Zatvori
уторак, јун 27, 2017

0

IMG_1184_(1024_x_768)Piše: Vedran Božičković, Doboj

Nesvakidašnji događaj u lovu na srndaća koji se desio u Lovačkoj sekciji Stanovi je većinu lovaca ostavio bez komentara.

Kada se pomene lov u bilo kom kontekstu, nezaobilazne su brojne verzije lovačkih priča, koje se uglavnom završavaju na neobičan način i teško shvatljiv za sve one koji nisu lovci. Obično te priče kreću sa blažim početkom, odnosno uvodom, da bi potom došlo do kulminacije ogromnih razmjera, te ponekad lovačke priče izgledaju kao bajke sa srećnim i neobičnim završetkom.

Kada bi Vam neko ispričao da se u lovu na srndaća sa istim i bukvalno rvački borio, većina bi se osmjehnula, ali ipak neke lovačke priče poput ove koja slijedi su odista istinite.

Lovačka sekcija Stanovi, koja je jedna od 32 lovačke sekcije Lovačkog udruženja „Fazan“ Doboj, gazduje izuzetno bogatim lovištem na lovnom reviru Krnjin 1. Sve zasluge pripadaju vrijednim i marljivim ali i malobrjonim lovcima ove sekcije. Lovište ove sekcije posebno je bogato srnećom divljači.

Željko Nakić je jedan od redovnih lovaca koji je ove godine odlučio da nabavi karabin kako bi stekao uslove da izadje u lov na srndaća, za kojeg i sam kaže da je jedva čekao priliku. Prvog lovnog dana u trofejnom dijelu odstrela, Nakić je sa svojim karabinom 8×57 izašao na jutarnju čeku nadomak svoje kuće u Maloj Bukovici. Solila koja je redovno održavao obećavala su grla trofjene vrijednosti.

U ranim jutarnjim satim posle kišice koja je neko vrijeme rominjala, Nakić je zauzeo poziciju ispod jednog drveta i čekao. Vrlo brzo mu se ukazao lijep primjerak srndaća koji je išao za srnom, jer je parenje još uvijek trajalo. Kada je dobio priliku da uputi hitac, možda zbog povišene doze adrenalina ili brzopletosti, prvim metkom je promašio. Srndać je ostao nepomičan te se Nakiću ukazala druga prilika koju opet nije iskoristio. Sa dva jutarnja promašaja na samo nekoliko desetina metara, Nakić je razmišljao kako da se pojavi među svoje lovce, jer bi doživio brojne prozivke i šale na njegov račun pogotovo od strane Milana, Ilije, Ljube, Vedrana, Gorana, Momira, Siniše. Međutim, Nakić nije mogao ni slutiti da će doživjeti nevjerovatno iskustvo, koje će se dugo dugo godina prepričavati, i ostati upamćeno kao nesvakidašnje.

Posle dva promašaja, Željko ili Briks kako ga svi lovci zovu krenuo je na mjesto gdje je pucao kako bi se za svaki slučaj uvjerio da nema tragova ranjavanja. Pošto je sve provjerio krenuo je u pravcu kuće i na samo par metara od mjesta gdje pucao u travi je nepomično lezao srndać. Sa puškom koja je bila napunjena o ramenu, Briks pomisli u sebi „Ipak sam gao ranio“. Veliko zadovljstvo i sreća su ga oblili jer ipak to je prvi trofej,a po rogovima je mogao zaključiti da se radi o grlu dobre trofjene vrijednsoti. Rukom je krenuo da pogleda rogove, i kada je rukom uhvatio za rog, srndać se svom silinom digao i krenuo da bježi. Briksova snažna desnica, institiktivno je napravila takav zahvat da su to bila jednostavno kliješta. Puška je vrlo brzo završila u kanalu sa blatom, a potom je uslijedila rvačka borba sa srndaćom. Pošto je srndać bio veće starosne dobi imao je i snažniju muskulaturu te Briksu nije bilo lako da ga zadržava. Vrlo brzo vrohovima parožaka srndać je zahvatio desnu nogavicu hlača i proparao je skroz.

Međutim ni to nije Briksa ponukalo da pusti divljač, te nesvjesno ugrožavajući svoj vlasiti život nastavio je dalju borbu. U momentu kada mu se ukazala prilika da upotrijebi nož shvatio je da isti nije ni ponio. U sebi je pomislio šta sad? Posle punih 20 tak minuta borbe uspio je nekako da fizički zamori srndaća te čvrsto držeći ga posegnuo je za mobilnim telefon i nazvao svoju suprugu Nada, koja je spavala. Začuvši njegov glas „Nado brzo ponesi nož evo me u ujakovoj njivi držim srndaća živog“, Nada je brzinom munje otrčala u kuhinju i u laticu posegnula za prvim nožem, a u svoj toj euforiji cijela latica je ispala i začuo se prasak u kuhinji. Svi su istog momenta bili budni, dvije ćerkice, djed i baka. Djed Čedo, Briksov otac, kako nam opisuje samo je uspio da ugleda Nadu, svoju snahu kako u spavaćici sa velikim kuhunjskim nožem u ranim jutarnjim satima otrča prema šumi. Pomislio sam o zlu, prvo da nije možda sanjiva, ali koliko sam vidio po pokretima ipak je bila svjesna, u prvim momentima nisam se smio uputiti za njom jer sam bio u šoku.

Dotrčavši do Briksa, Nada je vješto nožem uskratila muke srndaću, a Briksu je laknulo.

Postoji ona stara izreka da su bračni supružnici ipak vezani i evo i ova priča to dokazuje. Svog prvog srndaća Željko je uz ogromnu pomoc svoje supruge Nade ipak odstrijelio.

