Zatvori
петак, април 28, 2017

0

gutavet-srcani-crvi-01Srčani crv (heartworm disease) ili dirofilarioza je parazitsko, ozbiljno i potencijalno smrtonosno, oboljenje pasa,mačaka i ostalih sisara:vukovi,lisice, lasice i dr.Uzročnik je valjkasti crv-nematoda koja se zove Dirofilaria immitis, čiji odrasli oblici žive u arterijama pluca i desnom srcu psa.
KAKAV JE ŽIVOTNI CIKLUS DIROFILARIJE?
Odrasli paraziti žive u desnoj pretkomori i komori, i plućnim arterijama psa.Odrastao mužjak je veličine 12-18 cm, a ženka 25-35 cm. Kad stigne u srce, ženka položi jaja iz kojih se izlegu larvice mikrofilarije. One krvotokom putuju po celom telu, a ako se kuja tada pari, mogu kroz matericu ući i u plodove. Kada komarac ujede zaraženog  psa, on sa krvlju usisa i larvice-mikrofilarije, koje u komarcu nastavljaju svoj razvoj do infektivne larve u periodu od 10-14 dana.Samo infektivna larva  je sposobna da inficira novog domaćina. Kada takav komarac ujede drugog psa, ubrizga mu infektivne larve kroz ujednu ranu, koje zatim putuju kroz potkožno tkivo do krvnih sudova i zatim krvotokom do srca, gde porastu do odraslih parazita koji se razmnozava, čime se ciklus zatvara.Ovaj period odgovara patentnom periodu parazita. Vreme koje protekne od momenta ujeda komarca do razvoja  odraslog crva je nesto vise od 6 meseci.
GDE SE OVA BOLEST POJAVLJUJE?
Svuda  gde ima komaraca.U prošlosti je bolest bila ograničena na  krajeve sa toplom klimom, ali se u poslednje vreme javlja i u umerenom, pa čak i u hladnom klimatskom području. Kod nas je ustanovljeno više slučajeva. Činjenica da i ljudi i psi sve češće putuju, doprinosi njenom širenju.
DA LI SE MOŽE PRENETI NA ČOVEKA?
Može, iako se kod ljudi ne može razviti odrastao oblik parazita i ne može se zadržati u srcu. Parazit migrira kroz krvne sudove, gde izaziva zapaljenje, a moguće je i začepljenje dok ga naš imunološki sistem ne zaustavi.
KAKO SE OBOLJENJE MANIFESTUJE?
Stepen u kom će se bolest razviti zavisi od broja naseljenih  parazita, uzrasta i fizičke aktivnosti psa. Bolest se ispoljava najranije sa 6 meseci starosti  (ako je pas zaražen još u materici), kada se odrasli crv naseljava u srcu. Oboljenje može proticati potpuno asimptomatski, ali i sa teškom kliničkom slikom, pa čak i sa smrtnim ishodom.
Kod psa prisustvo parazita u srcu i velikim krvnim sudovima dovodi do cirkulatornih smetnji, čija je posledica prvo zadebljanje zida srca, zatim proširenje komore i napokon srčana slabost. Životinja se u početku zamara i pri uobičajenim fizičkim aktivnostima, neraspoložena je, slabije jede i gubi na težini, potom počinje da kašlje zato što se tečnost nakuplja u plućima. Kada ovi simptomi postanu evidentni, bolest je već u poodmaklom stadijumu. Kada srce potpuno oslabi, moguće je nakupljanje tečnosti i u trbušnoj duplji (ascit) i razvijanje svih ostalih simptoma karakterističnih za slabost desnog srca.
Kod mačaka infektivna larva preživljava ali se samo  nekoliko razvije u odraslu jedinku.Obicno su promene na srcu  minimalne jer mačke  prvenstveno reaguju na prisustvo crva u plućima. Odrasli paraziti dospevaju u plućnu arteriju, gde mogu zapušiti neki od  njenih ogranaka, što dovodi do plućne embolije, sa mogućim smrtnim završetkom.
Rani znaci oboljenja  su neupečatljivi, tako da se vlasnik obično obraća veterinaru tek kada bolest bitno uznapreduje.

KAKO SE UTVRĐUJE PRISUSTVO PARAZITA?

Rana dijagnostika oboljenja podrazumeva pregled periferne krvi, što je nesigurna metoda (zato što uzorak nije dovoljno veliki) i antigeni test. Kada parazit uđe u organizam,on aktivira imunološki mehanizam psa, što posle izvesnog vremena rezultira stvaranjem specifičnih antitela, čije prisustvo je moguće utvrditi.
Kasnije, kada se odrasli parazit razvije u srcu, javljaju se vidljive rendgenološke promene, i krvni i biohemijski parametri se nespecifično menjaju, ali sigurna dijagnoza se postavlja antigenim testom.
DA LI SE DIROFILARIOZA MOŽE LEČITI?
Može, ali prognoza u mnogome zavisi od trenutka u kom se reaguje. Dok su u krvotoku psa nezreli oblici parazita, lečenje je lako, jer ih antiparazitici ivermektin i levamisol vrlo efikasno uništavaju. Oni se prodaju u obliku tableta i za vlasnika su jednostavni za upotrebu.
Kada se razviju odrasli paraziti u srcu, situacija je mnogo komplikovanija. Samo jedan antiparazitik deluje na odrasle oblike, on se daje psu isključivo intravenski i pod strogim nadzorom veterinara. Pitanje je kakva će biti sudbina uginulih parazita, čija veličina nije zanemarljiva, pa je i tada moguće zapušenje krvnih sudova i plućna embolija.U stranoj literaturi je predloženo i hirurško rešenje, ali u našim uslovima operacija na otvorenom srcu kod psa nažalost ipak spada u domen naučne fantastike.
Pošto se eliminišu odrasli oblici, u sledećem tretmanu se deluje na larve u migraciji. Nakon toga se u više navrata pas ponovo testira, da bi se proverilo da li su svi paraziti uništeni.

KAKO ZAŠTITITI PSA?

Iz svega rečenog o dirofilariozi se vidi da je preventiva najjednostavnije i zdravstveno, finansijski i praktično najbolje rešenje. Mi koji živimo i gajimo pse u Srbiji imamo i sreću i nesreću da je ovo kod nas relativno nova bolest. Sreća je  što bolest još uvek nije toliko rasprostranjena kao u drugim zemljama, a nesreća je što nemamo dovoljno neposrednog iskustva sa njom, već se moramo osloniti na iskustva iz zemalja koja se sa dirofilariozom bore već duže vremena (npr. Italija,SAD). Tamo je praksa da se psi pri svakoj poseti veterinaru testiraju na Dirofilariju (u svakoj stranoj knjižici za pse postoji tabela u koju se rezultati testova upisuju), kao i da preventivno jednom mesečno terapiraju  psa antiparazitikom, koji bi ga štitio i ako se dogodi da ga ujede zaraženi komarac. Takođe upotreba repelanata (sredstava koja odbijaju insekte) je preporučljiva, a za radne i lovačke pse, koji mnogo borave na otvorenom i obavezna.
Obzirom da bolest kod nas nije toliko uzela maha, strateški je preventiva još važnija, jer tako još uvek možemo sprečiti dalje širenje, zato što na taj način štitimo i svoje i zdravlje načih ljubimaca.

SPROVOĐENJE PREVENTIVE

Sistem preventive Dirofilarioze kod pasa se   sprovodi  u sezoni komaraca OD MARTA DO OKTOBRA , što je sasvim dovoljno da zaštiti psa.  CARDOTEK(ivermectin), eliminiše larvene forme D.immitis lokalizovane u krvi i tkivima psa, i štiti ga  mesec dana, zato što sprečava dalji razvoj  parazita, i ako se dogodi da ga ujede zaražen komarac. Njegova upotreba je sigurna i kod skotnih kuja i mužjaka u reprodukciji,a kod štenadi se moze sprovoditi počev od 6 nedelje starosti.

Kada odlučite da ozbiljno pristupite ovom problemu, obavezno konsultujte svog veterinara, koji će prvo testirati psa na prisustvo parazita u krvi i onda propisati režim preventivnih mera.

Veterinarska Ambulanta Alessandra,Varovnička Br: 6 ,Beograd

 

0

hunde_saugetiereSvaka prezentacija pasa(psa) je predstavljanje s ciljem  da se što bolji utisak,  na eventualno one koji su zainteresovani da vizualno donose svoj sud o eksterijeru posmatrane jedinke. Naročito je prezentacija pasa od značaja na izložbama pasa čija svrha i jeste da se izlagani psi (u skladu sa propisanim standardom) ocene u obliku i eventualno u nekoj konkurenciji osvoje neku titulu ili naslov u lepoti.

Kako na ovaj način naročito imamo mogućnost predstavljanja naših pasa (autohtone pasmine) i ostale, trebalo bi svakako preduzeti određene pripremne radnje koje će doprinijeti boljoj prezentaciji psa i ostaviti bolji utisak na gledaoca o psu ali i o vlasniku psa. Minimum radnji potrebnih za prezentaciju psa (fotografisanje) bi trebalo po mogućnosti  prvo nastojati da se prezentacija vrši i psi fotografišu na otvorenom u nekom prirodnom ambijentu (livada ako može u pozadini šumarak i sl.)

Prije fotografisanja obavezno istrčati psa da se ako je moguće pas slika sa otvorenim ustima i jezikom koji je isplažen. Duže prethodno uvežbavanje će biti najbolje da se pas postavi u mirnom stavu sa prirodnim položajem nogu, malo uzdignute glave, poravnatim leđima i lakše izvučenim stražnjim nogama te prirodnog položaja repa,a dlaka na psu treba da je prethodno iščetkana i čista.

Ko nije uvežbao psa da bez vodiča stoji u mirnom položaju  može sam pripaziti na ponašanje psa s tim što ničim neće ometati i prikrivati prednju (bočnu) stranu psa koji se prezentuje i ruka kojom se eventualno za ovratnik ili na drugi način čuva pas u mirnom položaju ne sme da se vidi. Rep(ako ga pas drži nisko obešenog )može se na delu zadnje trećine repa  ovlaš rep podići vrhovima prstiju ruke ali tako da rep slobodno leži na prstima koji su opruženi i nikako ne smeju obujmiti rep niti ga zatezati a pogotovo ne za vrh(kao da se pas suši na štriku). Rep ne sme biti prelomljen nego u svoj svojoj dužinu u položaju kao što ima oblik sablje. Pas koji je istrčavan prethodno kada se fotografiše imaće isplažen jezik što naročito daje dobar utisak veselo, zdravog i pozornog psa ostavljajući utisak o njegovom temperamentu. Napraviti više fotografija iz različitih pozicija, profil, poluprofil, s prednje strane i eventualno izvršiti korekcije stava na psu. Lice koje fotografiše psa treba da pazi da fotografije ne budu iz»ptičije perspektive» nego slikano u približno istoj visini psa. Najbolja udaljenost je kao da se pas posmatra sa 2-3 metra rastojanja. Fotografija glave se takođe može(poželjno)uraditi  a najbolji  položaj je poluprofil.

