Gonići: Rad na divlju svinju

0
3184

Piše: Mr Mihailo Hadžipavlović

Pored svih osobina koje krase dobrog gonića, a to su živahno, vredno i temeljno pretraživanje, sposobnost istrajnog praćenja traga, zvonak i jak glas kojim se redovno javlja kada je na svežem tragu ili u kontaktu sa divljači, dobra moć orijentacije i dobra saradnja sa lovcem,” svinjar” mora posedovati i neke posebne osobine koje iziskuje specifičnost ponašanja divljači koju lovi. Te osobine su: neustrašivost, upornost u oblajavanju u mestu a pre svega izrazita sklonost ako ne i isključiva orijentisanost na gonjenje divljih svinja.
Od vrsta divljači koje se tradicionalno love gonićima, divlja svinja je (uz medveda i vuka) jedna od vrlo retkih vrsta koja se ne plaši psa već naprotiv najčešće dozvoljava da bude sustignuta a redovno i napada psa pokušavajući da ga otera. Pravi, neustrašivi „svinjar“ će sve te napade vešto izbegavati ne prekidajući oblajavanje i stalno će se vraćati održavajući neprekidno tesan kontakt sa divljom svinjom. To je vrlo važna osobina jer lovac o položaju dialje svite u gustišu može suditi samo po oglašavanju psa i ako je on oblajava sa velikog rastojanja (10 i više metara) lovac kod približavanja nema pravu orijentaciju o položaju divljači i često biva iznenađen te se lov završava neuspešno.
Osobina istrajnog oblajavanja u mestu je možda najvažnija odlika pravog „svinjara“ i upravo se po njoj on i izdvaja od drugih gonića koji divlju svinju rado gone dok se ona kreće ali je napuštaju čim ona stane i pruži im otpor. Iako je svestan da je divlja svinja jača od njega i da joj u suštini ne može znatnije nauditi, „svinjar“ će je ponekad i više sati uporno i zagriženo oblajavati izbegavajući njene napade i stalno se vraćajući, sve dok lovac ne pristigne ili pas ne bude sasvim iscrpljen. Lov na divlje svinje gonićima nije borba u areni, niti korida i psi koji su previše agresivni i ujedljivi, iako možda impresioniraju svojom neustrašivošću, manje su korisni u lovu od dobrog „oblajivača“ iz više razloga. Pre svega suviše agresivni psi obično brzo stradaju čim se namere na odraslog dobro „naoružanog“ vepra. S druge strane, suviše agresivni psi divlje svinje nateruju u beg (mada mogu starog velikog vepra svojom agresivnošću i „blokirati“ u mestu) a kako se zbog velikog radijusa kretanja divlje svinje izuzetno retko vraćaju na polazno mesto, takav pas samo razgoni divljač i ne doprinosi efikanosti lova.
Uloga gonića „svinjara“ je da divlju svinju otkrije i da je uporno sa malog rastojanja oblajava (čime lovcu tačno označava mesto gde se divljač nalazi) sve do dolaska lovca. Pokrenute divlje svinje „svinjar“ treba glasno da goni označavajući tako njihov pravac kretanja a i vezujući im svojim prisustvom pažnju i navodeći ih da ga napadaju čime im usporava kretanje i omogućavajući lovcu da pristigne ili divljač presretne.
Kolika treba da bude upornost „svinjara“ kod gonjenja pokrenutih divljih svinja stvar je za diskusiju. Mnogi lovci vole uporne pse koji ne napuštaju pokrenute divlje svinje ponekad i čitav dan pa i duže. Lično smatram da je to nekorisno, iako je vrlo efektno. Koristan i efikasan „svinjar“ treba da bude što uporniji u oblajavanju u mestu ili prilikom sporog kretanja divljači kada ona zastaje i napada ga, Divljač koja je trkom krenula u pravolinijski beg pas treba da napusti posle par kilometara ili najviše jedan sat gonjegna i da se vrati kod lovca a zatim da traži novu divljač. Takvi psi su retki ali postoje i prava su blagodet za lovca.
Vrlo bitna osobina „svinjara“ je njegova izrazita ako ne i isključiva sklonost ka gonjenju divlzih svinja. Nije pravi „svinjar“ svaki pas koji zalaje na tragu divljih svinja i prati ga neko vreme dok im se ne približi ili dok ne preseče trag neke druge divljači. Čisti „svinjari“ su izuzetno retki .Oni u nedostatku divljih svinja mogu poterati i sveži trag neke druge divljači ali nikada osobito rado niti dugotrajno (najviše 15 do 30 minuta) a po glasu im se oseća da tu divljač gone bez prave strasti. Ako pri tom naiđu na svež trag divlje svinje odmah prelaze na njega što lovac može često i po glasu osetiti. Vremenom, ako se pas dovoljno često vodi u lov na divlje svinje, ako se sa povodnika pušta samo na svež trag te divljači, ako u lovu češće bude uspeha i ako pas oseti da samo ta divljač interesuje lovca, on će kada mu prođe prva mladost ponekad i sasvim prestati da goni ostalu divljač. Ovde treba napomenuti zanimljivu činjenicu da „svinjari“ koji inače ne gone srne, lisice ili zečeve, vrlo često rado gone jelensku divljač i to prilično uporno. Zašto je to tako i kakve sličnosti imaju mirisi jelenske divljači i divljih svinja, još nije razjašnjeno.
Potrebno je naglasiti da ne postoji rasa gonića specijalizovana za rad na divlju svinju jer je to vrlo specifičha vrsta rada koja iziskuje pse određenog ne samo telesnog nego pre svega mentalnog sklopa. U okviru svih rasa gonića postoje samo pojedini primerci koji se odlikuju tom izuzetnom sposobnošću da budu pravi „svinjari“. Ne postoje takođe nikakvi spoljašnji znaci koji omogućavaju sigurno uočavanje” svinjara” van kontakta sa divhćom svinjom. Agresivnost psa prema drugim psima, stoci pa čak i pitomim svinjama ne pruža nikakvu garanciju da će takav pas uspešno goniti divlje svinje. U tom pogledu postoje četiri kategorije pasa. Prvo psi koji ne reaguju ni na pitome ni na divlje svinje, zatim psi koji napadaju pitome a plaše se divljih svinja.potom psi koji jednako ne podnose ni pitome ni divlje svinje i najzad, oni najbolzi, koji ignorišu pitome a strastveno napadaju divlje svinje. Vrhunski „svinjari“ su veoma često mirni i povučeni psi koji uopšte ne napadaju pitome svinje niti bilo koje druge pitome životinje.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here