Potom su uslijedili teleofnski pozivi  i za samo par munita svi lovci naše sekcije su bili već kod Briksa. Uslijedile su čestike, a ja ipak nisam mogao a da prvu čestitku ipak ne uputim Nadi, sa iskrenim željama da i u buduće ima još dosta ovakkvih i sličnih trofeja. Posle jutarnje kafice i kada se uzbuđenje smirilo, Željko je na naš nagovor donio odluku da od sada na svaku čeku ide u paru sa svojim bračnim drugom, jer ipak nikad se nezna šta se sve može desiti, a pošto je Briks u pitanju, iznenađenima nikad kraja.

Ipak, bilo kako bilo, ova naizgled šaljiva lovačka priča, kojoj većina lovaca ne bi povjerovala, mogla je Željku koštati života. Nebrojeni su primjeri stradanja lovaca od srndaća u lovovima, upravo ovako nesmotrenim i nepažljivim potezima. Ovaj dan Željki će ostati u sjećanju, kada god pogleda na trofej rogovlja na zidu sigurno će mu se stvarati slika svega viđenog. Nama lovcima naše sekcije, Željko je ostavio veliki zalog, jer sada treba smisliti brojne verzije ovog događaja kako bi poprimio što šaljiviju notu lovačke priče, a ko zna, možda u nekoj verziji se bude i pričalo kako je Briks srndaća našao na spavanju i sl…..

IMG_1186_(800_x_600)

Ostavljamo Željku i Nadu u krugu svoje srećne porodice da prepričavaju ovaj događaj, a ja se iskreno nadam da sam Vam uspio prenijeti bar mali djelić ove istinite, ali stvarno istinite i nesvakidašnje lovačke priče koja se desila u Stanovima.

0

Пише: Бранко Инић

33350084Од поређаних храстова на златиборској висоравни окруженој планинским висовима: Торником (1496 м), Бријачом на Муртeници (1462 м), Бандером на Чиготи (1438 м), Лиском (1349 м), Виогору (1281 м), Пећином (1262 м), Кобиљом главом (1178 м), Црним врхом (1177 м), Јеловом гором и Градином, обе са по 1147 метара и Голим висом од 1110 метара, СТАРИ ХРАСТ одолео је времену, људима и њиховим ћудима бар 250 година.

Усамљен на једном травнатом пропланку, окружен боровом, јеловом и смрчовом шумом на једној, а правим букетима витких белих бреза, јасеновим, јасиковим, кленовим, стаблима дивљих трешања, крушака, дрена, сноповима леске, жбунастим зовама, а нешто подаље од ових фамилијарних породица растиња, низ литице реке Рзава, уклештено ковиље повија се у свим правцима као да тражи помоћ, на другој страни, издигнуто, стоји горд вишестолетни храст.

На домаку, не дужем више од три планинска откоса, изнад кладенца Леденца, такође усамљена, са тако обликованом крошњом у виду беле вуне, уденуте у преслицу, да тој живој слици не може одолети ниједан сликар пејзажиста, виори се небопарајућа бреза.

Зашто су се издвојили од својих вршњакиња и вршњака, то нам могу открити многа предања, приче, па и легенде којих у овим крајевима има у изобиљу. О храсту који је старији од Брезе на осами бар два столећа, природно да има више, с том разликом што по овом усамљенику, поред предања (под њом се са својим неустрашивим јунацима, пре сукоба са Турцима на месту касније прозваном Девојачка гроб, одмарао и припремао да преузме и сачува отету српску девојку, знаменити српско-црногорски јунак Бајо Пивљанин), није заборављена једна истинита и потресна прича о Јагоди и Миленку и њихово шеснаесторо деце.

Од „познанства“ са Храстом усамљеником, протекло је нешто мање од четири деценије, док сам за више него тешку судбину, која је задесила брачни пар Јагоду и Миленка Ђуровића, сазнао тачно пре две године.

Испричао ми је, са више детаља о истинитим догађајима, а непосредно су везани за породицу Ђуровић, која је живела у насељу са свега неколико кућа брвнара, удаљеног од Краљевих вода, званом Јасик, испод обронака Кобиље главе.

Породична трагедија, ако је то прави израз, по много чему осликавала је трагична догађања васколиког српског народа, у годинама непосредно после завршетка Првог светског рата. Била су то она времена, препознатљива по великој погибељи српског становништва – харање пегавог тифуса.

На самом почетку 1919. године, Ђуровићи су добили прво дете – у времену када је поментуа опака болест узимала свој данак. Окомила се на тек рођену децу. Није прошло непуних месец дана, новорођенче још безимено и некрштено, сахрањено је испод крошње Старог храста. Црква није по ондашњим црквеним правилима дозвољавала да се некрштени, а то правило је строго поштовано и за све оне који су себи живот одузели, сахрањују у поље неживих – почео је са својим беседничко-приповедачким казивањима, о дому Јагоде и Миленка, скромној породици, са свим што је било потребно за један пристојан живот, у крају у коме се деценијама пекао пшенични хлеб само о верским празницима великим мобама, крштењима, свадбама и доласку госитју из далеких пшенично-високородних крајева. „Кош је био пун кукуруза, посебно полузидани од клесаног камена трапови до крова, напуњеним кромпиром, великим кацама за купус, направљеним од најбоље храстовине, буради са ракијом, такође вршни са најбољом и најквалитетнијом шљивовицом“, беседио је Велизар Кутлешић.

