ČULO MIRISA I UPOTREBA PASA GONIČA

0
528

Arap pozaPiše: Dr Vlada Videnović

Da bi se što bolje i detaljnije razumela problematika rada pasa goniča i njihova upotrebna vrednost od ključnog značaja je pravilno razumevanje i bar delomično poznavanje čula koja su neophodna za rad.

Jedno od najbitnijih  a verovatno i najbitnije za pravilnu radnu sposobnost je čulo mirisa (njuh). Anatomska lokacija čula mirisa je u sluzokoži nosnih šupljina, gde su smeštene receptorne ćelije, odakle ih, putem nervnih vlakana, impulsi prenose do olfaktorne zone u mozgu, gde se obrađuju i realizuje se definitivni osećaj mirisa.

Miris kod životinja, generalno gledano je vrlo važan iz razloga uzimanja hrane i reprodukcije. Međutim, domestikacijskim promenama i savremenim biotehnološkim dostignućima, aplikovanim u stočarstvu, nije se obraćala pažnja ovom čulu jer je definitivno nebitno. U kinologije možemo govoriti da se selekcijski „uglavnom“ vodi računa   o kvalitetu“ nosa“ u lovnoj i u sportskoj kinologiji. Svi ostali vidovi kinologije zanemaruju ovu osobinu. Osobina njušenja svojstvena je svim životinjama, ali se najviše zapaža kod pasa, i  gotovo svaki kontakt sa životinjama zasnovan je na mirisu, bez obzira  da li je to primetno ili ne.

Moram da priznam da je dosta teško detaljno pojednostaviti i objasniti ovaj proces koji je praktično skup neuroloških, biohemiskih i psihičkih reakcija, gde je psihička reakcija krajnji proces osećaja mirisa.

Anatomska lokacija, kao što rekosmo, je u sluzokoži  nosnih konhi. Nosne konhe su  koštane šupljine tj. kanali koji svojim donjim delom završavaju kanalikulamo u ždrelu, gde se dalje praktično ulivaju u dva organska sistema, respiratorni i digestivni.

Fiziološki put i anatomska pripadnost nosnih kanala je respiratorni sistem.

Objekat našeg interesovanja su samo nosne konhe i njihova sluzokoža. Jako dobra vaskularizacija (prokrvljenost ) je vrlo bitan razlog za dobro  funkcionisanje i prijem i prenos informacija ( osećaj mirisa).

Delovi sluznice i koštanih delova se nazivaju po delovima kosti lica.. Najviše olfaktivnih ćelija ima na etmoidalnom delu sluznice a u ostalnim delovima manje- više podjednako su raspoređene.

Centralni nastavci  bipolarnih olfaktibnih ćelija postaju  nervna vlakna  olfaktivnog nerva. Svaka nit je direktni nastavak aksona jednog olfaktivnog receptora i ostaje odvojena i bez sinaptičkog prekidanja, dok ne dođe u bulbus ofkaktorius. Ova nervna vlakna zatim formiraju gusti spoljašnji sloj oko samog bulobusa olfaktoriusa. Od te tačke nervna vlakna idu ka unutra i završavaju se u glomerulima. Sam glomerul predstavlja inkapsularnu grupu sinaptičkih veza finih terminalnih ogranaka olfaktivnih nervnih vlakana i dendrita i mitralnih i cipkastih ćelija čija ćelijska tela leže dublje u bulbusu.

Neki autori tvrde da dužina ličnog dela glave, gde pripada i nos, kao i proporcionalno tome površina sluzokože i boja olfaktivnih ćelija nema veze sa kvalitetom osećaja mirisa. Dok nasuprot toj teoriji koja dolazi u kontradikciju sa anatomijom životinja koje najbolje osećaju miris psi i divlje svinje, svi psi tragači imaju izduženi deo nosa, dok je kod divlje svinje koja je domestikacijski nepipnuta po tom kvalitetu izrazito duga u licnom delu.

Ovo ne znači da psi koji imaju kratke lične delove glave ne mogu da tragaju ali je, doduše, nisam video boksera koji radi na tragu

Postoji široka paleta teorije koja objašnjava suštinu mirisa. Sve te teorije delimično imaju i fiziološku zastupljenost. Pokušaji da se miris objasni hemijskom strukturom nadražaja su donekle uspeli prema ljudskom čulu, ali je jako teško to sprovesti sa životinjama.

Konfiguracija molekula je dosta bitna za osećaj mirisa i pojedini autori objašnjavaju to slaganje spoljnog oblika molekula ili i funkcionalne grupe sa osećajem mirisa. Ova teorija prihvatljiva je samo za izabrane grupe materija i samo za ljude. Mehanizam od koga zavisi osećaj mirisa pripisuje se i molekularnim vibracijama stimulusa. Objašnjenje mirisa zasnovano je i na teoriji o topivosti apsorbovanih molekula hemijske materije u olfaktibnoj sluznici i daljom reakcijom sa receptorima, što potkrepljuje raniju teoriju o mirisima zasnovanu na adsorpciji.