Pas treba da se fotografiše na ravnoj podlozi  a najbolje na pokošenoj ili vrlo niskoj travi. Nipošto ne prezentovati psa koji leži (može evnutualno uz ostale fotografije)a ako je ležanje postranice sa opruženim nogama i glavom takvu sliku je bolje staviti na «šećer

Pse koji su vezani pogotovo na lancu na mestu gde inače boravi ne treba fotografisati s ciljem njegove prezentacije dobrog izgleda. Takođe uz fotografiju(e) psa u stavu poželjno je postaviti u prezentaciji psa u kretanju kasom ili lakšim galopom i u kratkom vremenu napraviti više fotografija da bi se odabrala (trenutak) ona na kojoj je pas u najboljem položaju u kretanju(jezik koji je vani isplažen opet daje poseban utisak  o naročitoj svežini psa na slici.) Ako se već i prezentuje pas u stanu treba izbegavati da pas leži te da bude bez»rekvizita»poput jastućića, dušečića, jorgančića i slično. Eventualno da bude prostirač neki ravan i nenaboran. Pas koji sedi a pritom još ima isplažen jezik je solidan prilog ostalim slikama na kojima se vidi predstavljanje u stvarnoj veličini i položaju.

Ako se pas postavi i ipak čuva na povodniku onda povodnik treba da je duži i da se drži na kraju podignut iznad psa ukoso. Svakako i fotografije u prirodnom ponašanju psa na otvorenom (priroda)ne treba izbegavati ali da ne budu u nekom»valjanju»po travi sa vodičem i slično. Vlasnici pasa po nekoj inerciji žele na slici pokazati kako oni vole svoje pse i obrnuto ne vodeći brigu o položaju psa koji se predstavlja. Psi sa decom takođe treba da su u prirodnom položaju. Ne predstavljati pse koji su uspravljeni i naslonjeni na vlasnika.

Da bi se dobila jedna dobra fotografija sa lepo nameštenim ili u drugom položaju predstavljenim psom mora se napraviti ponekad na desetine i izvržiti izbor.

Digitalni fotoaparati koji sada postoje su idealni za takve pokušaje, uvek imamo uvid koliko smo uspeli. Prezentaciju pasa ne treba podcenjivati jer mnogo govore o psu a svakako i vlasniku. Medij na kojem su lepo predstavljeni psi takođe je „moćniji“.

Redžo Haskić

 

0

 

Aportiranje

Ova disciplina je jako važna i mora se svaki dan ponavljati i svejedno je da li se radi 2 ili 3 nedelje ali je bitno da je aportiranje sigurno. Počinje se sa uzimanjem nepoznatog predmeta. I ako se pas upoznao sa predmetom ne smemo postupati grubo da pas nebi radio iz straha. Za ovu vežbu koristi se manji drveni aport bez opterecenja. Na početku je bolje aport obložiti krpom a kasnijes se oblaže i krznom. Pas mora da sedi i pre toga komandujemo „APORT“. Komandu „APORT“ treba često pOnavljati jer je to za psa nepoznata reč. Uzimanje predmeta uvežbavamo tako što levom rukom psu otvaramo vilicu a desnom stavljamo psu aport u usta ali i dalje držimo aport i istovremeno komandujemo „APORT“. Pas će hteti da izbegne tu situaciju a1i sa malo spretnosti i sa malo prisile pas će zadržati aport u ustima. Ako je pas i hoće da drži aport onda se izdaje komanda „DRŽI APORT“ i desnom rukom pustamo aport. Pas će iskoristiti taj trenutak i odmah će ispustiti aport a tada komandujemo „FUJ“ i malo grdimo psa. Nije potrebno da pas dugo drži aport već je dovoljno 1 min. da se pas nebi previše maltretirao. Svakodnevnim treningom produžamo vreme držanja aporta a da pas to ne primeti. Kod ove vežbe psa treba obilno hvaliti da bi svatio šta je pravilno uradio. Ova vežba treba da se savlada za 8-10 dana.
Sad se prelazi na drugu fazu vežbe aporta. Vodič dok pas sedi i sigurno drži aport kreće 2-3 koraka od psa i zove ga ka sebi. Tada pas ili ostaje da sedi sa aportom u ustima ili ga ispušta i dolazi do vodiča. Ako je pas ispustio aport opet mu se stavlja u usta i kanapom se malo omota aport da ga pas ne može ispustiti i onda se pas poziva da dođe. Ako pas dođe sa aportom obilno ga pohvalimo i nakon par ponavljanja pas će shvatiti da iako mu smeta aport nije teško doneti. Okovratni kaiš na psu mora biti prilično labav da se pas nebi gušio. Pas se kažnjava samo ako neće da ponovi vežbu koju je sigurno naučio. U prvim nedeljama ove dresure potrebno je dosta strpljenja. Ove dve faze imaju za cilj da pas nauči da drži aport i da sa njim ide prema vodiču. Ako se ovo postigne prelazi se na sledeću fazu.
U ovoj fazi pas mora da nauči da aport ispusti samo na komandu. Ova vežba se brzo savlda jer pas jedva čeka da ispusti aport. Ruka se stavlja psu ispod brade i komanduje se „PUSTI“.
Sada se prelazi na vežbu uzimanja aporta sa zemlje. Ova vežba je dosta teška i prilikom izvođenja dresure mogu se javiti mnogi problemi. Pas mora da sedi ispred nogu mu se stavlja aport. Da bi smo psa naveli da uzme aport moramo ga zainteresovati i na neki način mu pokazati šta se od njega traži. Zato jednom rukom krećemo prema aportu kao da hoćemo da ga uzmemo i to par puta ponovimo. Zatim istovremeno kad pođemo jednom rukom prema aportu drugom rukom pOvlačimo pOvodnik da bi smo psa približili aportu. Ova vežba se ponavlja par puta tako da pas shvati da sam treba da uzme aport sa zemlje. Veoma teško je odrediti za koliko vremena pas treba da savlada ovu vežbu ali za 5-6 dana pas bi trebao da uzme aport u zube. Kad se to postigne pobeda je zajednička i sve ostalo je pitanje vremena i strpljenja.
Sad je red na vežbu u kojoj pas uzima aport sa zemlje i dolazi do vodiča koji ga je ostavio. To se uvežbava sledećim redosledom radnji: Prvo pas mora da sedi, zatim mu se stavlja ispred lica aport da bi ga video, zatim se aport spušta psu pred noge, onda vodič kreće polako od psa, potrči i seda na zemlju a pas mora da uzme aport sa zemlje i dođe do vodiča. U ovom trenutku je bitno da volja za radom ne napusti psa, zbog toga ga vodič posle svakog dobro obavljenog zadatka hvali ili se sa njim poigra. Ovakvim radom rezultati brzo dolaze do izražaja a volja za radom raste i kod psa i kod vodiča. Ako pas prvi put ponese aport i pravilno ga preda vodiču treba ga nagraditi najbolje što se može. Pas se najviše raduje kada ga vodič izvede u polje jer je to za psa najveća nagrada, nagrade u vidu privlačnih komadića hrane su poželjne, za velike pse sa većim apetitom ali za terijera one nisu baš najprikladnije.
Sledećih 14 dana dresura se odvija u cilju da se aport svaki dan sve dalje ostavlja od psa s tim da bude maksimalno 1S – 20 m. od psa. Kad se postigne da pas donosi aport sa ove daljine to znači da kontakt između psa i vodiča vrlo dobar. Zato se sve kasnije vežbe lakše savlađuju. Do sada je pas sve vreme bio na dugačkom povodniku i nakon dobro obavljenog zadatka psa odvezujemo. Ako pas nakon odvezivanja ne izradi vežbu vodič ga izgrdi i ponovo stavlja psa na povodnik. najvažnije pravilo kod aportiranja je da nikad za vreme vežbanja aporta vodič ne srne bacati aport, mada je to za vodiča lakše, već uvek aport treba odneti i staviti na zemlju tako da pas shvati razliku između ozbiljnog rada i igre.
Za sledeću fazu dresure aporta poželjno je imati veće dvorište ograđeno žicom jer u ovoj fazi se ispoljava veća prisila na psa. Prostor bi trebao du bude dugačak 15 – 20 m. Sada se za ovu vežbu koristi drveni aport sa promenjljivom težinom. U početku se primećuje da pas neće da uzme iz ruke teži aport jer na njega nije naučio već se sa dresurom počinje ispočetka. Pošto pas već zna značenje kazne i zavezivanje na dresarski povodnik on vrlo brzo prelazi sa jedne faze na drugu jer radi sve što mu je poznato. Zato se sa većim aportom vrlo brzo postižu isti rezultati kao i sa početnim manjim aportom. Cilj narednog perioda perioda dresure je da se veći aport svaki dan sve više za težinu od 200 gr. nepotrebno je od psa zahtevati da aportuje 10 kg. teške predmete jer to teško deluje na muskulaturu prednjih nogu koje počinju da se iskrivljuju pod velikim teretom. Isto tako aportiranje teških predmeta dovodi do povećanog širenja grudnog Koša. NLT je dovoljno snažan da može aportovati ptice i manje krznašice tj. težina aporta ne srne prelaziti 3 kg.
U ovom periodu veoma je važan ograđen prostor jer u ovim fazama pas pokazuje nezadovoljstvo i usled rada bez dresarskog povodnika pas želi da se izvuče iz nezgodne situacije. Kada se pas uvežba da donosi i ovaj aport onda aport možemo obložiti mačijim ili zećijim krznom da bi se pas navikao da drži divljač u ustima. Ovo navikavanje traje 2-3 dana.
U zadnoj fazi dresure moramo psa naučiti da aport odnosno divljač hvata za sredinu tela. Ukoliko pas aportira zeca i uhvati ga za jedan kraj tela onda mu drugi kraj pada pod prednje noge i usied čestog gaženja prednjim nogama pas brzo ispusti aport. Da se ovo ne bi dešavalo psu ćemo pokazati kako da uzme aport tako što ćemo uzeti aport u ruke i pravilno ga dati psu u zahvat i komandovati „TAKO (uzmi) APORT“. Bitno je kod aportiranja da se vodič uvek okrene u pravcu ležanja divljači ili aporta. Ako se pas sa aportom ne vraća prema vodiču pravom linijom onda ćemo to iako ispraviti pomoću rada sa dugačkim povodnikom.
Psa ćemo zavezati na povodnik i poslaćemo ga po aport. Kada pas uzme aport i krene prema nama vodič će pomoću povodnika blago da usmerava psa tako da se pas prema vodiču uvek vraća pravom linijom odnosno najkraćim putem. Većina pasa to radi nesvesno ali i oni psi koji ne idu pravo ovu vežbu savladaju nakon par ponavljanja.
Nakon 6 nedelja pas bi trebao da savlada vežbu aporta i tada se prelazi na krznenu vreću napunjenu peskom. Pas koji je dosadašnje vežbe sa uspehom savladao sada neće imati puno problema. Uz malu pomoć on savlađuje i ovu vežbu i sa uspehom aportuje vreću sa peskom. Nakon ovoga vreća se zamenjuje sa pravom divljači. Vodič komanduje psu da sedne, odnosi divljač 15-ak metara i spušta na zemlju. Vraća se do psa i komanduje „APORT“. Zadatak psa je da donese i pravilno preda divljač vodiču. Kada se ova i faza završi psa odvodimo u polje tj. na teren jer je do sada radio u dvorištu. Ovo ima za cilj da se pas oslobodi i što više približi pravom lovu. Obično se počinje na livadi sa niskom travom a zatim se traži sve veća trava tj. bira se gušći i teži teren. Vremenom se daljina do aporta sve više povećava. Prilikom donošenja aporta ostavlja se uočljiv mirisni trag da bi pas mogao da nade aport. Ukoliko je pas neozbiljan i ne prihvata rad opet se pokušava sa povodnikom. Nakon 8 dana bi pas trebao da aport donosi sa daljine do 100 m. Vežba sa krznenom vrećom koja je ranije izvođena sada služi da se pas što lakše navikne na pravu divljač. Zeca pri dresuri možemo koristiti friško ubijenog ili se on zamrzne da bi se mogao kasnije koristiti. Pri upotrebi takvog zeca moramo paziti da se zec potpuno odmrzne da psu ne bi utrnuli nervni završeci u zubima prilikom hvatanja. Sada se ponovo vraćamo u dvorište. Psu damo da pomiriše friškog zeca i onda mu damo da ga čvrsto uhvati. Kada pas pusti zeca stavljamo ga psu pred noge i komandujemo „APORT“. Pas koji je putem školske dresure savladao vežbe aporta pravilno će aportovati zeca. A ako pas ne aportuje počinje se sa početnim vežbama aporta. Ako nevezan pas sa voljom pravino aportuje zeca onda opet odlazimo u polje. Tada se postavlja miris i zec se odnosi na daljinu od 30 m. Vodič je uzeo komadić krzna od zeca, vraća se do psa i daje mu da pomiriše i tek tada vodič komanduje psu „APORT „. Pri ovom radu se ne srne izdavati više komandi da se pas ne bi zbunjivao. Tako će pas brzo po tragu da nade i aportuje zeca. Ukoliko pas ne izvrši zadatak zavezuje se na povodnik pri čemu okovratni kaiš malo jače steže da bi to pas osetio kao kaznu, „a uz to se pas grdi sa „FUJ“. Tada se pas pošalje po aport i ako opet zakaže tada se moraju utvditi prethodne vežbe aporta. Sada se pas vodi na kratkom povodniku sve do zeca i komanduje se „APORT“. Ovo se ponavlja sve dok pas ne uzme zeca. Nakon toga se daljina do zeca povećava, najhitnije je da ukoliko pas ne aportuje dobro moramo ponavljati prethodne vežbe i ustanoviti koju fazu pas nije savladao i na njoj se moramo zadržati sve dok je pas u potpunosti ne savlada. Ako pas aportuje sigurno i sa povodnikom i bez njega tada postepeno povećavamo daljinu do aporta tako da dlakavu divljač pas mora aportovati sa daljine od 200 m., a pernatu divljač sa daljine do 150 m. Treba posebno paziti da pri postavljanju više tragova divljači nikad ne smemo ukrštati tragove divljači sve dok se miris starijeg traga potpuno ne izgubi za staje potrebno oko 24h.
Mirisni trag ne smemo postavljati po mokroj travi jer je to veoma teško za psa. Na takmičenju se na kraju traga postavlja sveza divljač a jedan sudija se skriva u blizini da prati ponašanje psa kod mrtve divljači. Ako pas ide po tragu i dođe do mrtvog zeca zatim ga ostavi i nastavi tragom sudije koji ga skriven posmatra to se ocenjuje isto kao i da mu je pas doneo zeca. Ovo se toleriše samo na utakmici ali ne i prilikom školske dresure jer nemamo uvek pomoćnika koji će postavljati tragove. Ako pas sigurno aportira dlakavu divljač prelazi se na pernatu divljač. Za tu svrhu možemo koristiti i smrznutu pernatu divljač ali i svežeg fazana ili goluba .
Pre takmičenja trebalo bi svake nedelje postavljati po jedan trag zeca i goluba da bi se pas uvežbao jer bi ovo predstavljalo veliku prednost na takmičenju. Za poslednju vežbu pred takmičenje potrebno je i sledeće: Psa koji je naučio pravilno aportovati izvesti u polje i pre komande „APORT“ opaliti iz puške da bi se pas što više približio stvarnoj situaciji u lovu. To se radi da bi pas na takmičenju prilikom pucnja mirno sačekao komandu „APORT“ i na kraju vežbe aporta najvažnije pravilo je da prilikom svakog časa dresure moramo ponoviti prethodne vežbe iz početka