Испод крова нанизана је била говеђа пршута, овчија стеља, што је са специјално изграђеним качицама пуним као пчелиње саће сиром и кајамаком одавало и откривало домаћинску кућу и велику радиност Јагоде и Миленка у првим годинама њиховог заједничког живота и непоколебљиве вере у бољу будућност. Треба поменути да свака кућа, па и она најсиромашнија, зиму није дочекивала без сувих шљива, меда, ораха, лешника, јабука, крушака и другог племенитог воћа које успева у суровим брдско-планинским условима у Западној Србији. Ово истичем, колико ја могу оценити после двадесетак година познанства са тобом, једним од ретких заљубљеника Златибора, да бих подвукао истину – „Деца поменутих домаћина нису склапала очи тек што су прогледала због сиромаштва и немаштине по коме је златиборски крај био препознатљив од првог насељавања с почетка ХVII, па све до шездесетих година ХХ века. Дакле, мој пријатељу, а по свој прилици и добри познаваоче историје Златибора и Златибораца, њихових повеличких мана али и надалеко познатих врлица, Ђуровића децу, њих седморо од шеснаесторо, покосио је аветињски пегавац, све седморо безимених почивају испод храстове крошње раширене попут анђеоских крила. И дан-данас виде се мала удубљења, која су само неколико година била ограђена грубом дрвеном оградом без икаквог, макар и симболичног знака. У ствари, ограда је одржавана, а цвеће китило вечне кућице безимених док су били живи њихови родитељи. Све је после пало у заборав. Остале су само приче, од којих су ваља признати, неке од њих лишене сваке реалности (глад, немаштина, хладноћа и разне болештине) и далеко су од праве истине“, завршио је Велизар Кутлешић први део своје беседе.

Како је дошло и шта је био повод да се после толико деценија поведе овакав разговор? Треба свакако поменути да се сасвим случајно, наравно, без икакве обостране припреме, водио у дому познатог домаћина испод Кобиље главе, Милоја Јефта Кутлешића, блиског Велизаровог рођака, у лето 2010. године. Почет је у вече великог верског празника, Велике Госпојине (Госпођиндан), а настављен са мањим прекидима, који нам је наметнула домаћица Радина – Рада са својим ђаконијама каквих надалеко није било.

Ово, врло скраћено Велизарово казивање, на моје велико изненађење, изазивало је неку врсту неописиве туге и сећања на сву децу и младе, прерано отргнуте са груди и крила својих мајки, посебно у непоштедним ратовима којих је на овим раскршћима и распутницама било више него у другим територијама далеко већим од Србије.

 

 

Док сам се трудио да што верније опишем једну заиста потресну причу о многобројној породици Јагоде и Миладина, пролетали су ми ликови мојих најдражих (ћерка Ксенија, студенткиња историје уметности – непуних 20 година и супруга Зора 65 година које су склопиле очи на Златибору), дојездише стихови из песме Владимира – Миње Вујовића „Даљине“, излистане пеме „Планинска каменица усамљених душа“, а гласе: „Усправно, као што сам живот тегобан проведе, Мајко поносна,

са ријечју племенитом и поучном,

Без грча и самртних мука

Лица мирна и спокојна испушти душу благородну

Да је ђеца ње(зи)на мила унучад

Из чијих њедара топлих сви бисмо заувијек памте по сузама и бдењу

Изгледу блажену и прелијепу

Посебно мајком великом бијаше озарено

Прво праунуче ње(зи)но вољено и пажено

Које је зарад ведра изгледа и љепоте

својим Ловћеном зваше“.

После осам година обрео сам се на Златибору, да бих пуне три недеље, колико сам провео на овој планини, односно планинској висоравни, из дана у дан, из ноћи (до поноћи) у ноћ, водио разговор са рођеним Златиборцем – Велизаром Кутлешићем у дому Радине-Раде и Милоја Кутлешића у подножју Кобиље главе, изнад реке Рзава. Удаљеност од Старог храста није била већа од три стотине метара ваздушном линијом.

Касно смо одлазили на починак. Тек толико да будемо орни за приповедање, које би почело негде око 9 часова изјутра.

Чим бих устао, бацио бих поглед кроз прозор, који је тако уграђен у нову зграду (намењена је одабраним дугогодишњим гостима, ван породичног стабла Кутлешића и туристима, међу којима је било и оних из далеке Русије), како бих се одмах по буђењу и расањивању зауставио на јунаку ове приче – Старом храсту.

Мало је које јутро почело а да се не угледа нешто лепо и памтиво, па и инспиративно. Није протекло три до четири уранака, поглед се после кратке „шетње“ од Тустог брда, Рзава, па до босанских планина, чији су највиши врхови вирили из магле попут острва, зауставио с малом неверицом. Из борове шуме, прошаране са покојим храстовим и буковим стаблима, удаљене од Старог храста око 250 метара, у највећем трку, изетело је неколико срна са ланадима. За секунду-две застало је испод крошње, највероватније ради извиђања, а онда још већом брзином нестало у густишу Јеља, Брезика, и Јасика. Хитали су ка појилу… кладенцу Студенцу. Срна, пре ће бити срндаћ, стајао је на ивици густиша – узвишења, каменог зида давно срушене брвнаре и помно осматрао и размишљао у ком правцу треба његова породица безбедно да крене.

Видети ту овећу срнећу породицу засита је велики и узбудљив догађај. Увредили би, чини ми се, ову племениту дивљач, ако бисмо правили неко упоређење са чопором паса разне пасмине, наравно, без педигреа, које свакодневно срећемо по улицама, булеварима, парковима, шеталиштима поред река у нашим највећим градовима. Узгред, ако ме утисак не вара, у том погледу (бројности), Нови Сад нема премца. Љубитељи паса, истина не баш у великом броју, кажу да је то један од показатеља стандарда грађана. Но, ваља се поново вратити нашим ланадима… враголанима, љупким срнама и кочоперним мужјацима (а, није ли то главна одлика овог пола у васколикој природи на нашој планети?).