Sigurno je da i enzimi imaju ulogu u osećaju mirisa. Nekim histohemiskim ispitivanjima  utvrđeno je prisustvo većeg broja enzima  u visokim koncentracijama u olfaktivnoj sluznici. Ograničenje temperature, PH i specifičnost konfiguracije enzimskih sistema ne važi za percepciju mirisa. Nisu pronađeni ni enzimski sistemi koji su u direktnoj vezi sa stvaranjem olfaktivnojg nadražaja. Sve teorije razumevanja mirisa su vrlo interesantne, međutim ni jedna nije tako široko prihvaćena da isključuje prethodnu.

IDENTIFIKACIJA I TRAGANJE

Dokazano je sasvim sigurno da preživari i psi koriste čulo mirisa za prepoznavanje svojih mladunaca, za razliku od ptica kod kojih je čulo sluha bitnije od čula mirisa.

Postoje podaci koji poprimaju razmere neistinitih priča (bajki) ali su zaista tačne. Grupa autora, u laboratorijskim uslovima, dokazala da psi mogu da otkriju tragove ljudi ( u zatvorenom prostoru) čak posle neverovatnih 6 ( šest) nedelja. Sposobnost pasa za indentifikaciju mirisa je zasnovana na vežbi i stimulaciji hranom. Poznato je da ljudi- eksperti za parfeme to postaju tek posle višegodišnjeg treninga. Sam postupak ovakvih treninga je vrlo komplikovan i neophodno je koristiti savete vrlo iskusnih ljudi jer može da dođe do tzv. zasićenja jednom vrstom nadražaja i da pas više ne želi da radi takve tragove.

Malo je pisanih dokumenata o vežbi na tragu sa psima goničima, o ptičarima je već to dosta proučavano i mogu se naći pisani podaci kako naučnika tako i vodiča i dresera. U sportskoj( službenoj) kinologiji je najbolje i najdetaljnije razrađen trag i čulo mirisa, kao i metode stimulacije korišćenja nosa pomoću hrane i predmeta koji se koriste za igru.

Lično je autor ovih redova pratio obuku jednog nemačkog ovčara kome su tri puta nedeljno dve godine postavljali tragove dužine od oko jednog kilometra ( naravno, u početku znatno kraće pa je postepeno povećavana dužina) sa komadićima kobasice i kada je bio momenat da vodiča ubedim kako bi svaki lovački pas to shvatio za par meseci on je proradio bez stimulacije više nego perfektno i već dve uzastopne godine stigao do svetskog šampionata tragačkih pasa.

Nadam se da će čitalac shvatiti poentu prethodne rečenice, da su psi goniči upotrebljivi za traganje jer im je stotinama godina  selekcijski stvarana ta osobina. Problem je što se u obuci uvek ide prečicom i jako retko se odradi tzv. specijalizacija praćenja mirisa za koju je potrebno oko godinu  dana  „povremenog“ rada sa psom. Sama tzv. Specijalizacija ka jednom mirisu kod psa se posle osnovne lovačke obuke svodi na navođenje samo na taj miris a maksimalno izbegavanje dolazaka u kontakt sa nepoželjnim mirisom. Kažnjavanje pri reakciji sa nepoželjnim mirisom može biti jako korisno ali i nasuprot tome može pas shvatiti da je to kazna za bilo koji miris i da tokom obuke odustane od bilo kakvog traganja.

Kao što rekosmo, čulo mirisa je vrlo kompleksni sistem koji jako osetljivo funkcioniše. Postoji čitav niz faktora koji mogu da dovedu do oštećenja pojedinih delova ili čula mirisa u celini, počevši od mehaničkih oštećenja koja su uglavnom izazvana stranim telima ili udarcem, pratećih komplikacija ovih povreda koje se najčešće komplikuju bakterijskim  infekicijama, zatim čisto bakterijske, virusne ili gljivične infekcije koje rezultiraju zapaljenjem.

Najveću komplikaciju može sam vlasnik da izazove nesavesnim odnosom prema psu. Vrlo učestala pojava je da se vlasnici (vodiči, držaoci) ponašaju kao sveznalice i da pokušavaju kojekakve tarapije sami, u zadnjoj fazi bolesti sete se veterinara kad obično bude kasno pa im onda veterinar nije bio dobar.

Sve navedeno ima slične posledice: jako zapaljenje nosne sluznice, promenu strukture i gubitak senzitivnosti nervnih (mirisnih)ćelija, ili poremećaj izazvan direktno u olfaktivnoj zoni mozga što je obično posledica virusa, intoksikacija  ili mehaničkih povreda.

Jasno se može zaključiti da, ako se izbegnu svi ovi mogući uzroci oštećenja sluzokože nosa, nerava i CNS, a štene je od roditelja koji su generacijama selekcijski pareni sa ciljem razvoja dobrog nosa, možemo očekivati i odlične rezultate.

Naravno, nemojmo očekivati da će svako štene da bude šampion. Poznato je da kad je celo leglo vrhunskih roditelja prosečnog kvaliteta to je vrhunac odgajivačkog uspeha a da iz nekoliko legala samo jedan može da bude vrh.

Vladimir Videnović, Zaječar, Zbornik radova Žagubica

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here