Sećanja na Ljubišu Šakića: Članak “Lov divljih svinja” objavljen u zadnjem broju Lovačkih novosti

0
162

Piše: Ljubiša Šakić

U svojoj knjizi sam, koliko god mi je to bilo moguće, želeo da iznesem svoja iskustva, zapažanja i razmišljanja, da ih obogatim primerima, i doživljajima, te opisima lovišta koja volim. Pri tom sam opisivao samo svoje uspešne lovove, ne i svoje neuspehe koji i nisu bili tako retki. Na neuspesima sam učio, a moji uspesi će možda ohrabriti i poučiti ponekog mladog lovca. Pokušao sam da iznesem doživljaje koji su najkarakterističniji, te kao takvi primenljivi, koji mogu da posluže kao iskustvo i svim ostalim lovcima na divlje svinje, izbegavajući da navodim i potpuno ekstremne, neverovatne i paradoksalne, samim tim neponovljive situacije, kojima je bila bogata moja četrdesetogodišnja lovačka praksa. A dešavalo se svašta. Džimiju je, na primer, vepar pogođen u predelu glave, pucan na polovini proseke, drugu polovinu proseke prešao skakućući na zadnjim nogama, uspravan, veslajući prednjim nogama kroz vazduh, kao pudlica koja gospodara moli za kocku šećera.

Ja sam prestao da se iznenađujem posle jednog zanimljivog događaja. Zajedno sa Džoom sam prilazio mestu na kom je lajao ker, pošto je našao „mrtvo“ nazime, koje je ležalo potrbuške, njuške zabijene u debeo sloj lišća. Ker je i dalje lajao, a Džo i ja smo nekoliko minuta razgovarali pored nazimeta. Pre nego što smo krenuli, Džo je šutnuo „mrtvo“ nazime u zadnjicu. Kao ubodeno iglom, ono se dalo u beg, ali ga je Džo ipak odstrelio. Pretragom smo utvrdili da nije bilo ni ranjeno ni bolesno. Valjda je bilo samo „ludo“. U lovu je, ipak, apsolutno sve moguće. Ali je red, da u par rečenica opišem i situacije koje lovci potiskuju ili stavljaju pod tepih. I sam sam to uradio par puta.

Greške, oprez i neuspesi

Proteklo je mnogo vode Dunavom, Savom, Bosutom i Studvom, otkada sam prvi put s puškom u ruci zašao u hrastove šume vojvođanskih porečja, tragajući za divljim svinjama. Oskudnog znanja, sakupljenog iz dozlaboga tanke lovačke literature, te bez ikakvog praktičnog iskustva, više sam bio nemi posmatrač nego lovac, upoznavajući ljude od iskustva i upijajući njihove savete, koje sam pokušavao da primenim. Moji lovovi su u početku bili bogatiji neuspesima nego uspesima, a dani između lovova gorki zbog propuštenih prilika.

Najčešći neuspesi su bili posledica potpunog odsustva sopstvene inicijative. Naime, u početku lovačke karijere bio bih postavljen na neku čeku, te shodno lovačkoj etici i knjiškim pravilima, odstreljivao samo one komade koji bi izašli na za to određeno mesto, stajali mirno, bočno okrenuti, do 100 metara udaljenosti. Sve ostale svinje, koje nisu bile tako idealna meta ili su, po mom tadašnjem shvatanju, bile predaleko, a ja nisam smeo da im priđem jer sam se plašio da ih ne poplašim ili da me ne osete, zato što su se kretale kasom ili iz straha da ih ne ranim ili što su bile polukoso okrenute, a takav hitac je po etičkim pravilima bio zabranjen. Možda, i jednostavno, zato što je cela operacija nišanjenja i opaljenja kod mene tada trajala predugo, sve te svinje su za mene ostajale nedostupne.

Naravno, o piršu nisam ni sanjao kao lovačkoj metodi.  Ako bih se ponekad i odlučio na neki hitac, pod tada za mene nepovoljnim okolnostima, retko bi to rezultiralo odstrelom. Ili bih pucao bez balansa i naslona, nesposoban da priđem prvom hrastu i naslonim pušku, ili predaleko, ne znajući da sam mogao prići na sigurnu udaljenost, ili u nepovoljnom trenutku, ne poznavajući navike divljači, te ne predviđajući njeno kretanje, odnosno ponašanje.

Hod i strpljenje

Prvo što lovac početnik na divlje svinje mora da nauči jeste da hoda. Kako proći jednom šumskom prosekom uz najmanju buku. Kako prepoznati blato, izbeći „pljackanje“ ili propadanje, kako zaobići granje ili grančice, suvarke ili lišće, tanak led na barici, vodu, ili rastinje po kojem se hod čuje daleko. I sve to istovremeno osmatrajući proseku ispred sebe, kao i šumu levo i desno od proseke. Vrlo često mi se dešavalo da, gledajući kuda stajem, metar ispred nogu, naletim na svinje koje su izašle na proseku ili ih poplašim blizu u šumi a mogao sam, da sam samo gledao napred, da ih vidim mnogo ranije i da ih odstrelim. Dugo vremena je prošlo dok nisam naučio da teren u hodu osmatram neprestano, spuštajući pogled samo povremeno, letimično, hitro osmatrajući proseku kojom koračam, prateći prepreke desetine metara unapred, koje sam onda zaobilazio napamet. Naravno, najveći broj neuspeha sam doživeo zbog svoje brzopletosti. Naime, od svojih prvih lovačkih dana pa do danas vodim jednu žilavu borbu sa „pralovcem“ u sebi, koji čim vidi divljač urla: „Ubij, i to sad i odmah“. I dok drhtavom rukom ubacujem pušku u rame, vodim pravi rat sa sobom, stavljajući emocije pod kontrolu, racionalno sprovodeći komplikovanu operaciju odstrela, dozvoljavajući sebi eksploziju emocija tek nakon opaljenja. Ali i danas ponekad izgubim tu bitku, reagujući prebrzo, pogrešno, brzopleto, iznova proklinjući sebe i zaričući se da mi se to više neće desiti. A znam da hoće, jer takav je lov. Kada jednoga dana nestanu navale uzbuđenja, moja puška će biti okačena o zid, a ja ću uživati u laganim šetnjama po gradskim parkovima. Za kraj želim da opišem i svoj najteži neuspeh, koji sam mnogo godina prikrivao i od svojih prijatelja i od uprave lovišta u kojem se to desilo, čak i od samog sebe. Nemam prava, uz svu sramotu, da to dalje skrivam, jer je primer izuzetno značajan, poučan, a možda može u budućnosti da spasi čak i nečiji život ili zdravlje.