Крдо које је кратко застало испод разгранатог стабла Старог храста, по причању нашег домаћина Милоја, та срнећа породица се одомаћила. То потврђује чињеницом да у касну јесен, када сочне траве нема довољно, помешају се са говедима, ређе са овцама и безбрижно пасу зелену јесењу траву – отаву, на Великој ливади. У шали је рекао: „Бранко, ако те баш толико интересује ова врста четвороножне дивљачи, остани до првих снегова, а узгред гледај срне и чувај овце јер курјаци у касној јесени насрћу на ситну стоку“. Скоро да сам пристао, али се нисмо могли усагласити око висине чобанске плате, коју би најрадије исплаћивана у кајмаку, меснатој сланити, говеђој пршути, чварцима, оригиналним џемперима и чарапама и другим домаћим производима и радиностима. Милоје се само понекад укључивао у разговор да исправи Велизара у датумима и именима породице Ђуровић. Шале и пошалице никога нису вређале, а увек би због своје  оригиналности, у духу Ера добро дошле, а у том погледу надалеко им нема премца.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA
OLYMPUS DIGITAL CAMERA

За дивљење је, могло би се рећи, право мало чудо – на крошњи Старог храста, смарагднозеленомаслинасте боје, обликоване, малтене, извајане, која личи на џиновску печурку лисичарку или и мараму убрадачу сеоске удаваче, ни најјачи и најразгоропађенији планински ветрови кишопадне олује у касним јесењим и првим зимским данима, нису толико моћни да отргну ниједан листак са његових малих и великих, раширених попут једара, грана.

Учиниће то, на његову невољу и нашу тугу, најпре кристаластосребрнасто иње,  а крошња, чим сунце гране, добија изглед боје платине, која личи на огромну кацигу некадашњих витезова и ратника.

Све што се зимско сунце више пење ка свом зениту, околна површ-ливаде и пашњаци, пресијавају се и подсећају на џиновску тепсију препуну сребрњацима и бисерним огрлицама. Лепе су цветне миришљаве ливаде и пашњаци прошарани неправилним круговима као јато лабудова белим нарцисима, дивљим, боје вишње, каранфилима, нискоубокореним јеремичком, правим малим амфитеатрима, угнежденим међу високим као раж, разним травама, кафеноцрвеним бојама кантариона и покојом жаркоцрвене боје, булком и другим планинским цвећем, које је божанствено привлачно на размеђи пролећа и лета када зова почиње да цвета, берзе спусте низ своје гране смеђожуте ђердане.

Када то већ у последњим данима октобра нестане, почињу непрозирне магле, брзо и отерају распомњени ветрови са Виогора, Торника, Бријача, Муртенице, Бандере, свакако и са Кобиље главе. Чим се ветрови примире, магле некуда одјезде, све се стиша и утиша. Прве пахуљице, најпре ситне, а затим широколиснате као јасиково лишће, лагане, потпуно бешумно, скоро стидљиво почињу да најављују царицу зиму и откривају њене науме и ћуди. Али истовремено лепоту и красоту, која се може описати и доживети ако вам се пружи прилика, да се огледате на бескрајним искричавим, леденим динама које својом белином заклањају вам видике и изазивају вас да их дотакнете, помилујете и осетите како равномерно и без икаквог застоја, ритмично и снажно, куца срце, зимске царице.

Те ледне дине, све што их више преливају снопови руковети, неће се погрешити ако се рекне, сунчеви навиљци, све више вам откривају фасцинантне обрисе и богатства царичине одоре и сјај њених очију.

А, када се сунце успентра на врхове Чавловца, у жељи да га што пре прескочи, по динама се простру жаркоцрвене, пламтеће боје шаренице гледајући их, тако својом чаробном лепотом вас опчине, да желите да останете са својом(им) најдражом(им) сами, као „Бреза на осами“.

За непуних сат времена, када сунчева лопта као дивовска златна јабука урони, а дан уступи место ноћи, све нестане а ви занемели, питате се, није ли то била само фатаморгана и која то сила нареди да усамљена „Бреза на осами“, опет остане сама?

Остао је сам и „Храст самотњак“ да снежним губерима покрије седморо безимених, да ослушкује и чека хоће ли се мајка Јагода огласити и ко зна по који пут му се захвалити што јој њене птиће без крила покрива и чува од свих ветрова и распомамљених планинских олуја.

Ови кратки описи засновани на ономе што сам чуо, видео и доживео, мало су китњастог, старомодног стила, замршени сплетени као откоси после налета ветра званог Виогорац (име је, претпоставља се, изникло из виса са 1281 метар висине), чини мали помак у жељи да се отргне од заборава оно што су ратови доносили и односили на овим, одувек узаврелим географским, релативно малим просторима.

Уверен сам да ће ово сићушно литерарно штиво бар мало користити свим онима који су, или који ће краће или дуже, боравити на Златибору, том џиновском амфитеатру, оркуженог планинским горјем и висовима који су на почетку ове мини-сторије набројани.

Такође сам уверен, да ће, понети утисцима, нешто забележити, али и осетити неку непознату тугу која их може салетети, када напуштају описане пејзаже збивања, догађања која су поникла, од којих су многа, због немара и ко зна којих разлога, изгубљена у златиборским маглама историје или истиснута из памћења.

Златибор је један. Ко је био једном на овој планини – средокраћи од Београда до „Невесте Јадрана“ – Боке Которске, зажелеће да се њој опет врати. Радо ће се придружити посетиоцима – ветеранима и заједно трагати за нечим што до сада није откривено, да напише ненеписано, да ислика неисликано, да изваја неизвајано. Све у жељи да дубоко зађе у златиборске чечаре и тајне иако зна да никада неће стићи до њихових језгара и тајновитих њедара.

 

0

A onda stiže vest, stari majstor Petar P. Stepanović – Frćka , lovac iz Laznice   odstrelio tri vuka , jednog mužjaka i dve ženke. Vest za Riplija! Za neverovati. Ne verujem na prvu loptu , zovem Ivu Karabaševića predsednika sekcije Laznica. Iva potvrđuje vest 01.09.2006. na lokalitetu Zdravča u svom toru na doček Frćka je odstrelio tri vuka , četvrti mu pobegao.

