HAOC, ЛАЖНА СЛИКА О НАОРУЖАНОМ СРБИНУ

0
556

У последње време кроз средства јавног информисања све чешће се појављују текстови који у јако негативном светлу дебатују тему ватреног оружја и то оног оружја које грађани легално поседују.

Појављују се свакојаки аргументи против ватреног оружја, аргументи тако фабриковани неистинитим подацима и погрешним премисама, да неупућеним читаоцима стављају на располагање само један закључак, а то је НЕ ОРУЖЈЕ.

Национална асоцијација за оружје Србије (НАОС), већ дуги низ година представља стуб окупљања свих који се на икакав начин баве оружјем. То су озбиљни појединци, судски вештаци и други познаваоци оружја, затим организације, као што су произвођачи, увозници и дистрибутери оружја, организације професионално везане за оружје, асоцијације, клубови и удружења ловаца, спортских стрелаца, колекционара оружја. Основни задатак је гајење културе коришћења оружја.

НАОС се налази позваним да подигне глас против негативне медијске кампање, подржане потпуно произвољним и неистинитим наводима, те ставовима насталим путем нетачног логичког закључивања, са погрешно постављеним премисама.

IMG 7354 - копија

Главни аргументи оваквих негативних кампања се заснивају на следећим тврдњама:
– Исувише оружја у народу, више него у другим земљама (мисли се на легално оружје);
– Оружје је опасно;
– Резултат поседовања оружја су смртни случајеви – убиства, самоубиства и задеси;
– Оружје даје лажну сигурност власнику;
– Наоружани провалник уобичајено нема намеру да икога повреди;
– По пословици „Мач наводи на насиље“, многе масовне убице су злочин извеле легалним
оружјем;
– Не постоји разлог за поседовање оружја, грађане брани полиција и низ других сличних
„спинова“, којима се тенденциозно, полуистинама управља пажњом јавности.

Као врло важно је чињеница да је податак о броју оружја у народу нетачно навођен. У Србији има 585.000 легалних власника оружја, што чини око 8% грађанства. У односу на број становника и регистрованих „цеви“ статистика је следећа: САД 88%, Финска 55%, Швајцарска 53%, Италија 40%, Француска 38%, БиХ 10%, Хрватска 12%, Црна Гора 16%, Србија 15%… Када погледамо ове резултате све оне приче о Србији да је на трећем или петом месту по броју оружја у свету, падају у воду, просто су нетачне.

Нелегалним оружјем треба да се баве надлежни и оно није део нашег интересовања. НАОС се залаже да сво оружје буде у легалном власништву, да комплетна материја буде правилно регулисана Законом, а власници да буду образовани у смислу познавања Закона и опште културе оружја, те да су добро обучени у руковању својим легалним оружјем.

Друга важна ствар је да је актуелни Закон о оружју и муницији, већ поставио, најмање речено, чудне оквире када је оружје у питању. У њему имамо и даље само „Српских специјалитета“, односно одредби којих нема у дугим законима, поготову у законима држава у окружењу. Као пример можемо да дамо само нама својствену категорију „конвертибилног“ оружја, које нема упориште у машинској техници. Поврх свега, у новинама се налазе текстови који упућују на опасност од пластичних играчака-макета оружја. Све је ово претерано, без реалног основа и не може дати реалне ефекте на пољу безбедности.

Оружје је опасно и то нико не спори, али то није разлог да га не поседују они који то сматрају потребним, као елемантарно људско право. У ситуацији коју појединац процени као угрожавајућом по живот, инстикт за преживљавањем, свесно или несвесно, покреће реакцију самоодбране. Зависно од процене општег степена угрожености, или процене тренутне угрожености у конкретној ситуацији, као индивидуалног осећаја појединца, покретаће се механизми самоодбране, од најнижег нивоа предострожности, до конкретних само одбрамбнеих радњи, па и уз употребу оружја.

Основни људски инстикт је остати у животу и заштити свој пород.
Самим тим овај инстикт се мора преточити у основно људско право.