Greške

Januara meseca 1988. godine, lovio sam svinje na reviru „Domuskela“ u lovištu „Morović“. Sa mnom je bio i moj drug Džimi, te smo se raspodelili tako što sam ja to popodne otišao u uzgojnu šumarijinu ogradu, koja se protezala neposredno zapadno od lovačke kuće. Već rano popodne, čujem svinje u jednom gustom šumskom odeljenju. Kretale su se paralelno sa prosekom, te iskoračim malo napred, nađem jednu šljukaricu, upravnu na proseku, i spremim se, očekujući da će svinje preći preko te šljukarice na 80-100 metara od mene. Puška mi je bila u ramenu, otkočena, prst na obaraču, i čim mi se u snajperu ukazaše mrk hrbat i leđa, pritisoh obarač. U sledećem deliću sekunde, na sav svoj užas, shvatim da sam pucao na jelena. Propevši se, jelen nestade u šikari i pade posle tridesetak metara. Obuze me strah i očaj. Hteo sam odmah da bacim pušku i zauvek ostavim lov. Jedna je stvar umesto vepra greškom odstreliti krmaču, ili, umesto krmače ili nazimeta dobrog vepra, a sasvim druga, umesto svinje odstreliti jelena. Bio sam potpuno svestan da sam bio „1.000 posto“ siguran – a takva se greška ipak desila. Znao sam da je u lovu moguće ubiti i čoveka. Ta činjenica je za mene i dan-danas poražavajuća. Taj strah i sada nosim u sebi. Povremeno, ranije i češće, sanjam tu, ili neku drugu situaciju i budim se užasnut, u trenutku kada u snu, nakon pucnja, nalazim mrtve poznate i nepoznate ljude.

Šta se, u stvari, desilo? Istovremeno su u šumi bile i svinje. Trava na šljukarici je bila mnogo viša nego što sam i bio svestan, dok je teren na mestu na kojem je jelen izašao bio, zbog jedne duboke i uske mlake, čitav metar niži. Kada je izašao na šljukaricu, pognute glave, pasući, ukazala su mi se leđa, ne dublje od pola metra, te kosina hrpta, sa delom korena vrata,koji je bio savijen nadole, te ličio na svinjsku glavu. Na kraju, jelen je bio tamne, sivomrke boje. Bogovi lova su opet bili na mojoj strani. Jelen je bio u drugoj godini, šilaš, čiji rogovi nisu dostigli ni visinu ušiju, kržljav u telu, kao takav potpuno besperspektivan, te su i lovočuvar i upravnik lovišta bili vrlo zadovoljni. Ja sam, naravno, prećutao činjenicu da sam ga odstrelio zbog tragične greške. Pouzdano znam da je jedan gost lovac, i to pukovnik, u istom lovištu „Morović“, sa čeke, u sam sumrak, pucao na lovočuvara koji je dolazio po njega, zamenivši ga sa divljom svinjom, na svu sreću, promašivši ga. Slučaj je zataškan, a pukovnik je prestao sa lovom na divlje svinje.

Oprez

Duško Bojović mi je jednom prilikom ispričao, šokiran, kako je loveći fazana i zeca u Stepojevcu, primetio zeca kako se jednom živicom lagano izvlači. Živica je bila toliko gusta da je zeca samo povremeno naslućivao, svakih nekoliko metara, u delovima živice koji su bili ređi. Svaki put mu je ponovo izmicao iz nišanske linije, delić sekunde pre nego bi povukao obarač. To se ponovilo tri-četiri puta. Osetivši da će zec tako izmaći, brzo i odlučno priđe živici i, na sav užas, shvati da se iza živice, paralelno sa njom, prostire seoski put, metar i po niži od njive, a da je „zec“, u stvari, glava sa kapom jednog seljaka, koji se tim putem kretao. Činjenica je da je mnogo grmlja, žbunova i panjeva u sumraku, „pojelo“ mnogo municije, samo zato što su, i to samo u jednom trenutku, iz nekog ugla, pod nekim svetlom, ličili na divljač. Duboko verujem, i ako svaki lovac to posramljen krije, da je i mnogi lovac, verovatno i ja sam, ponekad bio u nišanu nekog drugog lovca.

   Nažalost, svake godine, nekoliko lovaca se pre vremena preseli u „večna lovišta“, poslati od svojih kolega, prijatelja, kumova, braće. Zato vas ne savetujem, već preklinjem – neka idu do đavola i hiljadu svinja, samo da ni jedan život ne bude ugrožen!

 

 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here