Frćka je vredan čovek , sa svojom suprugom je ogradio svoje imanje brat bratu , ograda duga oko 7,5 km sto kamenom zidana, što plotom pletena.

Godine su prošle i starost je učinila svoje.  Sada sa suprugom koja je teški invalid  tokom  leta živi na imanju 15- tak kilometara iznad Laznice.  A imanje na lepom mestu , na Zdravči, Suncem okupano i rosom umiveno.

Frćka je omalen , visperan sedamdesetogodišnjak , lica izbrazdanog košavom i ledenim severcem.

“Morao sam “, ko da se pravda,  počinje priču Frćka ,“pet lovački kera , jagnjad, jarad , nazimad, suprasne krmače ili oni ili ja i baba, više nije se  nije mogalo! A žao mi je  i nji , mladi su , tek su život zakoračili a takva im je vučja sudbina , a i moja čobanska i lovačka.“  Tu Frćka zastade , upre pogled put planine, namršti se  i poče priču dalje , “ A nije mi žao ničega više nego jednog mladog kerića kao lutka je bio , najbolju ovcu za njeg sam dao , a kurjaci ga odneše. “  Niz izbrazdano od vetra lice potekoše mu suze. Teško je gledati čestitu starinu dok  mu se suze slivaju niz lice , i mene nešto steže u grlu setih se svojih stradalih kerova. “ A znaš sinko, puška mi je oštećena samo jedna cev bije, a sačmu ja u moj kalup lijem i meci pravim, ne verujem ja u tu kupovnu municiju. A čeko sam ih , druge bilo nije. Dugo su vili oko bačiju , đa tam, đa ovam,  al nikako preko ogradu. A onda ka ,,drakulji“ odjedanput ispred men. Nisam ni vido kad su preskočili. Podignem pušku , dva jedan pored drugog stoje, opali je , padoše oba, prepuni onu jednu cevku opali jopet , pade i treći, četvrti trući u mrak i otide mi za malo.  A ima nji tu još, proletos sam video dva stara i sedam mladi, još će bude belaj sa nji.“ Frćka mota po rukama starog IŽ-ea 16, sa oštećenom cevi,  iz  kojeg odstreli tri mlada vuka , sačmom njegove  proizvodnje , da ostane priča o lovcu Petru P. Stepanoviću – Frćki  iz  homoljskog sela Laznica , koji iz dva metka odstreli tri kurjaka!

 

Foto “JOCA“                                                        Branislav Živković

Objavljeno u Loristu br.19

0
OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Moja lovačka karijera ima različite faze kroz koje sam prolazio. Svaka od faza je karakteristična i razlikuje se od ostalih po nekim svojim specifičnostima. To je prirodno jer se i sam čovek menja tokom života, pod uticajem okolnosti i događaja koji ga okružuju i dešavaju mu se. Svako proživljeno vreme ostavlja svoj trag na nama, menjajući i čineći nas drugačijim za nova vremena, koja neumitno nailaze. Čovekovo sazrevanje je mirenje sa promenama koje donosi život, njihovo prihvatanje i prilagođavanje. Starenje predstavlja pojavu želje i potrebe čovekove da sve manje učestvuje u tim istim promenama.

Najvažnija faza u mojoj lovačkoj karijeri se odnosi na godine kada sam intenzivno lovio vukove. Taj period je trajao desetak godina i ostavio dubok trag na moj prilaz lovu i njegovo poimanje. Za to vreme sam učestvovao u nekoliko desetina lovova na vukove, provodeći stotine dana i noći usredsređen samo na jedan cilj: uloviti vuka. Ostvario sam ga mnogo puta i pri tome  doživeo vrhunska lovačka zadovoljstva. No najveći broj puta se u lovu ništa značajno ni uzbudljivo nije desilo, ako u to ne ubrajam smrzavanje na čeki ili spavanje na istoj. Čak i tada me je prožimao osećaj ispunjenosti i jedva sam čekao sledeću priliku da ponovo lovim. Jer za mene je najvažnija poenta u lovu bio sam lov, tj. sve ono što se dešava u toku pripreme i za vreme trajanja lova. Dok sam lovio osećao sam se kao da intenzivnije živim i ispunjavam neku svoju duboku smisao. Ne mogu sasvim to da shvatim niti da objasnim, mada sam često analizirao sebe i razmišljao o tome. Možda je za takvo osećanje u lovu odgovoran moj lovački instinkt, koji je kod mene, nekom genetskom  kombinatorikom, ostao očuvan i aktivan. Mislim da je kod većine današnjih civilizovanih ljudi ovaj instinkt evoluirao u neke druge instinkte, prikladnije, koji im bolje pomažu u sukobljavanju sa izazovima modernog društva. Od onog sudbonosnog lovačkog instinkta, koji je ljudskom rodu omogućavao da preživljava stotinama hiljada godina, danas je malo šta ostalo. Samo kod malog broja ljudi on se javlja u svom prastarom obliku i goni ih da se bave lovom i žive za lov, kakav je, mislim, slučaj i sa mnom.