0

SETTERINGLESE9-6Da bi lovac imao uspjeha u lovu mora imati kvalitetnog pomoćnika. Najbolji pomoćnik u lovu je kvalitetan i školovan lovački pas. Svaki pas ima izuzetno razvijena osjetila, puno jače nego čovjek. Zadatak osobe koja školuje ili obučava psa je prilagoditi osjetila psa svojim potrebama u lovu i to na način kako to lovcu najbolje koristi. Pojedini psi uslijed lose obuke nemaju potpuno izdiferencirana osjetila i vrlo često se događa da pas ne reagira na pojedine mirise, ne zato sto ima los njuh, već zato sto nije pravilno školovan te svoje osjetilo njuha vrlo malo koristi i praktično «ni ne zna čemu služi njuh». Osoba koja školuje psa mora cijelo vrijeme obuke u psu poticati volju za korištenje osjetila njuha. Zlatno pravilo u školovanju je da osoba koja školuje psa mora sa psom uspostaviti takav psihički kontakt da pas ima silnu želju za ispunjavanje naredbi- svoga vodiča, te izvršava naredbe svoga vodiča ne zato što mu se to radi već zato što to vodič od njega zahtijeva. Opću obuku, vježbe poslušnosti trebali bi savladati svi psi bez obzira na pripadnost pojedinoj skupini ili pasmini. Za opću obuku pogodni su svi psi, iako neki sporije uče, a neki brže. Za uspješnu obuku talentiranog psa dovoljno je nekoliko mjeseci, dok za psa koji ne želi prihvatiti obuku, za istu razinu obučenosti potrebno je i nekoliko godina. Ponekad je potrebno, ako pas ne želi prihvatiti izvršavanje radnje po jednoj metodi rada, jednostavno promijeniti metodu. Bitna činjenica je da pas na kraju obuke određenu radnju izvršava pravilno, bez greške, bez obzira na koji način je obučavan. Za istu disciplinu postoji više metoda odnosno više putova kako doći do cilja. Važno je znati da vodič može obučiti psa samo ono što je pas naslijedio od oca i majke, ono što je zapisano u genima. Glavni zadatak vodiča je da ono što je pas naslijedio od svojih predaka uobliči da ljepše izgleda, te da to prilagodi svojim potrebama u praktičnom lovu. Nisu svi ljudi pogodni za školovanje pasa . Osoba koja školuje psa mora imati moralne kvalitete, mora biti principijelna, dosljedna i strpljiva, čvrste i stabilne naravi, dobrih živaca s pravilnim osjećajem za kaznu i nagradu u određenom trenutku. Mora imati veliko teorijsko i praktično znanje o kinologiji i obuci pasa. Nadalje, vrlo je bitno na koji način vodič obučava koju radnju kao i kojim redoslijedom treba teći obuka. Kao i u školi. djeca prvo nauče prepoznavati slova, a tek onda slagati riječi i rečenice. Na primjer, lakše ćemo psa naučiti naredbu «lezi» i «daun», ako je pas prethodno svladao naredbu «sjedi». Osoba koja školuje psa mora imati dar pravilnog rasuđivanja pasje sposobnosti, te razumije li pas što se od njega zahtijeva. Za svaku pravilno izvršenu zapovijed pas mora biti nagrađen barem pohvalom, a najbolje i pohvalom i dobrim zalogajom. U početku obuke bitno je psa obilno hvaliti, nagraditi ga dobrim zalogajom i pomilovati za svaku pravilno odrađenu radnju. To je ono što psu daje volju za učenje i ukoliko ga u tomu uskratimo, on «sat» obuke smatra teretom i na «njega» ide bezvoljno, pokušava izbjeći obuku po svaku cijenu i jasno je da tada nema uspjeha u obuci. Osnovno pravilo je da u psu pobudimo volju za radom, da on s nestrpljenjem očekuje sat obuke, da ga s pohvalama i nagradama dovedemo do toga stanja da on bude sretan sto može ispunjavati zapovijedi svoga vodiča. On jednostavno vapi za obukom, sjedne pred vas, gleda vas u oči i «moli» da mu zapovjedite bilo što. «Učenik» tada radi ne zato što mu se radi, nego zato što vi tako želite. Isti je učinak ako pas radi zato sto zna da će za pravilno odrađenu radnju biti nagrađen. Kada dođemo do te razine, onda ga možemo naučiti što god želimo.

