum, zatim 6,5×65 i 6,5×65 R koji je po svemu sudeći zamena za starijeg brata 6,5×68. Isto tako 6×62 FRERES i 6×62 R FRERES a od jačih kalibara 8x74R u tzv. KUPLAUF. Od američkih kalibara pojavio se 25-06 Rem 7-08 Rem i tzv. SCHORT Magnum kalibar a 7×62,7mm i 270.Veliku popularnost su stekli tzv. LIGHT Magnum zrna od HORNADY, HIGH ENERGY od FEDERALA i HIGH VELOCITI od Remingtona.

Pojavom ovih novih kalibara je nastao pravi haos među našim lovcima. Počela je “Magnumo-manija”, trka za univerzalnim kalibrom, pa kod imućnijih parola “za svaku divljač poseban kalibar”, “samo je Magnum puška”, “moj 223 Rem. obara i najvećeg vepra i jelena” – dobro što nismo tu već ubrajali i slona ili Kafer-bivola. Naši lovci su blistali balističkim tabelama teorijama o kalibrima koji obaraju sve do hiljadu metara itd.

Puno lovaca se uhvatilo u ovu trku, pa su menjali ili zapostavili svoje dosadašnje “verne sluge” puške sa po njima “prevaziđenim” kalibrima, ubeđivali i druge da to i oni učine jer je samo to ono pravo, a zapravo su zanemarivali praktičan lov, zakonske propise koji regulišu minimalni kalibar s kojim se može loviti određena visoka divljač pa čak i težinu zrna i pravila lova na visoku divljač i lovačku etiku. Zaboravili su praktične pretpostavke za uspešan pogodak i odstrel visoke divljači kao prirodnog blaga koja za nas prave lovce mora biti svetinja. Puno lovaca je promenilo pušku a da svoje oružje i nisu upoznali i nisu stigli do toga da se uvere o kvalitetu i učinak iste.

Jako je važno da lovac poznaje svoje oružje i njegove mogućnosti, zatim da ga opremi po svojim mogućnostima sa dobrim nosačima i optičkim nišanom, da se isti stručno montira na oružje, zatim da izabere pravo zrno i da se puška dobro upuca i kao najvažnije da on sam tu pušku proba na strelištu na raznim daljinama i sa mehaničkim i optičkim nišanom. Tako se najbolje upozna sa svojim oružjem i sa balističkim osobinama zrna a i sa svojim realnim lovno-streljačkim mogućnostima.

Pravgi lovac na visoku divljač mora znati da se divljač visokog lova ne “ubija” iz karabina nego se odstreljuje i lovište i divljač nisu poligon i meta za vežbanje, zato uvek mora da poštuje staro lovačko pravilo, da se divljači mora približiti na pristojnu daljinu sa koje može da osmotri, da li je divljač za odstrel, da li je pozadina bezbedna i u slučaju pogodtka kao i eventualnog promašaja, da oceni svoje sposobnosti za dobar pogodak i ako su ovi uslovi ispunjeni da odstreli divljač sa jednim sigurnim pogodkom na dobro mesto – u plećku.

Lovacko oruzjeLovac je najbitniji faktor

Po mom mišljenju lovac je ipak najbitniji faktor za dobar pogodak. Lovac na visoku divljač treba da ima poverenje u sebe i u svoje oružje, mora biti svestan svojih sposobnosti, biti pripremljen i fizički i psihički da bi savladao brzu promenu situacije i savladati tremu koja je sasvim normalna pojava i koje se ne treba stideti jer i u najveštijeg i iskusnog lovca pojava željene i tražene divljači mora proizvesti trenutno uzbuđenje ili radost, i zapravo tada treba delovati mirno, koncentrisati se samo na divljač i na sebe. To je zapravo spoj divljači i lovca i oružja, i ako su ispunjeni svi prethodno navedeni uslovi tada treba preneti svojom čvrstom voljom zrno iz cevi do tačke željenog pogodka na divljači povlačanjem obarača.

Ukoliko se lovac pridržava ovih pravila uspeh neće izostati, divljač neće biti ranjavana i puštena da propadne u teškim mukama zbog naše lakomislenosti ili grube greške a i izbeći će se i nezgodan osećaj promašaja i sve te propratne muke koje prate promašaj ili ranjavanje.

Naravno nemojmo zaboraviti da je lovački i promašiti, ali tada grešku treba da tražimo u sebi i da učimo na tome, a ne da pokušamo krivicu prebaciti na naše oružje ili na drugo lice. Zapravo pva i ostala lovačka i etička pravila treba da budu odlučujuća za izbor pravog kalibra, oružja i samog zrna ili kod poštovanja već postojećeg oružja.

Iz svog iskustva pošto sam ulovio veliki broj visoke divljači raznih vrsta i trofeja a  najviše iz uzgojnog odstrela sa različitim kalibrima zaključio sam sledeće.

Pored mojih pušaka kuglara zahvaljujući lovočuvarima i mojim prijateljima prilikom uzgojnog odstrela raznih vrsta divljači koristio sam svaki kalibar naveden u uvodnom delu /sem navedena tri kalibra 9,3mm/ sa raznim vrstama zrna inostranih i naše domaće /PPU/ proizvodnje i uverio sam se da za odstrel srneće divljači odgovaraju svi navedeni kalibri od 5,6mm /naravno i drugi isti kalibri evropske proizvodnje koje nisam nabrojao na pr. 5,6×50 itd./ ali se trebaju koristiti samo u lovu na srneću divljač, zbog male mase zrna. Iz ove grupe kalibara mi se najviše dopao 223 Rem. Zbog efikasnosti putanja zrna i ponašanja divljači nakon pogotka.