Najviše sam vukove lovio iz zasede, čekajući na čeki da se pojave privučeni postavljenim mamcem ili mekom. Ranije sam učestvovao i u hajkama, ali sam ubrzo prestao da lovim vukove  na taj način. Razlog su loše organizovane hajke u kojima je rezultat lova sekundaran, a sve ostalo primarno. Takođe hajkama se uznemiruje sva divljač i narušava mir u celom lovištu, pa ih ne smatram svrsishodnim, nego štetnim i nepoželjnim.  Tokom tih samotnih, hladnih i dugih noći, imao sam dosta vremena da razmišljam o mnogo čemu. To je još jedna prednost ovakvog načina lova, jer se čoveku ukazuje prilika da boravi u društvu sam sa sobom. Meni je to uvek prijalo jer sam tih sati mogao da dobro porazmislim o svemu što mi se dešava u životu. Spektar misli koje su me obuzimale u takvim prilikama je raznovrstan, ali su one uvek spontane, neusiljene i podrobne. Upravo suprotne mislima u svakodnevnom životu, gde nam tempo ne dozvoljava ni jednu od njih da razvijemo i promislimo do kraja. Zato je za mene usamljenost na čeki, za vreme lova, jedna od najvećih blagodeti koje on donosi. Njoj mogu da zahvalim za mnoge spoznaje i ideje do kojih sam došao, koje su mi često koristile u životu.

Svaki lov je događaj za sebe, sličan i različit od svih drugih. Različitim ga čini ne samo drugačiji sled stvari u samom lovu, nego i psihološko stanje u kome se lovac tada nalazio. Često su akcije, koje lovac preduzima tokom lova, više uslovljene impulsima koje stvara trenutak u kome se nalazi njegov život, nego pravilima koje nalaže veština lova. Analizirajući svoje lovove, nakon njihovog završetka i posle određene vremenske distance, lako sam uspevao da dovedem u korelaciju sve poteze koje sam činio u lovu, sa stanjem u kome se moj život nalazio u to vreme.

Prisećam se jednog zanimljivog lova na vuka, koji se odigrao u vreme kada sam u životu bio suočen sa velikim izazovima i na svojevrsnoj prekretnici. Tih meseci sam vodio odgovoran i važan posao i zbog toga bio izložen velikim pritiscima. Okolnosti u zemlji i mojoj kompaniji nisu išle na ruku pozitivnom ishodu celokupnog posla, pa sam se stalno susretao sa neočekivanim teškoćama na koje nisam imao nikakav uticaj, a koje sam morao da prevazilazim. Usled toga sam bio hronično iscrpljen i pod stalnom tenzijom. Zato sam, kao davljenik slamčicu, tražio priliku da odem sa posla par dana, odmorim se i presaberem. Bio je kraj zime, mesec mart, period ponajbolji za lov na vukove, i ja sam ( na sili ) ugrabio priliku i otišao par dana na Južni Kučaj, u dobro mi poznat lovni revir Pešterac.

Čim sam stigao u šumarsku kuću, popio sam kafu sa šumarom Miroslavom i uputio se na čeku, koja se zvala „ jedinica „. Čeka se nalazila na dobrom mestu u blizini vučjih premeta i staza, kojima su oni često prolazili, pa sam voleo da lovim sa nje. Na njoj sam već ulovio jednog vuka, pre nešto više od godinu dana. Udaljena je oko dva kilometra od šumarske kuće, od čega sam zadnjih četiristo metara prešao pešice, ostavljajući svoju ladu nivu pored šumskog puta, na pogodnom mestu lakom za manevrisanje.

U šumi je vladala tišina, osećalo se približavanje sumraka, dok sam se sa rancem i puškom o ramenu polaganim koracima približavao svom odredištu. Kad sam prišao na samo pedesetak metar od čeke, zastao sam i oslušnuo. Ispred nje su se čuli gavrani, okupljeni u velikom broju, privučeni mirisom mesa i krvi sa meke. Stajao sam nepomično i čekao da odlete, ne usuđujući se da ih uznemirim jer bi se oni tada podigli i uz veliku graju objavili svugde okolo da ih je nešto uplašilo. Njihovo kretanje i ponašanje znaju da prate vukovi, jer gavrani poput ptica lešinara, prvi primete uginulu životinju i svojim kruženjem i okupljanjem, signaliziraju o tome vukovima. Nakon desetak minuta gavrani, polako i postepeno, počeše da odleću, pa sam uskoro mogao tiho i neprimetno da se uvučem u čeku.

Smestio sam se u ovu malu, usku i loše sagrađenu čeku, neudobnu za duži boravak, kroz čije razmake između trulih dasaka je ulazila nesmetano hladnoća, a takođe sneg i kiša. Uvukao sam se u vreću za spavanje i primirio. Ubrzo me umor savlada te sedeći zadremah, naslonjen glavom na bočnu stranicu čeke. Dremao sam nekoliko minuta, kad se trgoh, bilo je još uvek vidno pa osmotrih ispred čeke i ponovo padoh u dremež. Tako sam se nekoliko puta trzao i dremao, boreći se da preovladam umor i skoncentrišem se na osluškivanje i osmatranje. Iznenada, pošto je već šuma utonula u mrak, tiho i bez najave poče da veje krupan sneg, prekrivajući slojeve starog smrznutog snega. Ubrzo se začuše koraci iza čeke i ja pažljivo dohvatih pušku, proturajući glavu ovlaš kroz okvir otvorenog prozora. Ugledao sam vuka kako prolazi skoro ispod same čeke, sa moje leve strane, pravo ka mestu gde je bačena meka. Tek sam izvukao pušku i naslonio se na donju stranicu malog prozora, kad se vuk iznenada okrenu i pobeže u smeru odakle je došao. Gotovo trenutno sam ga izgubio iz vida i sav pretrnuh od pomisl da me je čuo i da zato beži. Nije mi bilo jasno kako je to moguće kada nisam proizveo nikakav zvuk, a izvan prostora čeke sam promolio samo vrh cevi puške, ostajući u potpunom mraku unutrašnjosti čeke. Odgovor je stigao istog časa u zvuku aviona koji sam začuo i koji je sigurno uplašio opreznog vuka. Olakšanje prostruji kroz moje, adrenalinom već naoštrene nerve, kada sam shvatio će se vuk vratiti.