Pas ne razumije ljudske riječi. On samo povezuje određeni znak (glasom, pištaljkom, pokretom ruke ili tijela), s radnjom koju treba izvršiti. Ako radnju pravilno izvrši slijedi nagrada, ako ne slijedi kazna.
Velika pogreška je ako vodič nerazumno kažnjava psa za radnju čiju naredbu pas nije razumio, jer pas nije kriv, te stvara veliku psihičku prepreku koju je kasnije vrlo teško riješiti.
Pas nas promatra puno bolje nego mi njega. Ukoliko nismo dobre volje, živčani smo i nismo spremni za rad, bolje je ne raditi ništa sa psom nego načiniti neku pogrešku. Veća je šteta ako psa kaznimo za svoju grešku, koju on nije počinio, nego ako taj dan ništa ne radimo sa psom. Ukoliko psu nije dan za rad, bolje ga je ostaviti u boksu bez nagrade i bez kazne, nego prisilno raditi obuku s puno kazni. Tada pas gubi volju za radom, a ta osobina nam je vrlo bitna. Osoba koja obučava psa mora biti principijelna i dosljedna, te jakog i stabilnog karaktera. Pas je u svom psihičkom razvoju zadržao obilježja predaka kao što je život u čoporu i sklonost podređivanja jačemu. Ukoliko je pas stabilnijeg karaktera od svoga vodiča, on će se nametnuti svom vodiču i maltretirati ga cijelo vrijeme. Vodič se mora psu nametnuti svojim karakterom i odlučnosti jer u čoporu vrijedi «zakon jačega» i pas sluša samo jačega od sebe.
Naredbe psu se izdaju samo jednom glasno i jasno da ih pas čuje i razumije. Nije dobro naredbe ponavljati više puta jer na taj način pas stiče dojam da ne mora slušati svaki puta, te počinje raditi samo kad mu je volja i obično na natjecanju ili u lovu kad je najpotrebnije, zakaže. Naredbe pas mora izvršiti svaki puta kad se to od njega traži. Ako dopustimo psu da propusti nekoliko puta radnju koju smo ga prethodno naučili, on misli da ne mora slušati svaki puta i na taj način vrlo lako iskvarimo već gotovog psa. Lošim postupcima i naredbama se lako iskvari i stariji pas bez obzira na njegove nekadašnje kvalitete. Nije dobro od psa zahtijevati da izvrši određenu radnju koju prethodno nije naučio jer pas ne zna što se od njega zahtijeva.
Pri školovanju veliku pozornost treba obratiti na starost psa. Nije svejedno školovati njemačkog oštrodlakog ptičara ili ženkicu malog minsterlendera. Također nije svejedno o kojim se linijama iste pasmine radi. Očiti primjer je kod pasmine njemački lovni terijer. Jedna ženkica linije «vom Hunsruck» ima strahovitu volju za radom, kvalitetu njuha, sljedoglasnosti, a oštrinu pokazuje već sa 4-5 mjeseci. Tada još nije fizički ni psihički zrela, s nepotpunim i vrlo slabim zubalom. Pojedini vlasnici pasa koji nemaju strpljenja puštaju takvo štene u zahvat na jazavca radosni zato što to pas hoće raditi, a to je velika greška. Mladi pas dobije batina pri svakom kontaktu i on jednostavno zapamti da je to opasno i da pri svakom puštanju dobije velike ozljede. Takav pas kasnije cijeli život ima respekt prema lisici, a pogotovu jazavcu i vrlo teško ide u zahvat na oštru divljač. Nasuprot njima, postoje psi koji su nezainteresirani za rad te ne rade ništa do starosti dvije i vise godina. U toj starosti pas je završio svoj psihofizički razvoj, formirao i učvrstio zubalo, potpuno razvio kostur i mišićnu masu. Kada takvog psa zainteresirate za rad i pobudite u njemu volju te ga pravilno obučavate na mekšu divljač te sve oštriju i oštriju, dobijemo vrlo oštrog psa koji na utakmicama nosi vrlo veliki broj bodova iz oštrine zato sto nikad nije dobio batina od grabežljivca. Takav pas je u prirodi često neupotrebljiv za lov jer on ne zna kolike su njegove mogućnosti, te kada naiđe na tvrdu divljač često pogine, bude zakopan živ ili jednostavno nakon batina pobjegne i više nikad ne radi tu disciplinu. Ovo su očiti primjerci pogrešaka koji se vrlo često događaju zato što vodič nije znao procijenili kolike su mogućnosti psa i što u kojoj starosti treba raditi sa psom.
Bezrazložno milovanje i nagrađivanje može biti jednako štetno kao i bezrazložna kazna jer pas shvati da nagradu može dobiti i ako ne odradi predviđenu radnju kako treba. Najbolje je da ista osoba hrani, njeguje i školuje psa. Ukoliko nismo sami u stanju odškolovati svoga psa, najbolje je otići kod iskusnog vodiča te da nas on uputi na koji način savladali obuku. Najbolje je da budući vodič i vlasnik psa zajedno prođu obuku i obojica savladaju na koji način treba školovati psa za pojedinu disciplinu. Ako nismo u mogućnosti proći takvu obuku, najbolje je dati ga profesionalnoj osobi na školovanje.
Nerazumnim naredbama i postupcima i najbolje odškolovanog psa lako je pokvariti.

Dr Ivica Bošković

0

 

391789_202749039814978_100002396519172_439169_54804119_nU društvu, lovaca, prijatelja i ljubitelja pasa, vrlo se često razgovaralo o tome koje štene uzeti iz legla, prvo, drugo, peto? Jedno je sigurno i da znamo- i najbolje štene ako dođe u rđave ruke, biće suđeno na propast.

Ne smemo zaboraviti da svaki pas raste, do dobi sve do 12 i više meseci, a u tom periodu se mnogo toga događa oko i u samom mladom psu. Dakako moguće su mnoge greške nehotične, u samom početku još dok je štene u odgajivačnici (čitaj kod onoga ko je vlasnik majke štenadi), pa sve dok štenad ne budu spremna za isporuku, odnosno kada su dobila prvu vakcinu sa sedam nedelja starosti, pa sa starosti od oko 70 dana, mogu da napuste majku.

Pomenućemo samo neke od grešaka koje se mogu dogoditi u odgajivačnici, a naravno i kasnije kada štene sa navršena dva meseca dobije svog prvog vlasnika.

1.Ukoliko odgajivač nije na vreme očistio štence od crevnih parazita, a oni se tretiraju sa preparatima u uzrastu od već 20 i više dana starosti, odnosno kada počnu uzimati prvu dodatnu hranu. Takva štenad ostaju zakržljala i nemogu se pravilno razvijati, nogice su im tanke, imaju stalne krmelje na očima. Međutim ukoliko odgajivač uz to još i zakasni sa dodatnim hranjenjem štenadi ( bez obzira koliko ih je u leglu) naročito ako je ostavljeno više štenadi,7, 8, pa neki i do deset. Takva štenad će biti zakržljala.

Ako sagledamo još neke vrlo važne faktore kod roditelja štenadi, vrlo česte nasledne ili skrivene mane, kod pasa uz ovo napred navedeno, gotovo da ste kao kupac na velikom iskušenju, pa kod kupovine, nemojte srljati ni pametovati, već se posavetujte sa nekim iskusnim i poštenim odgajivačem pasa one rase za koju se opredeljujete.

Dakako, prilikom kupovine neke i mnoge pretpostavke o roditeljima uopšte nećete imati u vidu, uz iskusnog kinologa, zatražite najpre rodovnike roditelja, kako biste se bar donekle upoznali sa linijama pasa koje su u štenetu koje vas interesuje. Premda u našem okruženju, ima i onih koji se bave prljavim stvarima, i podmeću „lažnjake“ a sve u svrhu dobre trgovine, ma bez obzira o kojim se rasama pasa radi., jer ovo je ipak Balkan.

SVAKO MLALO, ŠTENE DOBRO UZGOJENO JE LEPO

Bucmasto, i ako gledamo leglo od 5, 6 štenadi videćemo da ipak neki od njih odudaraju od ostalih, ili su mršaviji, ili su jači, ili veći. Kako god, to nam već nešto govori, da ako je leglo neujednačeno, da nešto ne štima, a mi neznamo šta. Jer ako je leglo ujednačeno, zdravo, već nam to govori nešto i o njihovim roditeljima. Jer sve rase rasnih pasa imaju standard, i moraju biti unutar svojih proporcija.

STANDARDI

Rasni psi tek kada napune devet meseci i jedn dan mogu da se izvedu naprvo ocenjivanje, u lepoti (exterijeru) a naravno i na prve ispite urođenih osobina, ako se radi o lovačkim pasminama pasa.

Da bi vaš pas dobio neku od pozitivnih ocena, a one su odličan, vrlodobar i dobar, mora biti unutar standarda te rase, i da nema vidne mane i neke deformacije, očemu ćemo u nekim od narednih priloga u rubrici kinologija i naši psi.

Pošto smo pomenuli nasledne mane, ovde ćemo ih i navesti. To su odstupanja od standarda rase, kao što su broj i položaj zuba, oči, uši, visina i dužina psa, prsni koš, rep, dlaka, i boja dlake, te extreniteti. Ukoliko, je neki od roditelja, neopravdanao zalutao u uzgoj nesavesnih odgajivača, budite sigurni da će neki od štenadi primiti njihove osobine, a vi kao kupac dodatne i iznenadne probleme kod bašeg mladog psa. Ako su zubi u pitanju, kompletno stalno zubalo se može videti tek nakon šest meseci starosti psa, pa je to veći vremenski period kada je pas već kod vas, naravno i nedostatak nekih zuba će se tek onda uočiti.

Jedna od retkih, ali kod nas viđena teška mana uz zubalo je i kod mužjaka nedostatak ili nije pošten jedan ili čak oba testisa, nedovoljno razvijena vilica, kvalitet dlake, izgled trupa, neprvilni stavovi nogu.

Pored ovih za lovce vrlo važnih detalja, svakako je bitno znati i ko je odgajivač, jer danas imamo na sve strane i svakakvih oglasa, o prodaji pasa za lov. Stari kinolozi će vam reći da se prvo raspitate o odgajivaču, pa tek onda o onome što vam nudi, jer imamo mnogo onih koji su se opredelili za uzgoj pasa samo radi pribavljanja novca, a njih kvaliteta pasa, pošten uzgoj i radne osobine uopšte mnogo ne interesuju.

Kao lovca vas zanima kako će vaš ljubimac biti koristan u lovu, i da ga što pre pripremite kao dobrog i poslušnog pomagača.Svakako vrlo su ovde bitni roditelji i preci vašeg budućeg šteneta jer oni psi koji love i koji su poslušni, jakog lovačkog nagona će dati slične i potomke, pa veća garancija je ako su oba roditelja položila one nužne, a da ne govorimo i druge propisane radne ispite za tu rasu.

I ovde imamo podmetanja od nesavesnih odgajivača, i pojedinih tzv. kinologa. Prvi radni ispit se popularno zove ispit urođenih osobina, a na kojem pas treba da bude ispitan na pucanj, a onda i da radi po programu za tu rasu, ako se radi i psima za lov. Neki psi su neopravdano dobili takve prolazne ocene, rekao sam nesavesnih ljudi, pa onda imamu u uzgoju kuje ili mužjake koji nisu sposobni za lov, jer se plaše pucnja, a ovi su ih pustili u priplod, iz njima poznatih razloga.Takvih se treba čuvati, i javno ih prozivati.

Dakle, štene se ne kupuje svaki dan kao vekna hleba, treba za njega odvojiti značajan novac, i budite pri kupovini oprezni, i ne nasedajte lepom pričama i oglasima.puno ih je koji nikada neće biti dobri pomagači u lovu, bez obzira u čije ruke dođu.  Ako vam je već želja da sami odgojite psa ZA lov i sami ga pripremate, kao neiskusan, ONDA VAM PREPORUČUJEMO POZNATOG ODGAJIVAČA, ČIJI SU PSI VEĆ POZNATI KAO RADNI I LEPI, jer je to već neka garancija da će vaš pas biti od koristi. Dakako uz vašu pažnju i trud oko uvođenja mladog psa u lovište o čemu će mo pisati .

Ovo je vrlo bitno da kod odgajivača dobijete uz štene, pre nego odete od njega. Neka vam gospodin garantuje da štene koje vam je prodao neće imati urođene i nasledne mane, a neka to glasno izjavi, kao garanciju, a ako se to naknadno utvrdi da imate pravo nadoknadu štete ili u zamenu drugo ispravno štene. To je ljudski, i jedino pošteno. On vam neće moći garantovati kakav će pas biti u lovu, jer to je vaš rizik, i zadatak, ali ispravnost u lepoti je u domenu odgajivača.