Iz grupe standardnih kalibara najviše koristim cal. 243 Winch. za srneću divljač, za lov dovokoze, muflona i jelena lopatara. Slobodno mogu reći da je to izmišljeno oružje za vojvođanske ravničarske terene u lovu na srneću divljač i dajem mu apsolutnu prevagu u odnosu na kalibre iz prethodne grupe a naročito zbog toga da u slučaju da naš ravničarski lovac u svom lovištu slučajno naiđe na divlju svinju sa preciznim pogotkom iz tog kalibra i našeg PPU 6,5 grama, divlja svinja se sa sigurmošću može odstreliti, što je veoma bitan momenat. Isto tako i vuk u planinskim lovištima.

Srneća divljač se može uspešno loviti i sa ostalim standardnim kalibrima i evropskim i američkim u kojim prilikama dajem prevagu težim zrnima /preko 10 grama/ pošto ostave dovoljno energije u telu divljači a ne oštete toliko meso divljači kao lakša zrna u istim kalibrima. Isto se to odnosi i za teže magnume.

Jelenska divljač, divlje svinje uključujući i jačeg vepra, muflon, jelen lopatar, divokoza se sve uspešno lovi sa svim evropskim i američkim standardnim kalibrima /tu ne ubrajamo 243 W. od jelenske divljači i divljih svinja i medveda / a kod medveda izuzev 7×57 i 7×57 R pošto zakon ne dozvoljava.

Isto tako i sa težim magnum kalibrima /7 Rem. Mag. 300 W.mag, 8×68 S/.

Lično smatram da su ovi magnum kalibri prejaki za divljač našeg podneblja, naime na osnovu mog iskustva divljač pogođena na dobro mestio iz ovih kalibara retko pada u vatri, uvek ode nekoliko desetine metara od mesta nastrela, jer ih zrno tako probije ne ostavljajući svu svoju energiju u telu divljači.

Sa istim pogodcima iz grupe standardnih kalibara se postiže u našim lovištima isti efekat, a u mojoj praksi je najviše divljači palo na mestu baš od „prevaziđenog“ našeg 8×57 JS, zato i poštujem taj kalibar i vrlo rado lovim sa njime divlje svinje i jelensku divljač, pored mog 8×68 S.

Moj savet našim lovcima je da poštuju svoje oružje koje imaju i pridržavanjem pravila kojih smo se malo podsetili, postićiće željene rezultate. A mlađim kolegama da izaberu jedan standardni kalibar, dobru montažu i optiku, jednu vrstu zrna, uz poštovanje lovačke etike i lova. Samo tako će doživeti mnogo lepih lovačkih doživljaja.

Irmenji Ferenc

0

Gepard, odstreljen kalibrom 8x68Pošto smo u prethodnom broju zagolicali i otvorili apetite našim lovcima za lov na crnom kontinentu sa posebnim osvrtom na lov antilopa u Namibiji neophodno je da prenesemo praktična iskustva u vezi lovačkog oružja, izbora kalibra i vrste municije za one lovce koji bi sutra rado pošli sa nama da uživaju u lepotama afričkog lova i crnog kontinenta.

Kako se lovi

Prevo treba da objasnimo da se u Africi lovi na relativno otvorenim i dobro preglednim terenima.

Što se tiče načina lova on se uglavnom odvija pomoću terenski vozila ali i tzv. „piršom“ vodič lovac i sa čeka na vodozahvatima. To znači da se izuzev specifičnih situacija puca uglavnom na kratkim distancama do 200 metara. Polazeći od anatomije afričke divljači odnosno antilopa specifično je da se njihovo srce ne nalazi iza plećke nego ispod plećke pa je veoma bitno pravilo u afričkom lovu da se ne puca po dobrom starom pravilu četiri prsta iza plećke nego se mora uputiti tačan pogodak u samu plećku, tzv „treger“. Na taj nači obezbeđujemo da divljač pada u vatri ili veoma malo odlazi od mesta nastrela. Ukoliko ne poštujemo ovo pravilo dolazi najmučniji period za svakog lovca na krupnu divljača- gubljenje divljači, što u toplim krajevima dovodi do kvarenja kako mesa tako i trofeja.Uz sve ovo izostaje i pravi lovački doživljaj.

Pošto je telesna težina većine antilopa znatno preko 100 kg pa ide do preko jedne tone, potrebno je imati dovoljno jak metak odnosno kalibar sa težim zrnom. Kako je naše opredeljenje da sve naše podatke podupremo sa praksom a moja praksa se ogleda u tome da sam sam ili sa prijateljima u više navrata bio u Africi pri čemu smo zajedno ostrelili više od 200 trofejnih antilopa, to će mo i u ovom članku izneti naša praktične iskustva. Naslanjajući se na ta uskustva slobodno možemo poručiti lovcima da su za lov antilopa najpovoljniji lovački karabini poznatih svetskih prizvođača ali i Zastavini karabini i to zbog mogućnosti brzog repetiranja drugog zrna. Pored karabina mogu se koristiti i prelamače sa olučenim cevima tzv. kip lauf, Bog Bix i dvokuglare.

Planinska zebra, odstreljen kalibrom 30-06, Crvena zastava, i metak PPU 11,7 gr Kalibri i municija

Naše grupe lovaca su pretežno koristle lovačke karabine Crvena Zastava, Mauser 66, Štajer-Malicher, Blaser (repetirka, Kiplauf i dvokuglara), i Fanzoj iz Austrije. Što se tiče kalibara koristili smo od najmanjeg 7×64, 7 Remington magnum, 7mm Von Hofe a najviše 30-06, 30R Blaser, 300 Vinčester magnum, 8x57S i starijeg brata 8x68S kao i 9,3x74R i 375 Holand Holand magnum.