У културном свету то представља КРУНСКО ПРАВО појединца (Други амндман Устава САД). Кроз своју еволуцију, човек се брани повлачењем/бежањем, или борбом. Када снага тела није успела да пружи одговарајуће ефекте у самоодбранбеном наступу, човек се латио оружја. У почетку било шта, што му је било на дохват руке – штап, кост, камен. Оружје и однос људи према оружју су се постепено мењали. Поготову у организованим заједницама. Како су заједнице постајале веће и организованије, прерастајући у државе, тако се стварао и рестриктивни став према оружју. Оружје није више било само симбол ловца и ратника, постајало је симбол мушкости, достојанства, или статуса у друштву и на крају, постало је ОПАСНА СТВАР. Софистициранија оружја пружала су могућност наношења све већих штета/повреда. Оружје је појединцу дало много већу убојитост.

ОРУЖЈЕ ЈЕ ОПАСНО. Из тог разлога материја оружја је уређена Законом о оружју и муницији.

Власници легалног оружја су лојални грађани који поштују законе!

Са друге стране су они који нису спремни да поштују законе, па ни ишта што је људској природи свето. Похлепа, ниске страсти, елментарно зло – једном речју криминал и психопатско/социопатске појаве. Ово је очигледно доба великих криза, а у људским заједницама које улазе у кризу све је више света који се опредељује криминалу, или без своје жеље једноставно склизне у зону незакоња. Од високо организованог криминала појединац се не може самоодбранити. Ту је нужна интервенција друштва са својим инструментом безбедности – полицијом и другим државним безбедностни формацијама.

Оно од чега се сваки појединац може одбранити, или ће бар покушати да се одбрани, је акутно угрожена лична безбедност, било где и било када у току 24 сата током дана. Кућа, радно место, улице, школе. Не постоји време и место на коме не може напасти криминогени не организовани појединац, или мања група, у наступу беса, жеље за бахатим иживљавањем, паничне потребе за новцем, макар и најмањих сума, са умишљајем или без, у безнађу, под утицајем алкохола и других опијата. Ма како организовано друштво било, полиција неће моћи бити на сваком месту и у сваком трену. Управо трен је потребан да неко изгуби живот, свој или својих најмилијих. Ту је појединац препуштен самом себи.

Крајње је цинично тврдити да наоружани предатор (провалник, силеџија, или сл.) нема намеру да употреби своје оружје, јер полицијски анали целог света управо другачије говоре. Још циничније је тврдити да оружје даје лажну сигурност грађанину. Грађанин који посдује легално оружје је спреман за самоодбрану и као такав је растерећен појединац, способан да ради, ствара и одгаја породицу. Циљ самоодбране је преживети, али и остати не повређен, или минимално повређен и свакако избећи ситуацију прекорачења нужне одбране, где санкција представља праву трагедију за само-бранитеља. Све се то мора извагати и донети исправна одлука у ситуацији високог стреса. Одговор је само један – ОБУКА. Добра обука од стране професионалних лица и често увежбавање. Као добро обучен имаће могућнуст за реалну процену момента за употребу оружја, а самим тим ће бити повећана општа безбедност, његова и самог окружења. Наравно да решење проблема угрожености и самоодбране не може бити у лаконском „укинимо оружје“.

Чисто експлоатисана тема гласи: „у Србији је прошле године било самоубистава из ватреног оружја, а да нема ватреног оружја у рукама грађана, не би било самоубистава“.

Ово је још један „спин“ јавности Србије. Крајње цинично и непоштено према психички посрнулим и према здравим грађанима, као и према „свету оружја“. Реална брига са исправним закључком треба да одведе у проучавање шта је то грађане нагнало на самоубиство? Пошто су поседовали ватрено оружје, начинили су избор и определили се за ватрено оружје као средство извршења. Повод за суицид може се створити у било ком тренутку тешког општег психичког стања појединца који је остао без основног људског инстикта са називом ПРЕЖИВЕТИ.