Mora da vam za vaš novac, da ispravno i zdravo štene, vakcinisano bar desetak dana pre preuzimanja, kako bi prošla bezbolna inkubacija. Zdravstvenu knjižicu overenu od veterinarske ustanove, o podacima šteneta i vrsti vakcine koje je dobilo, a na vama je da izvršite revakcinu, u dozvoljenom vremenu ukoliko je cjepljeno pre manje od mesec dana.Takođe, rodovnik je bitan, ako ga nema, momentalno, mora vam odgajivač garantovati da će to uraditi u kratkom roku i predati vam ga. Ovde se pojavljuju problemi kod tetoviranja, jer se ne poštuju propisi po ovom osnovu, jer potrebno bi bilo da svi štenci budu tetovirani još kod odgajivača, kako novom vlasniku nebi prestavljali dodatne probleme, kao i mikročipovanje.

I na kraju mali savet. Ne uzimajte najkrupnije, a niti najsitnije štene. Ne uzimajte niti najdeblje. Zamolite odgajivača neka vam da na uvid štence koji su za prodaju, a vi ako vam to i dozvoli odlučite trezne glave- da li vam se štene uopšte koje i zbog čega dopada, pa čak i da izvršite malo testiranje štenadi u grupi. Evo kako. Koje je štene brže, koje je zainteresovano za nigrzu i radoznalo, koje ima izgled svojih roditelja, i pored svih ovih testova, testirajte i sebe. Da li vam je zaista potrebno malo štene od kojeg će te pokušati napraviti psa za lov, ili da odustanete, i kupite psa gotovog. Već uvedenog u lov, i treće, s obzirom na vaše sve mogućnosti i karakteristike, ima lovaca koji nikada nisu imali psa, a love.

Međunarodni kinološki sudija i instruktor: Obrad M.Štrbac

1

Psi Miloš Kosanić_n

Piše: Miloš Kosanić

Iako sam mlad lovac I kinolog,od prvog dana svoje lovačke priče sam znao da nisi pravi lovac ako ne držiš psa. Sam sam bio žrtva mnogobrojnih pokušaja da zbijaju kolege šale sa mnom kao mladim lovcem da je pas loš,ali smo sve to zajedno pregurali,istrajali i postali oni pored kojih svi žele da idu da bi imali odstrel i da bi se divili radu moje kuje. Namerno započinjem tekst ovim rečenicama zbog mojih mladih kolega koji su uzeli svog prvog psa,ili tek treba da kupe istog. Baziraću se samo na Nemačke kratkodlake ptičare kao rasu koju negujem i za koju mislim da je najrasprostranjenija u našoj zemlji i najpogodnija za terene u Srbiji.

Iskreno, kada sam trebao da uzmem moje prvo štene nisam  imao blage veze o krvi,poreklu,šta treba gledati,šta ne valja… Verovao sam čoveku koji mi prodaje štene kada mi je rekao da nisam svestan šta dobijam u ruke i da ne upropastim to što dobijam.  Sada kada sam malo iskusniji u celoj priči želim da ovaj tekst pomogne vama koji tek treba da uzmete svoje prvo štene.

Pod jedan,treba da obezbedite tom psu adekvatan smeštaj i tretman.Razmislite dobro da li ćete imati dovoljno vremena da se posvetite vašem ljubimcu,da radite sa njim,učite ga i pružite mu ljubav.Ne uzimaj psa kao igračku,dok je mali i sladak,da bi ga kasnije odbacio! Pas je jedina ljubav koju možete kupiti novcem i zato cenite to što dobijate,jer će vas služiti bar desetak godina! Treba da znate šta želite tačno. Da li vam treba pas koji će vam služiti samo za lov,da li želite da učestvujete na izložbama,ili da se takmicite na utakmicama,sve to određuje šta tačno treba da gledate kod šteneta koje uzimate.Parametar koji nam svima određuje kupovinu je naravno cena i zbog toga ne mislim da je loše ako razgovor započnete upravo tim pitanjem sa osobom koja prodaje štene,poštenije je i za vas i za odgajivača da znate sami da li uopšte vredi ulaziti u dublju priču. Cena nekad zna i da zavara,ali to je ipak pitanje trgovine,tržišta i trenutka… Drugo,ali ne manje važno je poreklo. Nemački kratkodlaki ptičari italijanskih krvnih linija su psi koji se kod nas više koriste za utakmice,ali su podjednako dobri i u lovu. Neki će reći da je ‘’mana’’ ovih pasa što prilikom pretraživanja terena idu malo dalje,ali je sve to od psa do psa. Najpoznatija radna linija NKD-a  je krvna linija Hege Haus, koju je osnovala gospođa Karin Stramann iz Nemačke. Psi ove krvne linije su krupni,dubkih grudi,izuzetnih radnih sposobnosti. Hege Haus krvna linija je kasnije postala Hege Hoff i to ime i danas nosi. Slobodno pitajte odgajivača sve što vas zanima i BUDITE DOSADNI! Ako je pravi ljubitelj rase,ako poštuje to što se neko zanima baš za njegovo leglo neće mu biti problem da odgovori na svako pitanje i pomogne svom kolegi lovcu i kinologu.  Prošle godine sam dobio svoje prvo leglo od moje kuje,odgovarao sam na sva moguća pitanja,nosio štence,dan danas zovem ljude kod kojih su ti štenci završili i srećan sam što su svi prezadovoljni,a još više što su otišli po celoj Srbiji i da i tamo imam nove prijatelje.

Jedan savet za ‘’odgajivače’’ ,ili bar one koji se smatraju odgajivačima. Pratite kako drugi drže pse i u kakvim uslovima, ne dozvolite da držite psa onako kako znate i sami da ne zaslužuje! LANAC NIJE ZA PSA! Verujte,sa minimalnim ulaganjima možete napraviti malo,lep i skladan boks za vašeg ljubimca. Ono što je veoma bitno je da pas ne sme biti na podlozi koja nije beton,ili sljunak,jer kad padnu kiše završi u blatu i to izgleda zaista poražavajuće i za psa,a vas opisuje kao prevashodno lošeg čoveka!

Ne ljuti se na psa i ne kažnjavaj ga! Ti imaš svoj dom,svoje prijatelje,svoju razonodu,a pas ima samo TEBE! Brini o psu kad ostari,ostane bez zuba i prestane da se kreće,jer će i o tebi neko brinuti,starost je ista za sve.

 

 

0

untitledPas može imati dve vrste mana. i to mane po obliku tela i mane u navikama, tj. mane u radu i ponašanju. Obe mogu biti ili nasleđene ili stečene. Po obliku tela može pas imati nasledne mane u zubalu, obliku glave, očiju. Što je pas u tom pogledu nasledio, ne možemo ni na koji način menjati. Na razvitak pasjeg tela možemo uticati, i to vrlo mnogo u pozitivnom, a takođe i u negativnom smislu. Ispravnom ishranom i sistematskim gibanjem pas će razviti lepe oblike tela i, obratno, slaba ishrana i stalni vez na lancu ostaviće na telesnoj građi biljege nemara za psa. Dakle, lepota tela zavisi o našem postupku sa psom, dok oblik glave ostaje nepromenjen.

Nasledne mane u radu i vladanju jesu: pomanjkanje temperamenta, slab nos, slabo stajanje, goropadnost i bojažljivost, te strah od hica (taj može biti i stečen). Za ispravljanje nasleđenih mana nemoćni smo. Ako pas nema temperamenta ni oštar njuh, mi mu ga ni na koji način ne možemo dati.

Stečene mane jesu: razgonjač divljači, pas koji divlja na hitac ili ga se boji, trgač divljači, loš aporter, zakapač divljači, razgonjač peradi, neposlušan i isprebijan zaplašen pas. Te mane možemo ispraviti ukoliko pas nije prestar i nije te mane previše usvojio.

Sa razgonjačem divljači moramo uporno ponavljati vežbe na dugoj čvrstoj uzici i prisiljavati ga da pri svakom dizanju divljači legne i ostane neko vreme u tom položaju. Jednom rečju, treba stalno vežbati vežbe. Važno je da uvežbavamo što češće i sve ostale vežbe u poslušnosti: dolazak na zvižduk, leganje na zvižduk, gde god ga ovaj zatekne.

Na dugoj ćemo uzici istim načinom vežbati i psa koji divlja na hitac. Na svaki hitac prisilu ćemo ga da legne i da u tom položaju ostane neko vreme, tj. do zapovedi ustani. Mnogo neugodnija i teža mana jest strah od hica. Taj je strah upravo strahovit u pasa koji ga imaju. Takav će pas samo kad vidi da dižemo pušku odjuriti glavom bez obzira pa i na najveće udaljenosti i neće nam se sam vratiti, moraćemo za njim da ga uhvatimo. Svako kažnjavanje takvog psa još učvršćuje tu njegovu manu. Budući da je ona nasledna, bezuslovno je potrebno da se takvi psi izluče iz rasploda. Da može biti i stečena, dokazuje okolnost da su je stekli neki psi koji je pre nisu imali, a nakon što su bili nastrijeljeni, pojavila se. Meni se dogodio slučaj da sam pucao za oblačnog vremena na grlicu; kada je pala a pas je hteo da je aportira, udario je u našoj neposrednoj blizini grom. Usled toga pas je dobio silan strah od hica i gotovo godinu dana sam se trudio da ga toga oslobodim. Uspio sam, ali ako mesec dana nije čuo hitac, prvi hici su mu opet vraćali strah.

Ta se mana leči ovako:

Uzmemo pomoćnika i pođemo sa psom u dobro ograđeno dvorište ili vrt. Pomoćnik ponese sa sobom vazdušnu pušku sa dosta metaka. Psa držimo na kratkom vezu, a pomoćnik sa puškom ode od nas što je dalje moguće. Podigne vazdušnu pušku i odapne metak. Pas već pri podizanju puške, ako je to video, nastoji svom silom da se od nas otkine i otrči glavom bez obzira. Budući da je na vezu to ne može učiniti a mi ga umirujemo i gladimo po leđima. Ta se vežba taj dan a i sledećih dana često ponavlja. Psa neprestano umirujemo, pokušavamo se s njime poigrati, gladimo ga, a uz to ga puštamo na sve dulji vez, dok ga konačno iz njega ne ispustimo. Vazdušne puške ne čine jak prasak i pas se dosta brzo na njega priuči. Usled toga izgubi strah već pri dizanju puške. Kada se pas već sprijatelji sa vazdušnom puškom i njezinim odapinjanjem, a to ćemo postići samo tako da s njim za vreme tih vežbi postupamo što lepše, pređemo na drugi stupanj vežbanja. Pri tome upotrebljavamo, umesto vazdušne puške, flobert. Počnemo jednako kao i sa prethodnom puškom. Za prvih hitaca će se pas možda opet početi bojati no ako ga umirujemo i milujemo, prestaće. Ako je dobar aporter možemo mu nakon svakog ispaljivanja metka baciti goluba, grlicu ili divlju patku, da je donese. U takvom slučaju možemo radije dopustiti da pas počne divljati na hitac, nego da ga se boji. To je slično slučaju ako imamo savijen papir, a hoćemo ga izravnati. Savijemo ga na suprotnu stranu i on će se izravnati.