Možemo konstatovati da smo sa ovim oružjem i kalibrima sa zrnom težine preko 11 grama svi uspešno odstreljivali željenu divljač. Izbor metaka i zrna svodio se na domaći PPU, nemački RWS, austrijski Hirtenberg , Norma, Blaser CDP i Johan Fanzoj iz Ferlaha. Što se tiče konstrukcije zrna, radilo se o klasičnim lovačkim zrnima sa podeljenom košuljicom koja su namenjen za odstrel krupne divljači. Naprimer  Soft point od PPU, Nosler breneke Tig Itug, Hamantel, Kegelšpic, Vulkan od Norme i CDP od Blasera.

Na antilope se pucalo na daljinama od 70 do 300 metara ali se pretežno radilo o distancama ne većim od 200 metara.

Optika i druga upustva

Lovačaka optika koju smo koristili bila je uglavnom 6×40 pa do 2,5-10×50, dok su montaže Sul, Švenk kao i fiksne od različitih proizvođača. Što se tiče dvogleda koristili smo Swarovski 7x42GA i Zais 10×40 ali i više tipova Swarovskog tipa SLC kao i Leica. Uz sve ovo koristili smo i njihove daljinomere.

Oružje koje smo nosili moralo je biti spakovano u čvrstim alu koferima, zbog avio saobraćaja. Zbog toga se i municija posebno nosi, takođe u alu koferima ilio Samsonite torbama jer u avion se ne može uneti zajedno puška i municija.

Važna oprema je lovački nož i baterijsaka lampa pa u tom smislu preporučujem nož Clap Meser i malu halogenu lampicu. O lovačkoj odeći pisali smo prošli put.

Oryx, odstreljen kalibrom 30-06Šta se lovilo

Divljač koju smo lovili su Špringbok, red hartebest, blesbok, oryx, veliki kudu, prugasti i belorepi gnu, eland, impala, planinska i stepska zebra, žirafe. Pored njih lovili smo bradavičaste svinje, noja a od grabljivica šakala, geparda i leoparada. Inetresantno je reći da su bradavičave svinje telesno i po težini manje od naših divljih svinja. Najveću muku za lov zadaju planinska zebra i žirafa jer jako dobro podnose naše zrno. Odmah uz njih ide gnu ukoliko ne dobije precizan pogodak u plećku. Mi smo najviše lovili na lovačkom ranču Gintera Hajmštata u Namibiji.

 I šta reći na kraju

Od korišćenog oružja najbolje su se pokazali 8x68S i 30-06. Dobra iskustva su i sa 300 Vinčester magnum. Sa ovim kalibrima i nakrupnija divljač ostajala je u vatri. Smatram da je 7mm stvarno donja granica za ovu vrstu lova.

U posebnoj analizi predstavićemo kalibre sa kojima se love tzv. debelokožci i bafalo

Dipl. Pravnik Ferenc Irmenji

Specijalista za lovstvo

 

 

Okvir

0

У последње време кроз средства јавног информисања све чешће се појављују текстови који у јако негативном светлу дебатују тему ватреног оружја и то оног оружја које грађани легално поседују.

Појављују се свакојаки аргументи против ватреног оружја, аргументи тако фабриковани неистинитим подацима и погрешним премисама, да неупућеним читаоцима стављају на располагање само један закључак, а то је НЕ ОРУЖЈЕ.

Национална асоцијација за оружје Србије (НАОС), већ дуги низ година представља стуб окупљања свих који се на икакав начин баве оружјем. То су озбиљни појединци, судски вештаци и други познаваоци оружја, затим организације, као што су произвођачи, увозници и дистрибутери оружја, организације професионално везане за оружје, асоцијације, клубови и удружења ловаца, спортских стрелаца, колекционара оружја. Основни задатак је гајење културе коришћења оружја.

НАОС се налази позваним да подигне глас против негативне медијске кампање, подржане потпуно произвољним и неистинитим наводима, те ставовима насталим путем нетачног логичког закључивања, са погрешно постављеним премисама.

IMG 7354 - копија

Главни аргументи оваквих негативних кампања се заснивају на следећим тврдњама:
– Исувише оружја у народу, више него у другим земљама (мисли се на легално оружје);
– Оружје је опасно;
– Резултат поседовања оружја су смртни случајеви – убиства, самоубиства и задеси;
– Оружје даје лажну сигурност власнику;
– Наоружани провалник уобичајено нема намеру да икога повреди;
– По пословици „Мач наводи на насиље“, многе масовне убице су злочин извеле легалним
оружјем;
– Не постоји разлог за поседовање оружја, грађане брани полиција и низ других сличних
„спинова“, којима се тенденциозно, полуистинама управља пажњом јавности.

Као врло важно је чињеница да је податак о броју оружја у народу нетачно навођен. У Србији има 585.000 легалних власника оружја, што чини око 8% грађанства. У односу на број становника и регистрованих „цеви“ статистика је следећа: САД 88%, Финска 55%, Швајцарска 53%, Италија 40%, Француска 38%, БиХ 10%, Хрватска 12%, Црна Гора 16%, Србија 15%… Када погледамо ове резултате све оне приче о Србији да је на трећем или петом месту по броју оружја у свету, падају у воду, просто су нетачне.

Нелегалним оружјем треба да се баве надлежни и оно није део нашег интересовања. НАОС се залаже да сво оружје буде у легалном власништву, да комплетна материја буде правилно регулисана Законом, а власници да буду образовани у смислу познавања Закона и опште културе оружја, те да су добро обучени у руковању својим легалним оружјем.

Друга важна ствар је да је актуелни Закон о оружју и муницији, већ поставио, најмање речено, чудне оквире када је оружје у питању. У њему имамо и даље само „Српских специјалитета“, односно одредби којих нема у дугим законима, поготову у законима држава у окружењу. Као пример можемо да дамо само нама својствену категорију „конвертибилног“ оружја, које нема упориште у машинској техници. Поврх свега, у новинама се налазе текстови који упућују на опасност од пластичних играчака-макета оружја. Све је ово претерано, без реалног основа и не може дати реалне ефекте на пољу безбедности.