Pokazalo se da sam u pravu, već posle minut-dva začuh vuka kako se svojim karakterističnim kasom približava čeki i ulazi u moje vidno polje. Pratio sam ga kroz snajper puške, čekajući da zastane i vrebajući priliku za pucanj. Vidljivost nije bila dobra, naročito su smetale guste pahulje snega koji je vejao, ali je bila dovoljna. Čim je vuk zastao ja opalih posred njegove mutne, nejasne siluete. Kroz snajper sam video kako je pao, a zatim se podigao i pobegao desno ka obližnjoj vrtači. Nisam stigao da pucam drugi put, čak ni da izbacim čauru, ali sam video tačno gde je pobegao. Pucao sam sa teškim zrnom od 11.7 grama, i pošto je vuk oboren moglo se zaključiti da je dobar pogodak i da neće daleko pobeći. No, to se nikad ne zna.

Tišina ponovo zagospodari okolinom, kao da se ništa nije desilo. Mehanički sam prepunio pušku, ubacujući nov metak u cev, dok su mi   glavom kuljale misli, šta dalje? Sneg, koji je prešao u vejavicu, će za par minuta prekriti tragove na mestu pogotka i u  smeru bega, pa kasnije vuka neće biti moguće pratiti po tragu. Morao sam nešto da preduzmem, ali nije bilo pametnog rešenja. Baš kao i na poslu, ni u lovu mi okolnosti nisu išle na ruku. Neki unutrašnji poriv me je terao da nešto preduzmem, i ja odlučih da siđem sa čeke i krenem za vukom. Tog momenta nisam shvatao da je to opasna i pogrešna odluka. Moje psihološko stanje stresa je tražilo žestoki odgovor na okolnosti koje se dešavaju. Stanje sužene svesti me je navelo da uzmem iz ranca baterijsku lampu, prebacim pušku preko ramena i baš kada sam nameravao da otvorim vrata i spustim se dole klimavim, trošnim merdevinama, desilo se nešto što me je nateralo da u momentu dođem k sebi i promenim odluku.

Ranjeni vuk je snažno, očajnički zaurlao, tako da sam ostao kao ukopan na mestu. Slušao sam puno puta vukove, zavijanje i urlanje, ali ovakav zvuk još nisam čuo. Bio je to urlik agonije i dozivanja, urlik upozorenja ostalim vukovima da je smrtna opasnost blizu. Nisam se još ni pribrao, kad vuk ponovo, isto tako zaurla, pa onda još jednom. Više se nije čuo, a ja sam ostao na čeki, nije mi više padalo ni na kraj pameti da silazim i krenem u potragu za njime. Znao sam da je on tu, sasvim blizu, tridesetak, pedesetak metara udaljen od čeke i da je još živ.

Prošlo je još sat vremena, ništa se nije čulo i ništa se nije dešavalo. Ponovo me je počela obuzimati nervoza zbog moje pasivnosti i javljao se poriv da se nešto mora učiniti po svaku cenu. Zanemarujući realnost ja uzeh baterijsku lampu, pušku i spustih se merdevinama na tlo. Kada sam sišao, upalih baterijsku lampu i počeh svetlosnim snopom da pretražujem okolinu. Snop je dosezao preko trideset metara, ali nisam ugledao vuka. Uputih se oprezno ka vrtači, u koju je zamakao ranjeni vuk, koja je počinjala pedesetak metara od čeke i prostirala se u suprotnu stranu. Vrtača je bila osamdesetak metara u prečniku i desetak metara duboka, njena cela površina je bila prekrivena stablima bukvi. Prešao sam ivicu vrtače i počeo da se spuštam, osvetljavajući levo i desno oko sebe i tražeći neki trag koji bi mi pokazao gde je vuk. No ništa se nije videlo jer je sneg, koji je u međuvremenu prestao da pada, sve prekrio sa par centimetara novog sloja. Prođoh dno vrtače po sredini i izađoh na suprotan kraj, ali bez rezultata. Bio sam od čeke otišao preko stodvadeset metara i nije više bilo smisla da nastavim da se udaljavam u istom smeru, jer se vuk čuo sa mnogo manjeg odstojanja. Počeo sam da obilazim rubom vrtače osvetljavajući ka njenoj unutrašnjosti, vraćajući se polako ka čeki. Unutrašnjost vrtače je bila pregledna, pokrivena svežim snegom čiji su kristalići prelamali svetlost lampe, svetlucajući u raznim bojama. Na momenat sam zaboravio na stvarnost i uživao u prekrasnoj igri svetlosti rasute kristalićima snega. Najzad se vratih do čeke i popeh se gore. Iako moj izlazak i potraga za vukom nije dala nikakve rezultate, bio sam mirniji jer sam uspeo da utišam svoju psihološku potrebu za aktivnijim delovanjem, koja me je i naterala na ovako nepromišljen potez.

Ubrzo sam zaspao, ali me je hladnoća brzo probudila. Neko vreme sam buljio u mrak ispred sebe, kad opazih neku životinju kako prolazi iza meke. Dohvatio sam dvogled i na snežnoj podlozi lako prepoznao jazavca. Bio je udaljen stotinjak metara od čeke i onako crn na snegu predstavljao pravi izazov za isprobavanje streljačke veštine. Ne razmišljajući mnogo, latio sam pušku, nanišanio u njega i opalio. Jazavac je ostao nepomičan na snegu, a ja sam se odmah pokajao zbog tog nepotrebnog ubijanja. Uopšte nisam imao praksu da pucam na neku drugu divljač, koja bi se pojavila za vreme dok sam čekao vukove. Da sam to radio dosada bih sigurno pobio na desetine lisica, kuna, jazavaca, divljih svinja, zečeva. Nisam shvatao zašto sam ovoga puta prekršio svoju lovačku taktiku. Sada znam da je i ovaj nepromišljen potez bio rezultat mog stresnog psihološkog stanja.