Na trećem stupnju uzmemo pravu pušku sa što je moguće slabije punjenim mecima. Pomoćnik okrene pušku od nas da se ‘hitac što je moguće slabije čuje, a mi sa psom postupamo kao i napred, tj. umirujemo ga, bodrimo i milujemo, a možemo mu baciti i što za aportiranje.

Tek pošto smo psa u zatvorenom prostoru oslobodili straha od hica, možemo s njim otići u lovište. Poželjno je da prvi hitac koji čuje u lovištu bude tako udešen da je divljač pala, da ju je pas vidio i da mu dopustimo da odmah pođe po nju, što ne dopuštamo drugim psima. Strast za hvatanjem pale divljači takođe deluje tako da potiskuje strah od hica. Kad smo psa potpuno oslobodili od toga straha, možemo od njega ponovno tražiti da legne kad je divljač pala i da je tek na zapoved donese. To postignemo opet dužom uzicom i koralom, kojim pse prisiljavamo da legnu kada je divljač pala i tek na zapoved odu po nju.

Odučavanje psa od straha na hitac mukotrpan je i dugotrajan posao, a mnogo puta se ni ne isplati, osobito u pasa koji mogu ići samo u skupni lov. Ako se u tom lovu mnogo puca, takav se pas, iako je od tog straha oslobođen, ipak neće ponašati kao drugi psi. On, naime, redovno neće tražiti sa veseljem, jer ga često uzbuđuje pucnjava, nego će redovno ići za petama svoga gospodara. U pojedinačnom lovu, tj. kada lovi samo sa gospodarom, može postati i odličan pas, potpuno oslobođen straha od hica. Sa takvim psom može se vrlo lepo loviti, osobito ako se pred njim odstreli mnogo divljači, a on je dobar aporter, kome donošenje čini veliko veselje.

Ima pasa koji pri donošenju, odnosno hvatanju, divljač zgrabe tako čvrsto da iz pernate divljači ispadnu creva, a zecu popucaju kosti. To je teška mana, jer takav pas načini u lovištu veliku štetu. Sva divljač koju on donosi izgubi mnogo na vrednosti, pa ga od toga moramo što pre i što temeljitije odučiti. To postižemo ovako: odstrelimo grlicu, kumriju. goluba ili trčku, tj. divljač koju možemo dobrim delom staviti u ruku i obuhvatiti je što je više moguće šakom i prstima. Psa posednemo i uz zapoved »aport« stavimo mu tu divljač zajedno sa našom rukom u gubicu. Pas neće divljač stisnuti radi toga što oseća da mu je u gubici uz divljač i naša ruka. Obilno ga hvalimo i vežbu ponavljamo dok pas shvati da je nama drago da on divljač nežno drži u gubici i da je ne stiska.

U daljnjim vežbama stavljamo psu u gubicu divljač tako da sve više povlačimo našu ruku, dok mu napokon na koncu dajemo divljač samu. Ukoliko bi je opet pokušao stiskati, oštro »ne« trgnut će ga, a pravilno držanje treba obilno hvaliti. Kada smo postigli potpuni uspeh kod psa u sedećem stavu, zapovedimo mu da se digne i pođe sa divljači u gubici sa nama. Svaki pokušaj stiskanja treba sprečiti oštrim povikom ne, a svako ispravno nošenje obilno hvaliti. Kada smo i tu vežbu uvežbali, držimo psa na kratko, a divljač stavimo pred njega na zemlju. Zapovedimo mu da je digne. Svako stiskanje sprečimo trzanjem povodnikom i povikom »ne«, a svako pravilno hvatanje obilno hvalimo. Pas će tim načinom prestati stiskati i oštećivati odstreljenu divljač.

Neki psi dugo gnječe odstreljenu divljač i donesu je tek nakon dugotrajnog zapovedanja i srdžbe vodiča. To je takođe nepoželjna mana, jer je sigurno i takva divljač oštećena. Takvog psa privežemo na dulju uzicu, bacimo mu divljač i zapovedimo »aport«. Kada je došao do divljači i uhvatio je, smesta mu zapovedimo »dođi« i povlačimo ga uzicom ka sebi. Ako je divljač ispustio, prestanemo ga vući i ponovno zapovedimo da je primi. Čim ju je primio, opet sledi zapoved »dođi* i vuče je ka nama. Ako pravilno radi, sledi obilna hvala, koja mu čini veselje i daje pobudu da izvršava naše zapovedi i želje.

 

0

Arap pozaPiše: Dr Vlada Videnović

Da bi se što bolje i detaljnije razumela problematika rada pasa goniča i njihova upotrebna vrednost od ključnog značaja je pravilno razumevanje i bar delomično poznavanje čula koja su neophodna za rad.

Jedno od najbitnijih  a verovatno i najbitnije za pravilnu radnu sposobnost je čulo mirisa (njuh). Anatomska lokacija čula mirisa je u sluzokoži nosnih šupljina, gde su smeštene receptorne ćelije, odakle ih, putem nervnih vlakana, impulsi prenose do olfaktorne zone u mozgu, gde se obrađuju i realizuje se definitivni osećaj mirisa.

Miris kod životinja, generalno gledano je vrlo važan iz razloga uzimanja hrane i reprodukcije. Međutim, domestikacijskim promenama i savremenim biotehnološkim dostignućima, aplikovanim u stočarstvu, nije se obraćala pažnja ovom čulu jer je definitivno nebitno. U kinologije možemo govoriti da se selekcijski „uglavnom“ vodi računa   o kvalitetu“ nosa“ u lovnoj i u sportskoj kinologiji. Svi ostali vidovi kinologije zanemaruju ovu osobinu. Osobina njušenja svojstvena je svim životinjama, ali se najviše zapaža kod pasa, i  gotovo svaki kontakt sa životinjama zasnovan je na mirisu, bez obzira  da li je to primetno ili ne.

Moram da priznam da je dosta teško detaljno pojednostaviti i objasniti ovaj proces koji je praktično skup neuroloških, biohemiskih i psihičkih reakcija, gde je psihička reakcija krajnji proces osećaja mirisa.

Anatomska lokacija, kao što rekosmo, je u sluzokoži  nosnih konhi. Nosne konhe su  koštane šupljine tj. kanali koji svojim donjim delom završavaju kanalikulamo u ždrelu, gde se dalje praktično ulivaju u dva organska sistema, respiratorni i digestivni.

Fiziološki put i anatomska pripadnost nosnih kanala je respiratorni sistem.

Objekat našeg interesovanja su samo nosne konhe i njihova sluzokoža. Jako dobra vaskularizacija (prokrvljenost ) je vrlo bitan razlog za dobro  funkcionisanje i prijem i prenos informacija ( osećaj mirisa).

Delovi sluznice i koštanih delova se nazivaju po delovima kosti lica.. Najviše olfaktivnih ćelija ima na etmoidalnom delu sluznice a u ostalnim delovima manje- više podjednako su raspoređene.

Centralni nastavci  bipolarnih olfaktibnih ćelija postaju  nervna vlakna  olfaktivnog nerva. Svaka nit je direktni nastavak aksona jednog olfaktivnog receptora i ostaje odvojena i bez sinaptičkog prekidanja, dok ne dođe u bulbus ofkaktorius. Ova nervna vlakna zatim formiraju gusti spoljašnji sloj oko samog bulobusa olfaktoriusa. Od te tačke nervna vlakna idu ka unutra i završavaju se u glomerulima. Sam glomerul predstavlja inkapsularnu grupu sinaptičkih veza finih terminalnih ogranaka olfaktivnih nervnih vlakana i dendrita i mitralnih i cipkastih ćelija čija ćelijska tela leže dublje u bulbusu.

Neki autori tvrde da dužina ličnog dela glave, gde pripada i nos, kao i proporcionalno tome površina sluzokože i boja olfaktivnih ćelija nema veze sa kvalitetom osećaja mirisa. Dok nasuprot toj teoriji koja dolazi u kontradikciju sa anatomijom životinja koje najbolje osećaju miris psi i divlje svinje, svi psi tragači imaju izduženi deo nosa, dok je kod divlje svinje koja je domestikacijski nepipnuta po tom kvalitetu izrazito duga u licnom delu.

Ovo ne znači da psi koji imaju kratke lične delove glave ne mogu da tragaju ali je, doduše, nisam video boksera koji radi na tragu

Postoji široka paleta teorije koja objašnjava suštinu mirisa. Sve te teorije delimično imaju i fiziološku zastupljenost. Pokušaji da se miris objasni hemijskom strukturom nadražaja su donekle uspeli prema ljudskom čulu, ali je jako teško to sprovesti sa životinjama.

Konfiguracija molekula je dosta bitna za osećaj mirisa i pojedini autori objašnjavaju to slaganje spoljnog oblika molekula ili i funkcionalne grupe sa osećajem mirisa. Ova teorija prihvatljiva je samo za izabrane grupe materija i samo za ljude. Mehanizam od koga zavisi osećaj mirisa pripisuje se i molekularnim vibracijama stimulusa. Objašnjenje mirisa zasnovano je i na teoriji o topivosti apsorbovanih molekula hemijske materije u olfaktibnoj sluznici i daljom reakcijom sa receptorima, što potkrepljuje raniju teoriju o mirisima zasnovanu na adsorpciji.

Sigurno je da i enzimi imaju ulogu u osećaju mirisa. Nekim histohemiskim ispitivanjima  utvrđeno je prisustvo većeg broja enzima  u visokim koncentracijama u olfaktivnoj sluznici. Ograničenje temperature, PH i specifičnost konfiguracije enzimskih sistema ne važi za percepciju mirisa. Nisu pronađeni ni enzimski sistemi koji su u direktnoj vezi sa stvaranjem olfaktivnojg nadražaja. Sve teorije razumevanja mirisa su vrlo interesantne, međutim ni jedna nije tako široko prihvaćena da isključuje prethodnu.

IDENTIFIKACIJA I TRAGANJE

Dokazano je sasvim sigurno da preživari i psi koriste čulo mirisa za prepoznavanje svojih mladunaca, za razliku od ptica kod kojih je čulo sluha bitnije od čula mirisa.

Postoje podaci koji poprimaju razmere neistinitih priča (bajki) ali su zaista tačne. Grupa autora, u laboratorijskim uslovima, dokazala da psi mogu da otkriju tragove ljudi ( u zatvorenom prostoru) čak posle neverovatnih 6 ( šest) nedelja. Sposobnost pasa za indentifikaciju mirisa je zasnovana na vežbi i stimulaciji hranom. Poznato je da ljudi- eksperti za parfeme to postaju tek posle višegodišnjeg treninga. Sam postupak ovakvih treninga je vrlo komplikovan i neophodno je koristiti savete vrlo iskusnih ljudi jer može da dođe do tzv. zasićenja jednom vrstom nadražaja i da pas više ne želi da radi takve tragove.