Оружје је опасно и то нико не спори, али то није разлог да га не поседују они који то сматрају потребним, као елемантарно људско право. У ситуацији коју појединац процени као угрожавајућом по живот, инстикт за преживљавањем, свесно или несвесно, покреће реакцију самоодбране. Зависно од процене општег степена угрожености, или процене тренутне угрожености у конкретној ситуацији, као индивидуалног осећаја појединца, покретаће се механизми самоодбране, од најнижег нивоа предострожности, до конкретних само одбрамбнеих радњи, па и уз употребу оружја.

Основни људски инстикт је остати у животу и заштити свој пород.
Самим тим овај инстикт се мора преточити у основно људско право.

У културном свету то представља КРУНСКО ПРАВО појединца (Други амндман Устава САД). Кроз своју еволуцију, човек се брани повлачењем/бежањем, или борбом. Када снага тела није успела да пружи одговарајуће ефекте у самоодбранбеном наступу, човек се латио оружја. У почетку било шта, што му је било на дохват руке – штап, кост, камен. Оружје и однос људи према оружју су се постепено мењали. Поготову у организованим заједницама. Како су заједнице постајале веће и организованије, прерастајући у државе, тако се стварао и рестриктивни став према оружју. Оружје није више било само симбол ловца и ратника, постајало је симбол мушкости, достојанства, или статуса у друштву и на крају, постало је ОПАСНА СТВАР. Софистициранија оружја пружала су могућност наношења све већих штета/повреда. Оружје је појединцу дало много већу убојитост.

ОРУЖЈЕ ЈЕ ОПАСНО. Из тог разлога материја оружја је уређена Законом о оружју и муницији.

Власници легалног оружја су лојални грађани који поштују законе!

Са друге стране су они који нису спремни да поштују законе, па ни ишта што је људској природи свето. Похлепа, ниске страсти, елментарно зло – једном речју криминал и психопатско/социопатске појаве. Ово је очигледно доба великих криза, а у људским заједницама које улазе у кризу све је више света који се опредељује криминалу, или без своје жеље једноставно склизне у зону незакоња. Од високо организованог криминала појединац се не може самоодбранити. Ту је нужна интервенција друштва са својим инструментом безбедности – полицијом и другим државним безбедностни формацијама.

Оно од чега се сваки појединац може одбранити, или ће бар покушати да се одбрани, је акутно угрожена лична безбедност, било где и било када у току 24 сата током дана. Кућа, радно место, улице, школе. Не постоји време и место на коме не може напасти криминогени не организовани појединац, или мања група, у наступу беса, жеље за бахатим иживљавањем, паничне потребе за новцем, макар и најмањих сума, са умишљајем или без, у безнађу, под утицајем алкохола и других опијата. Ма како организовано друштво било, полиција неће моћи бити на сваком месту и у сваком трену. Управо трен је потребан да неко изгуби живот, свој или својих најмилијих. Ту је појединац препуштен самом себи.

Крајње је цинично тврдити да наоружани предатор (провалник, силеџија, или сл.) нема намеру да употреби своје оружје, јер полицијски анали целог света управо другачије говоре. Још циничније је тврдити да оружје даје лажну сигурност грађанину. Грађанин који посдује легално оружје је спреман за самоодбрану и као такав је растерећен појединац, способан да ради, ствара и одгаја породицу. Циљ самоодбране је преживети, али и остати не повређен, или минимално повређен и свакако избећи ситуацију прекорачења нужне одбране, где санкција представља праву трагедију за само-бранитеља. Све се то мора извагати и донети исправна одлука у ситуацији високог стреса. Одговор је само један – ОБУКА. Добра обука од стране професионалних лица и често увежбавање. Као добро обучен имаће могућнуст за реалну процену момента за употребу оружја, а самим тим ће бити повећана општа безбедност, његова и самог окружења. Наравно да решење проблема угрожености и самоодбране не може бити у лаконском „укинимо оружје“.

Чисто експлоатисана тема гласи: „у Србији је прошле године било самоубистава из ватреног оружја, а да нема ватреног оружја у рукама грађана, не би било самоубистава“.

Ово је још један „спин“ јавности Србије. Крајње цинично и непоштено према психички посрнулим и према здравим грађанима, као и према „свету оружја“. Реална брига са исправним закључком треба да одведе у проучавање шта је то грађане нагнало на самоубиство? Пошто су поседовали ватрено оружје, начинили су избор и определили се за ватрено оружје као средство извршења. Повод за суицид може се створити у било ком тренутку тешког општег психичког стања појединца који је остао без основног људског инстикта са називом ПРЕЖИВЕТИ.

Велика невоља је користити трагедије – убиства и самоубиства, која су последице социопатског стања, тешких психичких поремећаја, или бруталног криминала, као повод за обрачун са оружјем и њиховим легалним власницима, те читавим системом који третира оружје. Несрећни случајеви се дешавају у свим сферама људског бивства те се не могу дебатовати у овом контексту.
Ватрено оружје је само средство извршења овог и сличних деликата, а то је могло бити и било које друго средство – оруђе које, сходно Закону не спада у оружје, што починиоцима уопште не би било важно.

Ове трагичне појаве се, на жалост, не могу смањити, нити нестати, чак ни потпуним одузимањем ватреног оружја од легалних власника. Такође, последице социопатских стања нису везане за било какву едукацију власника социопата и питање легалног оружја у њиховим рукама се решава на нивоу провера здравствене подобности за поседовање оружја. На жалост, кривична дела ватреним оружјем су чинили и припадници државних органа, наоружани службеним оружјем, посебно тренирани и образовани, те свесни последица. О кривичним делима извршеним нелегалним оружјем не вреди уопште коментарисати.

