ISPRAVLJANJE MANA KOD PASA

0
131

untitledPas može imati dve vrste mana. i to mane po obliku tela i mane u navikama, tj. mane u radu i ponašanju. Obe mogu biti ili nasleđene ili stečene. Po obliku tela može pas imati nasledne mane u zubalu, obliku glave, očiju. Što je pas u tom pogledu nasledio, ne možemo ni na koji način menjati. Na razvitak pasjeg tela možemo uticati, i to vrlo mnogo u pozitivnom, a takođe i u negativnom smislu. Ispravnom ishranom i sistematskim gibanjem pas će razviti lepe oblike tela i, obratno, slaba ishrana i stalni vez na lancu ostaviće na telesnoj građi biljege nemara za psa. Dakle, lepota tela zavisi o našem postupku sa psom, dok oblik glave ostaje nepromenjen.

Nasledne mane u radu i vladanju jesu: pomanjkanje temperamenta, slab nos, slabo stajanje, goropadnost i bojažljivost, te strah od hica (taj može biti i stečen). Za ispravljanje nasleđenih mana nemoćni smo. Ako pas nema temperamenta ni oštar njuh, mi mu ga ni na koji način ne možemo dati.

Stečene mane jesu: razgonjač divljači, pas koji divlja na hitac ili ga se boji, trgač divljači, loš aporter, zakapač divljači, razgonjač peradi, neposlušan i isprebijan zaplašen pas. Te mane možemo ispraviti ukoliko pas nije prestar i nije te mane previše usvojio.

Sa razgonjačem divljači moramo uporno ponavljati vežbe na dugoj čvrstoj uzici i prisiljavati ga da pri svakom dizanju divljači legne i ostane neko vreme u tom položaju. Jednom rečju, treba stalno vežbati vežbe. Važno je da uvežbavamo što češće i sve ostale vežbe u poslušnosti: dolazak na zvižduk, leganje na zvižduk, gde god ga ovaj zatekne.

Na dugoj ćemo uzici istim načinom vežbati i psa koji divlja na hitac. Na svaki hitac prisilu ćemo ga da legne i da u tom položaju ostane neko vreme, tj. do zapovedi ustani. Mnogo neugodnija i teža mana jest strah od hica. Taj je strah upravo strahovit u pasa koji ga imaju. Takav će pas samo kad vidi da dižemo pušku odjuriti glavom bez obzira pa i na najveće udaljenosti i neće nam se sam vratiti, moraćemo za njim da ga uhvatimo. Svako kažnjavanje takvog psa još učvršćuje tu njegovu manu. Budući da je ona nasledna, bezuslovno je potrebno da se takvi psi izluče iz rasploda. Da može biti i stečena, dokazuje okolnost da su je stekli neki psi koji je pre nisu imali, a nakon što su bili nastrijeljeni, pojavila se. Meni se dogodio slučaj da sam pucao za oblačnog vremena na grlicu; kada je pala a pas je hteo da je aportira, udario je u našoj neposrednoj blizini grom. Usled toga pas je dobio silan strah od hica i gotovo godinu dana sam se trudio da ga toga oslobodim. Uspio sam, ali ako mesec dana nije čuo hitac, prvi hici su mu opet vraćali strah.

Ta se mana leči ovako:

Uzmemo pomoćnika i pođemo sa psom u dobro ograđeno dvorište ili vrt. Pomoćnik ponese sa sobom vazdušnu pušku sa dosta metaka. Psa držimo na kratkom vezu, a pomoćnik sa puškom ode od nas što je dalje moguće. Podigne vazdušnu pušku i odapne metak. Pas već pri podizanju puške, ako je to video, nastoji svom silom da se od nas otkine i otrči glavom bez obzira. Budući da je na vezu to ne može učiniti a mi ga umirujemo i gladimo po leđima. Ta se vežba taj dan a i sledećih dana često ponavlja. Psa neprestano umirujemo, pokušavamo se s njime poigrati, gladimo ga, a uz to ga puštamo na sve dulji vez, dok ga konačno iz njega ne ispustimo. Vazdušne puške ne čine jak prasak i pas se dosta brzo na njega priuči. Usled toga izgubi strah već pri dizanju puške. Kada se pas već sprijatelji sa vazdušnom puškom i njezinim odapinjanjem, a to ćemo postići samo tako da s njim za vreme tih vežbi postupamo što lepše, pređemo na drugi stupanj vežbanja. Pri tome upotrebljavamo, umesto vazdušne puške, flobert. Počnemo jednako kao i sa prethodnom puškom. Za prvih hitaca će se pas možda opet početi bojati no ako ga umirujemo i milujemo, prestaće. Ako je dobar aporter možemo mu nakon svakog ispaljivanja metka baciti goluba, grlicu ili divlju patku, da je donese. U takvom slučaju možemo radije dopustiti da pas počne divljati na hitac, nego da ga se boji. To je slično slučaju ako imamo savijen papir, a hoćemo ga izravnati. Savijemo ga na suprotnu stranu i on će se izravnati.