Malo je pisanih dokumenata o vežbi na tragu sa psima goničima, o ptičarima je već to dosta proučavano i mogu se naći pisani podaci kako naučnika tako i vodiča i dresera. U sportskoj( službenoj) kinologiji je najbolje i najdetaljnije razrađen trag i čulo mirisa, kao i metode stimulacije korišćenja nosa pomoću hrane i predmeta koji se koriste za igru.

Lično je autor ovih redova pratio obuku jednog nemačkog ovčara kome su tri puta nedeljno dve godine postavljali tragove dužine od oko jednog kilometra ( naravno, u početku znatno kraće pa je postepeno povećavana dužina) sa komadićima kobasice i kada je bio momenat da vodiča ubedim kako bi svaki lovački pas to shvatio za par meseci on je proradio bez stimulacije više nego perfektno i već dve uzastopne godine stigao do svetskog šampionata tragačkih pasa.

Nadam se da će čitalac shvatiti poentu prethodne rečenice, da su psi goniči upotrebljivi za traganje jer im je stotinama godina  selekcijski stvarana ta osobina. Problem je što se u obuci uvek ide prečicom i jako retko se odradi tzv. specijalizacija praćenja mirisa za koju je potrebno oko godinu  dana  „povremenog“ rada sa psom. Sama tzv. Specijalizacija ka jednom mirisu kod psa se posle osnovne lovačke obuke svodi na navođenje samo na taj miris a maksimalno izbegavanje dolazaka u kontakt sa nepoželjnim mirisom. Kažnjavanje pri reakciji sa nepoželjnim mirisom može biti jako korisno ali i nasuprot tome može pas shvatiti da je to kazna za bilo koji miris i da tokom obuke odustane od bilo kakvog traganja.

Kao što rekosmo, čulo mirisa je vrlo kompleksni sistem koji jako osetljivo funkcioniše. Postoji čitav niz faktora koji mogu da dovedu do oštećenja pojedinih delova ili čula mirisa u celini, počevši od mehaničkih oštećenja koja su uglavnom izazvana stranim telima ili udarcem, pratećih komplikacija ovih povreda koje se najčešće komplikuju bakterijskim  infekicijama, zatim čisto bakterijske, virusne ili gljivične infekcije koje rezultiraju zapaljenjem.

Najveću komplikaciju može sam vlasnik da izazove nesavesnim odnosom prema psu. Vrlo učestala pojava je da se vlasnici (vodiči, držaoci) ponašaju kao sveznalice i da pokušavaju kojekakve tarapije sami, u zadnjoj fazi bolesti sete se veterinara kad obično bude kasno pa im onda veterinar nije bio dobar.

Sve navedeno ima slične posledice: jako zapaljenje nosne sluznice, promenu strukture i gubitak senzitivnosti nervnih (mirisnih)ćelija, ili poremećaj izazvan direktno u olfaktivnoj zoni mozga što je obično posledica virusa, intoksikacija  ili mehaničkih povreda.

Jasno se može zaključiti da, ako se izbegnu svi ovi mogući uzroci oštećenja sluzokože nosa, nerava i CNS, a štene je od roditelja koji su generacijama selekcijski pareni sa ciljem razvoja dobrog nosa, možemo očekivati i odlične rezultate.

Naravno, nemojmo očekivati da će svako štene da bude šampion. Poznato je da kad je celo leglo vrhunskih roditelja prosečnog kvaliteta to je vrhunac odgajivačkog uspeha a da iz nekoliko legala samo jedan može da bude vrh.

Vladimir Videnović, Zaječar, Zbornik radova Žagubica

0

dog_with_toothbrush2__large-864x400_cIma toliko stvari o kojima treba razmišljati kada u dom stigne novo štene: hranjenje, obuka i građenje pravilne veze sa psom. Nemojte zaboraviti na oralnu higijenu. To što štene ima usta puna sitnih mlečnih zuba koje će uskoro zameniti, ne znači da mu ne treba nikakva nega. Baš kao i kod ljudi, rano razvijanje dobre oralne higijene je veliki korak u očuvanju zdravlja i sprečavanju zubnih bolesti u kasnijem periodu života. Pridržavajte se ovih 5 saveta u prvoj godini života vašeg ljubimca:

Jedna od prvih stvari koje treba da naučite štene jeste da je potpuno u redu to što mu dirate njušku i stavljate ruku u usta. Tako će te mu pomoći da kasnije toleriše stomatološku prevenciju i negu.

Imajte strpljenja i ne radite ništa na silu. Izaberite vreme kada je pas potpuno opušten. Mazite ga po njušci i polako gurnite prst do zuba masirajući ih. Ako je psu ovo ipak suviše neprijatno, namažite psrt nekom hranom. To može da bude supica, neko meso ili puter od kikirikija. Na ovaj način pas će sam lizati vaš prst i lakše će prihtaviti blizinu ruke. Mora da navikne i ne sme da odgovori agresijom kada mu rukama razdvojite gornju i donju vilicu. Čak i mlečne zube treba čistiti i pratiti njihov rast.

Ako se zubi pravilo razvijaju, već između 8 -12 nedelje primetićete da štene ima tanke, kao iglice oštre zubiće. Ovo su mlečni zubi koji će uskoro početi da ispadaju, ostavljajući prostor za nove jače zube. Veličina zuba i vreme rasta novih varira od rase do rase, ali većini pasa svih 42 zuba potpuno izbiju sa 7 do 8 meseci starosti.

U ovom periodu je važno posetiti veterinara i eventualno snimiti vilicu, jer će se na rengenskom snimku videti da li zubi rastu pravilno. Male rase kao što su pekinezeri i čivave češće imaju problema sa zubima koji mogu izrasti ukrivo što otežava psu da se hrani. Nekada se desava da mlečni zubi ne ispadnu na vreme i tada je neophodna intervencija veterinara kako bi se oslobodilo mesta za nove zube. Imajte na umu da je rast novih zuba neprijatan i bolan za psa, pa očekujte da će početi da grize sve našta naiđe.

 

  1. Naučite ga šta sme da grize

Štenci ne bi bili štenci ako ne bi pokušali da sve stave u usta i isprobaju ukus. Ova razonoda pruža im izvesno olakšanje od izvijanja zuba i propratnog bola, ali zadovoljava i njihovu radoznalost.

Na vama je da ga usmerite. Da bi ste sačuvali nameštaj, garderobu i papuče po stanu, ali i izbegli da pas polomi ili ošteti zub, obezbedite mu nekoliko gumenih igračkica za žvakanje. Igrečke ne smeju da budu isuviše tvrde, a možete ih i sami napraviti u vidu kanapa ili vezanih starih čarapa. Pas će ipak najviše uživati u jestivim glodalicama koje su napravljene tako da čiste zube.

Štenci brzo rastu i treba im visoko kvalitetna hrana za pravilan razvoj kostiju i zuba. Pored kvaliteta treba razmišljati i o obliku hrane. Suve granule su dobar izbor jer se ne lepe za zube, dok se vlažna hrana iz konzerve više zadržava na zubima. Ako vaš mezimac voli mekšu hranu, nemojte mu je uskraćivati. Rešenje je da pomešate granule sa hranom iz konzerve. Posle obroka dajte mu jestive glodalice koje čiste zube. Birajte glodalice koje su proverene i odobrene od strane Veterinarskog zdravstvenog saveta, jer na tržištu ima dosta prizvoda koji više štete nego što koriste ljubimcu.

Redovno pranje zuba četkicom je neophodno svaki dan ili bar nekoliko puta nedeljno. U suprotnom će beli i sjani zubi psa uskoro postati prekriveni braon kamencem koji kod većine odraslih pasa dovodi do upale desni i paradentoze.

Počnite veoma jednostavno, pokazujući psu četkicu. Neka je onjuši i oliže. Prvi put je dovoljno da psu pokušate da očistite samo prednje zube bez razmišljanja o rezultatima čišćenja. Za početak je dovoljno da to iskustvo bude pozitivno. Pasta za zube prilagođena psima ima primamljiv miris pa može da pomogne, ali dovoljna je i samo voda. Idealno bi bilo da pas pranje zuba poveže sa večernjom igrom i da to postane dnevna rutina.

Koristite prvu godnu života vašeg štenca da uspostavi dobre navike koje će trajati tokom celog života. Oralna higijena i stomatološka zaštita su samo jedna od njih.

Izvor: Animal Planet

0

10473118_894099507284817_4525479562301669594_oPiše:  Bősz Józsefu i dr.

Loviti se može samo sa obučenim psom. Pas koji nije obučen ometa lov, i naš i drugih lovaca, i uznemiruje divljač. Dobrog psa možemo imati samo ako ga planski i sistematski obučimo i uvedemo u lov. Ovde mislimo na obuku svestranih pasa, tj. pasa koji love svu divljač i rade i pre i posle pucnja sve potrebne radnje da bi našli divljač i omogućili lovcu  hitac, te da bi našli odstreljenu i ranjenu divljač i doneli je lovcu ili lovca odveli do nje.

Obuku počnimo samo sa psima koji su zreli za obuku a to je od 8 do 20 meseci (uopšteno oko godinu dana, tj. prvog proleća posle štenjenja) starosti. Period pre početka obuke   koristimo za odgoj, tj. vaspitanje mladog psa i njegovu pripremu za obuku. Pojednostavljeno u periodu do obuke je bitno da se pas dobro formira fizički i psihički i da ne stekne pogrešne navike.