Френетична хајка на ватрено оружје и њихове власнике, на полицију, или Закон, је магла која баца „под тепих“ стварне проблеме друштва из којих овакве трагедије настају, а подилази патолошким страховима које појединци гаје. Ако говоримо о нереалном страху од оружја, шта ћемо са страхом од мрака? Да ли треба увести закон о забрани мрака, јер је у људсокј популацији огроман број оних који гаје овај патолошки страх. Патолошки страхови се морају лечити, као што се морају разним методама зауставити агресивци без обзира који је узрок њихове агресивности. Неко ко је спреман да начини масакр, не мора имати ватрено оружје, или било какву другу „опасну ствар“, може, на пример, својим аутомобилом начинити много већу штету. Па хајде да после неколико оваквих случајева забранимо аутомобиле, или да возачима вожњу учинимо бесмисленом низом државних мера.

Фама о оружју се мора разбијати квалитетном едукацијом, а не стварати као што се дешава у задње време у средствима информисања. У не давној пришлости деца су у школама изучавала предмет Опште народна одбрана, уз блиски контакт са оружјем. Изучавали су све врсте пешадијског лаког наоружања и имали практична гађања. Захваљујући таквим знањима нису постали насилници.

Прохибиција рађа криминал, па тако и забрањено оружје у мрачним умовима појединаца постаје персонификација моћи. Прохибиција ствара илегално тржиште.

Јасна контрола промета оружја мора да постоји. Такође мора да постоји и јасан и строг закон о држању, ношењу и употреби оружја. Јасан и строг, али не бесмислен.
Садашњи Закон, аи невероватна „спиновања“ јавности кроз средства информисања су прилично посвећени теми „грађани без оружја“. Питање коме и чему то служи отвара врло широку дебату, али одговор на питање ко ће и како бити ускраћен у коришћењу елементарних грађенских права је јасно видљив. То су сами грађани који имају право на елементарну безбедност, одбрану од криминала и заштиту својих живота и имовине. То су и грађани спортисти, хобисти, колекционари, немилитантни љубитељи оружја, као и ловци, љубитељи природе и дивљине. Закон би морао да уз сву строгост остави места развоју културе односа ка оружју.

На крају, Законом се не спречавају незаконите радње, већ се забрањују и санкционишу. Механизам санкционисања незаконитих радњи није механизам друштвене превентиве. Ако се друштвена превентива буде састојала у смањењу броја потенцијалних средстава за вршење кривичних дела против живота и здравља људи, одосмо у ћорсокак, јер извор средстава за вршење таквих кривичних дела је практично неограничен, а протеже се све до умећа коришћења сопствене снаге, којим се ( доказано) може нанети много штете. Управо стварању механизма превентиве НАОС може доста да помогне својим активностима и идејама врхунских професионалаца, организација и институција који су у њеним редовима.

HAOC

1

Naslovna za IZAko neka lovačka puška zaslužuje naziv “najbolje za pare koje treba izdvojiti”, bez sumnje se može reći da je to legendarna IŽ-27. U Srbiji je predmet obozavanja i sporenja i niko nije ravnodušan prema njoj.

 U jeku velikog otadžbinskog rata 1942. godine naredbom broj: -375 „državnog komiteta odbrane“ udareni su temelji Iževskog mehaničkog zavoda. A ta vremena nisu bila ni malo srećna, zemlja je gorela, tuklo se sa Švabama na svim frontovima, rat se zahuktavao a gde je rat tu jad, beda, bolest i nesreća idu ruku pod ruku. U pozadini vršljali su komesari, tajna policija, partiski aktivisti i za pogrešnu reč i mrk pogled ode glava običnog čoveka.Treba li naglašavati da je tad rađen vojni program u IŽ-u a da se na lovačko oružije popričekalo do kraja 40-ih godina prošlog veka. Proizvodnja lovačkog oružja otpočinje sa jednocevnom sačmarom i lovačkom položarom IŽ-49 koja je u stvari identična nemačkoj predratnoj položari Sauer a koju su Sovjeti pozajmili kao što su sovjetski vojnici pozajmljivali ljubav od oslobodjenih Nemica. Sa proizvodnjom bokerica kreće se početkom 60-tih godina i za kratko vreme sovjetska produkcija lovačkog oružja ( TOZ + IŽ ) prerasta u najobimniju u svetskim razmerama. Prvi modeli bokerica bili su IŽ-59 proizvodjen od 1960. do 1964. i IŽ-12 proizvodjen od 1962. do 1974.godine. Ova druga poslužiće kao razvojna baza za IŽ-27 jednu od najhvaljenijih i najprodavanijih serijsko konfekcijskih pušaka na svetu. A da vidimo zašto je to postala?