Велика невоља је користити трагедије – убиства и самоубиства, која су последице социопатског стања, тешких психичких поремећаја, или бруталног криминала, као повод за обрачун са оружјем и њиховим легалним власницима, те читавим системом који третира оружје. Несрећни случајеви се дешавају у свим сферама људског бивства те се не могу дебатовати у овом контексту.
Ватрено оружје је само средство извршења овог и сличних деликата, а то је могло бити и било које друго средство – оруђе које, сходно Закону не спада у оружје, што починиоцима уопште не би било важно.

Ове трагичне појаве се, на жалост, не могу смањити, нити нестати, чак ни потпуним одузимањем ватреног оружја од легалних власника. Такође, последице социопатских стања нису везане за било какву едукацију власника социопата и питање легалног оружја у њиховим рукама се решава на нивоу провера здравствене подобности за поседовање оружја. На жалост, кривична дела ватреним оружјем су чинили и припадници државних органа, наоружани службеним оружјем, посебно тренирани и образовани, те свесни последица. О кривичним делима извршеним нелегалним оружјем не вреди уопште коментарисати.

Френетична хајка на ватрено оружје и њихове власнике, на полицију, или Закон, је магла која баца „под тепих“ стварне проблеме друштва из којих овакве трагедије настају, а подилази патолошким страховима које појединци гаје. Ако говоримо о нереалном страху од оружја, шта ћемо са страхом од мрака? Да ли треба увести закон о забрани мрака, јер је у људсокј популацији огроман број оних који гаје овај патолошки страх. Патолошки страхови се морају лечити, као што се морају разним методама зауставити агресивци без обзира који је узрок њихове агресивности. Неко ко је спреман да начини масакр, не мора имати ватрено оружје, или било какву другу „опасну ствар“, може, на пример, својим аутомобилом начинити много већу штету. Па хајде да после неколико оваквих случајева забранимо аутомобиле, или да возачима вожњу учинимо бесмисленом низом државних мера.

Фама о оружју се мора разбијати квалитетном едукацијом, а не стварати као што се дешава у задње време у средствима информисања. У не давној пришлости деца су у школама изучавала предмет Опште народна одбрана, уз блиски контакт са оружјем. Изучавали су све врсте пешадијског лаког наоружања и имали практична гађања. Захваљујући таквим знањима нису постали насилници.

Прохибиција рађа криминал, па тако и забрањено оружје у мрачним умовима појединаца постаје персонификација моћи. Прохибиција ствара илегално тржиште.

Јасна контрола промета оружја мора да постоји. Такође мора да постоји и јасан и строг закон о држању, ношењу и употреби оружја. Јасан и строг, али не бесмислен.
Садашњи Закон, аи невероватна „спиновања“ јавности кроз средства информисања су прилично посвећени теми „грађани без оружја“. Питање коме и чему то служи отвара врло широку дебату, али одговор на питање ко ће и како бити ускраћен у коришћењу елементарних грађенских права је јасно видљив. То су сами грађани који имају право на елементарну безбедност, одбрану од криминала и заштиту својих живота и имовине. То су и грађани спортисти, хобисти, колекционари, немилитантни љубитељи оружја, као и ловци, љубитељи природе и дивљине. Закон би морао да уз сву строгост остави места развоју културе односа ка оружју.

На крају, Законом се не спречавају незаконите радње, већ се забрањују и санкционишу. Механизам санкционисања незаконитих радњи није механизам друштвене превентиве. Ако се друштвена превентива буде састојала у смањењу броја потенцијалних средстава за вршење кривичних дела против живота и здравља људи, одосмо у ћорсокак, јер извор средстава за вршење таквих кривичних дела је практично неограничен, а протеже се све до умећа коришћења сопствене снаге, којим се ( доказано) може нанети много штете. Управо стварању механизма превентиве НАОС може доста да помогне својим активностима и идејама врхунских професионалаца, организација и институција који су у њеним редовима.

HAOC

NEMA KOMENTARA

POSTAVI ODGOVOR