Vaspitanje mladog psa

  1. Od odvajanja šteneta od sise moramo pravilno hraniti štene. Kvantitetom i kvalitetom dostupna hrana mora zadovoljiti potrebe mladog organizma u razvoju. Nepravilna ishrana dovodi do zastoja u razvoju i do negativnih procesa koji kasnije utiču na radni učinak psa.Jako je bitno da štene prođe fazu socijalizacije i stekne pozitivna iskustva prema ljudima, a posebno svom vodiču. Kroz igru psa treba pripremiti za obuku, tj. od malena naučiti da uči.
  2. Psa držimo u boksu, hranimo ga sami i izbegavajmo preterane kontakte sa drugim osobama. Držanje psa na lancu je negativno u svim aspektima, u dvorištu može doći do stvaranja loših navika, držanje psa u kući dovodi do omekšanja psa na hladnoću i do nepoželjnih kontakata sa ukućanima koji se ne drže pravila gajenja. U boksu pas ne može steći loše navike pre početka obuke, što je izuzetno važno. Oberlander kaže da je 80 % pasa pokvareno pre početka obuke.
  3. Sa mladim psom se moramo baviti dnevno najmanje 1 sat.
  4. Uvek se ophodimo pažljivo i ljubazno sa štenedom da bi se kod njega razvio preko potrebno poverenje prema dreseru.
  5. Držimo ga čisto, čistimo na vreme i redovno od endo i ektoparazita, čuvajmo i zaštitimo od krpelja i dajmo mu potrebne vakcine.
  6. Hvalimo puno mladog psa. Neka pohvalu oseća kao nagradu (nagrada – zalogaj). nemojmo podceniti značaj nagrade u vidu hrane. To će nam kasnije puno koristiti.
  7. Kad god možemo vodimo ga na teren (lovište). Tražimo divljač i upoznajmo ga sa mirisima divljači na mestu gde je ležala i na njenom tragu. Ne dozvoljavajmo da proganja divljač.
  8. Kada je pas udaljen na 20-ak metara od nas i zabavljen nečim pucajmo iz plašljivca i pratimo njegovu reakciju. Ako se ne plaši pucajmo češće i na svim rastojanjima iz plašljivca ili sačmarice sa metkom koji ima samo kapislu. Ako se pas ne plaši u redu je, ako je „osetljiv na pucanj“ moramo napraviti plan privikavanja na pucanj koji ćemo početi kada pas stasa fizički i psihički.
  9. Naviknimo ga na povodac (povodac je „osnovno sredstvo“ obuke od neprocenjivog značaja koji ćemo tek kasnije shvatiti) i od malena ga učimo da mirno prati vodiča pored leve noge. Pas treba da je, van boksa, ili na povodniku ili pod budnom kontrolom vodiča. Ne dozvoljavajte mu izlete i samostalna udaljavanja.
  10. Naučimo ga na njegovo mesto. Na komandu mora otići na svoje mesto i leći. Nikada ga ne kažnjavati na njegovom mestu !
  11. Komandu izdajmo – komandujmo samo kada pas zna šta treba da uradi i šta tražimo od njega.Budimo dosledni, komandujmo samo ako pas može da izvrši komandu i ako mi možemo da ga primoramo na to. Posle komande nema odustajanja od izvršenja.
  12. U periodu vaspitavanja mladog psa izbegavajmo kažnjavanje koje može izazvati nepoverenje psa prema vodiču.
  13. Obezbedimo redovno dnevno kretanje mladom psu. Kako raste potrebno mu je sve više kretanja. Samo kretanje obezbeđuje pravilan razvoj organa, izdržljivost i fizičku snagu koja je kasnije neophodna psu u lovu. Na početku ga vodimo peške, zatim pored bicikla pa mopeda uz poštovanje postepenog sticanja kondicije (dužine ture). Nemojmo prefosirati mladog psa odjednom! Uvek je najbolje slobodno kretanje u kome se pas umori. Partner u igri (drugi pas) dobro dođe. Za vreme istrčavanja biciklom ili mopedom nemojmo psa ostaviti daleko iza sebe, sačekajmo ga, zovimo.
  14. U proleće počinje priprema mladog psa za ispit urođenih osobina. Cilj ispita je da se procene nasleđene osobine mladog psa i njegovi prirodni nagoni.Prema psu treba biti realan: ako mladi pas do godinu dana ne prati sa voljom trag zeca stotinak metara i ne traži energično i sa voljom nije vredan truda oko obuke.

Na ispitima urođenih osobina i uzgojnim ispitima se ispituju discipline nos, rad na tragu, pretraživanje, stajanje (kod ptičara) i ponašanje na pokrenutu divljač, karakter psa i njegova vodljivost. Pored ovih disciplina vodič treba da ispita psa još na lovačku strast svog „učenika“, njegovu inteligenciju, tj. volju za učenjem, upornost i izdržljivost i ljubav prema vodi. Kod nas nije uopbičajeno da se od ptičara traži oštrina kao kod matičnih klubova za nemačke ptičare ali nije na odmet.

Bez obzira da li ćemo izvesti psa na ispit ili ne (a trebalo bi i zbog ispitivanja uzgojne vrednosti i roditelja i nasleđenih osobina mladog psa koji odlučujuće utiču na njegovu kasniju upotrebljivost kao lovnog psa) moramo sami rasčistiti sa osobinama mladog psa koje su potrebne za lov, i u krajnjem slučaju utvrditi da li je pas vredan truda koji se ulaže u obuku a koji nije ni mali ni zanemarljiv. Posebno je važno ispitati i biti načisto sa karakterom mladog psa.Način utvrđivanja osobina mldaog psa je tema drugog članka, sada smo već stigli do obuke.

Obuka mladog psa, tzv. osnovna obuka, počinje obično 1. (ili oko 1.) marta. Pri osnovnoj obuci se moramo pridržavati sistema i plana obuke i principa postepenosti, što znači da novu radnju počinjemo da učimo kada je prethodnu pas shvatio. Kada pas shvati – „nauči“ radnju stalnim ponavljanjem kroz vežbe namećemo psu model ponašanja koji nama odgovara. Pas uči samo stalnim ponavljanjem. Ponavljanje je izuzetno važno! Svakodnevno obučavajmo psa 15 – 20 minuta. Ne više od pola sata! Prvi deo dnevne obuke je uvek ponavljanje naučenog. Toliko vremena može svako odvojiti svaki dan. Ako pas slabije napreduje radimo više. Brzanje daje kuse rezultate. Glavna osobina dresera je strpljenje, razmišljanje „psećom logikom“ i brzo, skoro munjevito, reagovanje kako pohvalom tako prinudom. Takoreći treba „čitati misli“ mladom psu i reagovati pre nego što pogreši. Prvo obuku radimo na povodcu, zatim na dugom povodcu, pa u ograđenom prostoru i na kraju u prirodi bez povodca uz uznemiravajuće faktore da bi učvrstili poslušnost psa.

Kaledndar obuke smo podelili u periode od dve nedelje. U proseku je ovaj vremenski period dovoljan za savlađivanje pojedinih radnji ili grupe radnji ako svakodnevno radimo sa psom.

Ima vremena i za vežbanje i ponavljanje na pretek. Zadatke koje je pas naučio i dalje ponavljajmo, usavršavajmo. Ako obuku počnemo 1. marta do 1. oktobra je možemo u potpunosti završiti.

Samu obuku delimo na osnovnu obuku ili obuku poslušnosti i uvođenje pasa u lov.

U osnovnu obuku spadaju radnje uz nogu, sedi, lezi, stoj, dođi, aport, daun, puzanje, lajanje na komandu i odloživost . Osnovnu obuku treba da završimo za oko 2 meseca (7 – 8 nedelja), zatim radimo uvođenje u lov, tj. primenu naučenog u lovištu. Za osnovnu obuku je potrebno imati plan obuke sa razrađenim tehnikama obuke za pojedine radnje, i potrebna su pomagala: kratki i dugački povodac, obična i bodljikava ogrlica, razni aportoci, punjene kože, pištaljka, prutić, praćka i parče lanca, pecaljka, i mirno neograđeno i ograđeno mesto za rad sa psom (prostor veličine 5 do 10 ari).

U uvođenje u lov spada učenje pretraživanja u polju, navikavanje na pucanj, stajanja na divljač kod markiranata, upravljanje kretanjem psa, mirnoća na pokretanje divljači, mirnoća na hitac, izrada traga i vlečke, šaranje i grmarenje u šumi, rad na krvnom tragu, aport iz vode, izrada plovnog traga patke i pretraživanje zarasle vodene površine (šaranje u vodi).

Ako ne želimo da radimo krvni trag ne moramo u osnovnoj obuci psa učiti lajanju. Za uvođenje u lov je potrebno lovište sa vodom i šumom, živa i odstreljena divljač i krv divljači za veštački trag.

1554582_624087787706513_4686933669845115427_nPonekad zatreba pomoćnik i teletakt. Pomoćnik bi trebao i sam da bude iskusan vodič, ali u svakom slučaju mora da radi pod nadzorom dresera. Teletakt se upotrebljava samo po završetku osnovne obuke, kada drugi metodi prinude ne uspevaju, a pas je psihički „snažan“, i to za komande koje pas zna. Pre upotrebe teletakta pas mora najmanje dve nedelje nositi lažnjak. Pas ne sme povezati udar teletakta sa ogrlicom, sa divljači ili vodičem već samo sa poslušnošću. Sa teletaktom moramo biti oprezni i ne sme se koristiti kod radnji kao što je dolazak psa, aport, rad na tragu ili markiranje, ne smemo uništiti njegovu samostalnost, volju za traženjem i poverenje prema vodiču.

Iako po redu prvo ide osnovna obuka ponekad se mogu kombinovati obe (aport – vlečka, odloživost – mirnoća na hitac itd.).

Učenje svake radnje se izvodi u fazama koje se na kraju povezuju u celinu (na primer aport: primanje predmeta, prihvatanje, držanje, nošenje, prihvatanje sa zemlje, donošenje bačenog, donošenje neviđenog, donošenje razne divljači, donošenje izgubljenog na tragu vodiča, donošenje i nošenje teškog aportoka, donošenje iz vode).

Ovaj kalendar je vodilja – orijentacija od koje po potrebi možemo odstupiti vremenski (ako pas nešto teško prihvata), ali nit – vodilju i redosled trebamo pratiti.

Kalendar obuke:

1 – 2 nedelja: Uz nogu na povodcu, sedi, dođi.

3 – 4 nedelja: Stoj, lezi, daun.

5 – 6 nedelja: Aport  i puzanje.

7 – 8 nedelja: Uz nogu slobodno, bez povodca, odloživost.

9 – 10 nedelja:Obnavljanje svega naučenog, korekcije, rad sa uznemiravanjem (uz nogu u gradu, odloživost u gužvi itd.).

11 – 12 nedelja: Rad na tragu zeca, pretraživanje.

13 – 14 nedelja: Pretraživanje, stajanje,  mirnoća na divljač koja se pokreće

15 – 16 nedelja: Mirnoća na hitac, upoznavanje sa vodom, aport iz vode.

17 – 18 nedelja: Vlečka, donošenje teškog aporta, rad u vodi.

19 – 20 nedelja: Vlečka razne divljači. Šaranje u trsci, traženje izgubljenog.

21 – 22 nedelja:Obnavljanje dosada naučenog, rad sa pecaljkom, plivanje.

23 – 24 nedelja: Rad na zdravom tragu krupne divljači, oblajavanje.

25 – 26 nedelja: Rad na veštačkom krvnom tragu, donošenje teškog aporta.

27 – 28 nedelja: Uvođenje u rad u šumi.

29 – 30 nedelja: Mirnoća na zeca, piršovanje, odloživost kod čekanja.

Ovim je u suštini obuka završena. Naveliko traje lovna sezona. Celo vreme uvežbavamo pretraživanje, upravljanje psom, stajanje, mirnoću na pokretanje divljači i hitac, ispravno donošenje, rad na tragu – vlečki, rad u vodi i na krvnom tragu. Obnavljajmo. Ispravljamo greške.Što više lovimo sa njim to bolje. Samo praksa stvara dobrog radnog psa.

Normalno je da bi pas konačno prihvatio obuku i sazreo potrebno je barem još godinu dana. Za tih godinu dana ne smemo prestati sa obukom, iako ona može biti manjeg intenziteta, tj. ne mora biti svakodnevna. U lovu te prve godine moramo više paziti na psa i na njegov korektan rad nego na sam lov i ulov i moramo se nešto odvojiti od ostalih lovaca i pasa da se međusobno ne ometamo. Ako naš pas greši odmah ga stavimo na povodac i uz korekciju greške obnavljajmo vežbe poslušnosti, posebno daun.