JOŠ MALO ISTORIJE, POLITIKE, EKONOMIJE…

 Sovjetski savez po površini najveća je zemlja na kugli zemaljskoj ali nije najmnogoljudnija. U njemu pored rekreativnog lova egzistira i lov kao privredna grana sa direktivnim zadatkom neke od državnih uprava, izraženim u jasnim ciframa tj. kilogramima koliko čega treba radnom čoveku u produktima prirode. A tih produkata prirode u zemlji koja se prostire na dva kontinenta gotovo da ima u neograničenim količinama, samo ih treba uloviti. Takođe, SSSR je lider vaskolikog socijalističko komunističkog pokreta sa zemljama koje su bratskom čeličnom zagrljaju i iste predstavljaju tržište sa određenom tražnjom za lovačkim oružjem. Na kraju tu je i mrski zapadni neprijatelj, kojem treba pokazati i dokazati kroz prodaju da je sovjetsko oružje najbolje jer ga je proizveo oslobođeni i osvešćeni radni čovek, iz čiste ljubavi za dobrobit zajednice a ne iz potrebe za profitom. Jednom rečju ogromna je tražnja za jeftinim i dobrim proizvodom u svetskim razmerama.  Na drugoj strani hladni rat i trka u naoružanju između zapada i istoka stvorila je na ,,istočnoj strani,, ogromne proizvodne kapacitete koje treba uposliti. Teška metalna industrija za vojne potrebe osvojila je kvalitetne visoko legirane ugljenične čelike, postupak tvrdog hromiranja unutrašnje trase cevi postaje rutinski standard, oraha ima kao blata u narodnim šumama Kavkaza, kvalifikovane i partijski svesne radne snage takođe ima, samo još da se isprojektuje i proizvede superiorna lovačka puška bokerica po meri sovjetskog čoveka. Dakle, lovačka puška, pa to je dečija igra za naciju kojoj je planeta Zemlja tesna 60-tih godina pa se sprema za osvajanje kosmosa.

 KOPIJA ILI NE ?

 U literaturi vrlo često se može naći podatak da je IŽ 27 kopija čuvene bokerica J.M. Brauninga B-25 oko čega je prosuto mnogo žuči, jeste ili nije. Zagovornici prve tvrdnje ističu da su Sovjeti mnogo voleli da bez naknade pokupe tuđa kvalitetna tehnička rešenja, najčešće sa zapada, a zatim ih prilagode svojim potrebama. Oponenti smatraju da se radi o 100% plodu domaće pameti i viševekovnom iskustvu (sećate li se kad je Baćuška Pjotr I napravio arsenal u Tuli ?). Istina je kao i uvek negde između. Naime, tačno je  da  je se kod izrade projektne tehničke dokumentacije za IŽ-12 pristupilo detaljnom proučavanju tehničkih rešenja sa pomenute Brauningove best-selerke da bi se modelovao probni proizvod zatim bi isti morao da se neko vreme dokazuje u praksi da bi na kraju palo finalno doterivanje. Tako se nekada radilo i 27-ica nije izuzetak takvog razvojnog puta. Da i mi ne padnemo u zamku polemisanja imate fotografije oba mehanizma… pa zaključak izvedite sami. Osobenosti rodne grude (stravično niske temperature zimi i žarka leta) uz nikakvo održavanje, uslovile su konstruktore oružja da dizajniraju pušku, čiji vitalni delovi ne smeju zatajiti u takvim ekstremima a u slučaju da dođe do kvara ili zastoja mora biti lako otklonjiv. Posebna nauka su tolerancije kod tehničkog konstruisanja i osobenosti čelika a njih su najbolje mogli da znaju samo domaći konstruktori pa sa te strane IŽ-27 je sto posto plod domaće sovjetske pameti a ako je se malo prepisivalo od odlikaša, Bože moj , zar nije inteligencija sposobnost snalaženja u najrazličitijim situacijma.?

darovnaja model, prekrasan rad na IZ- 27 iz 1970.godineInače sama puška je dopadljivo oružije, malo muževnije spoljne obrade što i priliči sovjetskoj puškarskoj školi poznatoj po davanju prednosti funkciji a ne kozmetičkim rešenjima. Masa oružja kreće se u rasponu od 3.2 do 3.6 kilograma u zavisnosti od kalibra. Na početku, proizvođeni su standardna tri kalibra 12.16 i 20 sa ležištem od 70 mm da bi se od početka magnum ere ležište izdužilo na 76 mm uz proširenja palete kalibara do ,,dečijeg,, 410/76. Cevi oružja izrađene su od visoko legiranog i žilavog ugljeničnog čelika velike otpornosti na rđanje sa tvrdo hromiranom unutrašnjom trasom i bruniranjem ,,u crno,, kao spoljašnjom zaštitom. Unutrašnje bušenje duže cevi je standardno 18.5 mm za kalibar 12 i 17 mm za šesnaesti kalibar a dostupne su sve poznate varijante fiksnih i mobilnih kombinacija čokova. Dužina cevi u zavisnosti od kalibra i namene je od 675  do 760 mm. Najčešća dužina lovnih cevi iz sovjetske ere iznosi 725mm uz fiksni pun i polučok  a moderna vremena donela su uzmenjive čokove kao novotoriju, fiber optičku mušicu na ventiliranoj šini bez promene u dužini cevki. Glava/baskula izrađena je od čelika kovanjem po svim pravilima stare škole koja kaže čelik i samo čelik. Neka nam ne zamere ljubitelji ergala i ostali manekeni.! Od komfora tu su i selektivni ejektori nasuprot izvlakačima, malo skromne gravurice i moderna ,,bela,, čelična glava. Za bezbednost oružja zadužena je automatska kočnica koja nalaže na krajeve zapinjača pa u zahvatu drži/koči i obarače i zapinjače. Tu su i inter-septori ili hvatači tj. presretači kod mehanizma sa dve obarače ,,komada dva,, a kod jedne obarače jedan pogolem tj. jače dimenzioniran. Prilično bezbedno i dobro osmišljeno konstrukcijsko rešenje uz tvrdo hromiranje svih delova mehanizma tj. naležućih površina izloženih habanju. Kundak puške najčešće je orahovina ali se provuče i po koja bukva kod jeftinijih porudžbina. Pored lovne izrađuje  se u IŽ-u i  sportsko takmičarska varijanta sa kojom su mnogi lovci i ne lovci počeli svoje prve korake u  gađanjima letećih meta. Cenovno IŽ spada u ekonomsku klasu mada postaje luksuzni primerci takozvane ,,darovnaje,,, upotrebno više vredi nego što košta, realno to je višegeneracijsko oružje koje se nasleđuje, legendarne izdržljivosti i otpornosti sa preko 1.5 milion proizvedenih primeraka.