Na trećem stupnju uzmemo pravu pušku sa što je moguće slabije punjenim mecima. Pomoćnik okrene pušku od nas da se ‘hitac što je moguće slabije čuje, a mi sa psom postupamo kao i napred, tj. umirujemo ga, bodrimo i milujemo, a možemo mu baciti i što za aportiranje.

Tek pošto smo psa u zatvorenom prostoru oslobodili straha od hica, možemo s njim otići u lovište. Poželjno je da prvi hitac koji čuje u lovištu bude tako udešen da je divljač pala, da ju je pas vidio i da mu dopustimo da odmah pođe po nju, što ne dopuštamo drugim psima. Strast za hvatanjem pale divljači takođe deluje tako da potiskuje strah od hica. Kad smo psa potpuno oslobodili od toga straha, možemo od njega ponovno tražiti da legne kad je divljač pala i da je tek na zapoved donese. To postignemo opet dužom uzicom i koralom, kojim pse prisiljavamo da legnu kada je divljač pala i tek na zapoved odu po nju.

Odučavanje psa od straha na hitac mukotrpan je i dugotrajan posao, a mnogo puta se ni ne isplati, osobito u pasa koji mogu ići samo u skupni lov. Ako se u tom lovu mnogo puca, takav se pas, iako je od tog straha oslobođen, ipak neće ponašati kao drugi psi. On, naime, redovno neće tražiti sa veseljem, jer ga često uzbuđuje pucnjava, nego će redovno ići za petama svoga gospodara. U pojedinačnom lovu, tj. kada lovi samo sa gospodarom, može postati i odličan pas, potpuno oslobođen straha od hica. Sa takvim psom može se vrlo lepo loviti, osobito ako se pred njim odstreli mnogo divljači, a on je dobar aporter, kome donošenje čini veliko veselje.

Ima pasa koji pri donošenju, odnosno hvatanju, divljač zgrabe tako čvrsto da iz pernate divljači ispadnu creva, a zecu popucaju kosti. To je teška mana, jer takav pas načini u lovištu veliku štetu. Sva divljač koju on donosi izgubi mnogo na vrednosti, pa ga od toga moramo što pre i što temeljitije odučiti. To postižemo ovako: odstrelimo grlicu, kumriju. goluba ili trčku, tj. divljač koju možemo dobrim delom staviti u ruku i obuhvatiti je što je više moguće šakom i prstima. Psa posednemo i uz zapoved »aport« stavimo mu tu divljač zajedno sa našom rukom u gubicu. Pas neće divljač stisnuti radi toga što oseća da mu je u gubici uz divljač i naša ruka. Obilno ga hvalimo i vežbu ponavljamo dok pas shvati da je nama drago da on divljač nežno drži u gubici i da je ne stiska.

U daljnjim vežbama stavljamo psu u gubicu divljač tako da sve više povlačimo našu ruku, dok mu napokon na koncu dajemo divljač samu. Ukoliko bi je opet pokušao stiskati, oštro »ne« trgnut će ga, a pravilno držanje treba obilno hvaliti. Kada smo postigli potpuni uspeh kod psa u sedećem stavu, zapovedimo mu da se digne i pođe sa divljači u gubici sa nama. Svaki pokušaj stiskanja treba sprečiti oštrim povikom ne, a svako ispravno nošenje obilno hvaliti. Kada smo i tu vežbu uvežbali, držimo psa na kratko, a divljač stavimo pred njega na zemlju. Zapovedimo mu da je digne. Svako stiskanje sprečimo trzanjem povodnikom i povikom »ne«, a svako pravilno hvatanje obilno hvalimo. Pas će tim načinom prestati stiskati i oštećivati odstreljenu divljač.

Neki psi dugo gnječe odstreljenu divljač i donesu je tek nakon dugotrajnog zapovedanja i srdžbe vodiča. To je takođe nepoželjna mana, jer je sigurno i takva divljač oštećena. Takvog psa privežemo na dulju uzicu, bacimo mu divljač i zapovedimo »aport«. Kada je došao do divljači i uhvatio je, smesta mu zapovedimo »dođi« i povlačimo ga uzicom ka sebi. Ako je divljač ispustio, prestanemo ga vući i ponovno zapovedimo da je primi. Čim ju je primio, opet sledi zapoved »dođi* i vuče je ka nama. Ako pravilno radi, sledi obilna hvala, koja mu čini veselje i daje pobudu da izvršava naše zapovedi i želje.

 

NEMA KOMENTARA

POSTAVI ODGOVOR