Prošla je već ponoć. Bilo mi je hladno jer se u međuvremenu razvedrilo i počeo da steže jak mraz, moglo je biti ispod minus deset stepeni. Zatvorio sam prozor i uvukao se u vreću, odmah mi je bilo toplije pa sam čvrsto zaspao. Oko dva sata iza ponoći sam se trgao iz sna. Kroz zaleđeno staklo prozora sijala je svetlost Meseca, koji se beše uzdigao visoko na nebu. Bilo je vedro i tiho, kada sam otvorio prozor ukazao mi se prizor kao iz bajke. Mesečeva svetlost je osvetljavala ceo pejsaž, svako drvo i žbun su se jasno videli, a njihove senke su se prostirale po pokrovu od svetlucavog snega koji je iskrio u hiljadama boja. Iako sam osećao hladnoću, pomalo još bunovan od spavanja, nisam mogao a da se ne oduševim onim što sam video. Uživao sam u neopisivoj lepoti koju mi je priroda prikazivala, srećan što imam tu privilegiju. Palo mi je na pamet da sam negde pročitao kako priroda jednako sa svojim nasurovijim,  pokazuje i svoje najlepše lice. Noćas se to upravo desilo, priroda je pokazala svoju najsuroviju stranu kroz ubijanje, smrt, urlike, a onda, kao da želi da povrati neku ravnotežu na kojoj i sama počiva, pojavila se ona druga strana neizrecive lepote.

Iz romantičnog razmišljanja sam se naglo trgao, kada sam shvatio da je telo jazavca nestalo. Nije bilo na mestu gde sam ga pogodio, pažljivo sam dvogledom pretražio celu okolinu, ali jazavac kao da je u zemlju propao. Bio sam ljut, zbunjen i u prvi mah sam pomislio da sam ga samo ranio, a potom se osvestio i otišao. To je bilo malo verovatno jer je pred mojim očima ležao dobrih sat vremena nepomično, a za to vreme bi i slon iskrvario, a ne jazavac od desetak kila.  Polako sam shvatao šta se moglo dogoditi sa jazavcem, a paralelno je u meni rastao bes i žaljenje što sam ja taj događaj prespavao. Jazavca su našli vukovi, odneli ga negde u zaklon i prožderali, a ja sam propustio priliku da pucam po drugi put u toku jedne noći na vukove. „ Mašala, „ pomislih, „ mogao sam imati dva vuka, a ovako ću možda ostati bez ijednog.  „  Još neko vreme sam se nervirao zbog propuštene prilike, a onda me je ponovo savladao umor.

Kada sam se probudio, već je uveliko svanulo, bilo je oko sedam sati. Bio sam sav zgužvan od neudobnog spavanja u sedećem položaju, proteglih se i izađoh iz vreće. Spakovao sam stvari u ranac, uzeo pušku i napustio čeku. Uputio sam se prvo ka mestu gde je bio jazavac. Naravno, tamo sam pronašao tragove vuka koji je našao jazavca, odneo ga u obližnji žbun i više od pola prožderao. Žbun je bio dvadesetak metara dalje, a u njemu su ležali ostaci jazavca, glava, deo plećke i rep. Vuk je zatim nastavio dalje prema Srnskom brdu, ne sluteći kakvu je sreću imao što sam ja spavao. Krenuo sam ka vrtači i počeo da tražim vuka koga sam sinoć ustrelio. Naišao sam na sveže jutrošnje tragove vuka koji su vodili gore ka predelu koji se naziva Ivanštica, ali od moga vuka nije bilo ni traga ni glasa. Tražio sam ga sat vremena, prošpartao unutrašnjost cele vrtače i njenu okolinu, ali bez uspeha. Počeo sam da se pribojavam mogućnosti da se vuk ipak oporavio i otišao dalje, a sneg je pokrio njegove tragove. Po tom scenariju vuk je za mene izgubljen, jer ko bi ga mogao pronaći u tolikoj šumi.

Sišao sam do džipa i vratio se u šumarsku kuću na Peštercu. Odande je šumar Miroslav javio šumskoj upravi u Paraćinu, da je pogođen vuk, a oni su odgovorili da će poslati nekoliko ljudi da organizujemo traganje za vukom na terenu. Dva sata kasnije stigoše iz Paraćina moji dobri poznanici, šumarski tehničari Gile Antić, Dragan Pantić i Dragan Mišković. Zajedno sa mnom i Miroslavom uputismo se svi ka čeki „ jedinici „, poprištu noćašnjih događanja. Čim smo stigli blizu čeke, Pantić poviče: „ Eno ga, na početku vrtače, vidite kako gavran kruži iznad njega! „ Pogledasmo u tom pravcu i odmah ugledasmo vuka kao leži pored jedne deblje bukve. Mogao sam da odahnem. Kada smo došli do vuka jasno smo videli moje sinoćne tragove, prošao sam dvaput pored njega na svega desetak metara. Shvatio sam da je vuk odmah posle urlikanja uginuo i da ga je kasnije sneg pokrio. Iz tog razloga ga ja nisam video, kada sam sinoć krenuo u potragu. Kasnije se sneg delimično otopio pod uticajem njegove odlazeće telesne toplote, pa ga je gavran lako ugledao, a potom i Pantić. Sve je bilo logično, stvari su se same od sebe na kraju složile. Nije bilo nedoumice. Ostalo mi je da, eventualno,  žalim što nisam bio budan i pucao na drugog vuka koji mi je ukrao jazavca, ali ja nisam nikad preterivao u svojim očekivanjima. Bio sam i više nego zadovoljan ulovljenim vukom, čije sam krzno poklonio šumskoj upravi u Paraćinu.

Sličan je bio epilog i na mom poslu. Sve stvari su ubrzo došle u ravan sa koje se ukazivao novi pogled, čistiji i jasniji.

Dr Svetislav Krstić