IŽ-27 danas počinje da liči na masprodukciju Dalekog istoka. I pored  ispraćenih trendova u konfiguraciji savremenih bokerica, „baćuške“ su se malo opustile. Ponele su ih čari modernog kapitalizma. I njih je uhvatio sindrom tržišne trke sa jevtinim proizvodima i to je rezultiralo propustima i nemarom. Puške sve više izlaze iz fabrike sa greškama u kvalitetu materijala, funkcionalnim problemima i aljkavim finišom. Jednostavno, kontrola kao da ne postoji. Ne postoje više ni partijska disciplina, ordenje, samopregorni rad, Sibir, pa se malo radni čovek Rusije prepustio „prostoj duši Slovenskoj“ jer ga više ne gleda Veliki Brat.. Sve u svemu, poznavaoci kažu, ako kupujete polovnu IŽ-27, poželjno je da bude iz perioda do sredine 90-ih prošlog veka.

 IZ-27 mehanizamLEGENDARNA IZDRŽLJIVOST

 Koliko god da je puška izdržljiva i otporna, nebriga uvek odnese pobedu na kraju a rezultat je skupa popravka ili upropašćeno oružje bez mogućnosti reparacije. Tačno je da 27-ica može mnogo toga podneti ali se i ona mora detaljno očistiti s vremena na vreme, čak i odneti kod majstora na redovan servis. Ne mora baš posle svakog lova da padne generalka ali postoje vlasnici koji se javno hvale da godinama nisu očistili oružje a ono radi i silno se začude kad se nešto desi obaška što se zdravo dobro naljute kad im majstor kaže cenu njihove nebrige. Sa pojavom novih generacija sačmarske municije, magnum standarda i većih radnih pritisaka, znatno je se uvećala i mogućnost upropašćavanja pušaka starije generacije tj. nižeg tormentacijskog razreda a do mere ugrožavanja bezbedosti samog korisnika takve municije i ostalih učesnika lova. Ma koliko čelik od kojeg je oružje sačinjeno bio dobar, može doći do zamora materijala a što je više faktora koji napadaju čelik, veća je i verovatnoća da će resurs oružja biti brže izraubovan. Zato u puškama iz sovjetske produkcije treba koristiti normalna punjenja dok za post sovjetsku magnum eru normalnost je rabljene magnum municije iz ležišta dužine 76 mm, mada ne sumnjam da postoje pametnjakovići koji bi rado probali (ili su već probali) super magnum punjenja iz ležišta od 76mm. MOLIMO VAS NE ČINITE TO jer time ugrožavate svoju i bezbednost ostalih učesnika u lovu.

 

Trenutna cena na tržištu Srbije IŽ-a 27 iznosi oko 400 evra u zavisnosti da li se radi o modelu sa jednom li dve obarače, mobilnim čokovima, belom glavom… dok za polovnjake treba odvojiti upola manje. I zato, ako vam iko ikad postavi pitanje šta je to : ,, Kvalitetna lovačka puška bok konfiguracije, legendarne izdržljivosti i upotrebljivosti sa dva obarača i fiksnih čokova koja vas nikad neće izdati ,,? Slobodno odgovorite to je IŽ 27 iz vremena napupelih omladinki i sovjetske ere J !

 

Novak Maksimović

0

 

 
prepunjavanje7Kada je reč o sačmarici, sa lovačkog stanovišta, pretezno su u upotrebi tri kalibra. To su 12, 16 i 20. Kalibar je širina bušene cevi. Određuje se brojem kugli istog prečnika koje mogu da se izliju iz jedne engleske funte olova (0,435 kg). Kalibar 20 kazuje da je bilo izliveno 20 kugli od jedne funte olova. Dvadeseticu su nekada davno upotrebljavali lovci u lovu na jarebice i ostalu sitnu divljač. Nekada retka, danas je ova puška sve češće u našim lovištima.. Naši lovci uglavnom upotrebljavaju kalibre 12 i 16.

Kalibar 12 u patroni ima 140 zrna sačme preseka 3,5 milmetara. Kalibar 16 ima u patroni oko 120 zrna sačme, a kalibar 20 ima oko 100 zrna iste veličine. Pri gadanju iz puške sva tri kalibra u okruglu metu, prečnika 75 centimetara, na udaljenosti od 35 metara, iz sačmarice istog suženja posipa (čok: 65%), metu je pogodio sledeci broj zrna sačme: kalibar 12 – 91 zrno, kalibar 16 -78 zrna, kalibar 20 – 65 zrna. Zato kalibar 12 daje pri istim uslovima bolje rezultate od kalibra 16, a dvanesticom možemo da pucamo nekoliko metara dalje. Zbog toga strelci na glinane golubove većinom upotrebljavaju kalibar 12 mm.

Ovo je stara teorija poređenja efikasnosti kalibara.

Moderne tehnologije i moderna vremena su donela neke nove vrednosti. Kalibar 16 je izbačen iz nomenklature svih svetskih proizvođača oružja. Više se ne proizvodi. Žalili mi ili ne, tako je. Čuvena 20-ica se trijunfalno vraća u život zahvaljujući lžištima metka od 76 mm i povećanim radnim pritiscima u cevi zbog kvaliteta materijala i novih konstrukcija. Danas, kalibar 20 puca patrone od 36 grama sačme. Izjednačio se po efikasnosti, brzini, dometu i učinku sa cal.12. Tu više nije bilo mesta za cal.16. I on, polako ide u penziju. Koristiće se ono što je ostalo u lovačkim vitrinama.

 

Ukoliko želimo da sačmaricu upotrebljavamo pretežno u univerzalne lovačke svrhe, onda najbolje odgovara kalibar 12  koji upotrebljava i većina lovaca. Sačmarice kalibra 12 su pogodne za lov krupnije pernate divljači, niske krznasice, dlakavu divljac ,

crnu divljac i  predatore a zbog veće mase sačmenog posipa. Kalibar 20 se preporučuje za prepelice, jarebice, šljuke, grlice, goluba grivaša. Za pomnutu divljač je dovoljna laboracija metka od 28 grama. A ako pređemo na 32 grama, lovićemo isto što i sa kalibrom 12. Stvar izbora. Samo oprez. Kal. 20 ima manji/uži posip na daljimama od 35 met .od kal.12 a istu energetsku vrednost.. Moderna konstrukcija patrona, sa koncetratorom i brzim barutima je donela da se smanjuje uticaj čoka u rasturu sačmenog snopa kod granulacija sačmi preko 2.75 mm. Dvadesetica, po pravilu ima veće početne brzine sačme, koristi patrone sa koncetratorom, veći je radni pritisak i samim tim ima uži snop na većoj daljini. Zato pažljivo, sa kal.20 se lakše promašuje.

Kako da proverimo posip / koncentraciju sačme iz naše puške

Posip sačme konstatuje se tako što se puca sačmom 3,5 mm. u kvadratnu metu od jednog metra, na kojoj su oko centra opisana dva kruga: manji krug prečnika 37,5 cm a veći krug prečnika 75 cm. Puca se sa daljine od 35 metara. Pogodci sačme u većem krugu se saberu. Ako je pri gađanju sačme kalibra 12 mm u krugu prečnika 75 cm ukupno 91 pogodak (od ukupno 140 koliko sadrži metak) onda računamo ovako: 91 : 140 = 0,65 koje pomnožimo sa 100 = 65 %. Cev ima posip 65 %. Cev sa dobrim posipom treba da ima (u manjem krugu) oko jednu trećinu pogodaka iz velikog kruga.

Moramo biti svesni da su i kod dobrog suženja posipa pogodci iz sačmarice 12 i 16 i 20 , efikasni samo na udaljenosti od 50 metara. Pri većoj udaljenosti širenje sačme je već toliko i njena probojnost toliko smanjena da ne može usmrtiti divljač (odnosno samo dođe do ranjavanja divljači). Zašto?

Zakoni fizike su jasni. Gubitkom brzine, pređenim putem, opada i energetska vrednost sačme na mestu nastrela.

Za efikasnost sačmarice važna je dobra izrada unutrasnjosti cevi, mehanizam za okidanje i veličina, oblikovanost i položaj kundaka. Želimo li da izabranom sačmaricom dobro gadamo, isprobaćemo i da li nam dobro leži. Drugim recima, ergonomija. Najvažniji preduslov jeste odgovarajuća dužina kundaka koja mora odgovarati lovcu po telasnoj veličini ruku. Prilično možemo ustanoviti da li nam odgovara dužina kundaka prema telasnoj visini tako što će mo uhvatiti sačmaricu desnom rukom za vrat kundaka, podići je cevima uvis i staviti je potkovom kundaka u pregib lakta desne ruke savijene pod uglom 90 stepeni. Ukoliko smo u stanju da prvim zglavkom kažiprsta komotno dohvatimo prednji okidač, kundak ima pravilnu dužinu. Treba znati da kratak kundak prouzrokuje prenizak pogodak, a sa dugačkim kundakom će mo imati prebačaj divljači pri pucanju.

Izbor sačme, odnosno veličina sačme koju treba upotrebiti u lovačkoj praksi zavisiće od divljači koju želimo loviti. U lovačkoj praksi preporučuje se upotreba sledeće sačme:

 

Zec/                3.5 –  3.75 mm………………….36-38 gr
Patka/             3.15 , kasnije 3.5 mm………..36-38 gr
Fazan/            3.0, 3.15 mm…………………….34 gr
Prepelica/       1.7-1.9 mm…………… …………28-32 gr
Guska/            4.00, kasnije 4.5 mm………….40 gr
jarebica/grlica 2.5 – 2.75 mm……………………34 gr
lisac/               4.00 mm…………………………..36-38 gr
šakal/              4.00, kasnije 4.5mm…………..36-38 gr
šljuka/              2.5 – 2.75 mm…………………..32 gr

 

Preporučuje se da pri lovu za drugi pucanj uvek u cevi ima krupnija sačma, jer se drugim metkom puca na nešto veću udaljenost.Ovo pravolo vazi za zimske lovove na niskim temperaturama. U normalnim okolnostima, za razliku u pređenom putu/odlasku divljaci, postarace se čokovi. Za odstrel crne divljači,  iz sačmarice, koriste se olovne kugle a najpoznatije su:“brenneke“  „ideal“, „slug“ a  koje su stavljene u normalne čaure za sačmu sa istom ili malo vecom količinom baruta, kao za pucanje sačmom. Upotreba ovih metaka dozvoljena je samo pri lovu na divlje svinje i njima možemo bez straha pucati na daljinu do 60 metara i na krupnog vepra. Odgovarajucu sačmaricu izabraćemo prema ličnom ukusu, sa paralelnim cevima ili sa cevima koje su jedna iznad druge (bokerica). Efikasnost je kod obe podjednaka.

Prilikom kupovine nove ili polovne sačmarice treba obratiti pažnju da li može pucati savremenu municiju koja je pravljena /sve više/ za radne pritiske do 1050 bara. Za par godina, mnoge puške proizvedene sredinom ili u drugoj polovini XX veka, biće upotrebljive samo ako se bude proizvodila municija niskih radnih pritisaka ili ako je budete sami punili.

Lovci biraju.

Predrag Đurđev