SIVI DUH-VAJMARSKI PTIČAR

0
405

DSCN1772Piše: Vuk Marinović

U našoj zemlji vajmarski ptičar je do skora bio nepoznata rasa. Sve do pre neku godinu kada su se  pojavili  prvi vajmarci u Subotici, Apatinu i Beogradu. Od ove godine vajmarci su prešli preko Save i Dunava i nalaze se u Beogradu, Velikom Gradištu, Petrovcu na Mlavi i Negotinu. Naši susedi Bugari, Hrvati, Mađari i drugi imaju svoje klubove vajamarskih ptičara, što dokazuje da je rasa kvalitetna, a neki tvrde da se po svojim lovnim sposobnostima (njuhu) nalaze odmah iza poentera i setera.

Posle nekoliko godina imao sam sreću da preko prijatelja mog oca iz Češke nabavim muško štene vajmarskog ptičara-srebrno sive boje.Čim je prešao granicu i stigao u Beograd ja sam mu rodovno ime prekrstio i nazvao ga Gotti. Kada je stigao u Negotin odmah su se okupili naši prijatelji iz grupe, ljubitelji pasa zagledali rodovnik i davali svoja mišljenja. Lovni kinelozi i veterinari kada su videli rodovnik potvrdili su da se radi o kvalitetnom štenetu..Gottija smo smestili u novu kućicu, a prijatelje iz Češke posle lova na šakale odveli na Rajačke pimnice i svečano rujnim vinom zalili njihov dolazak.

Pas je lepo napredovao promenio sve zube i veoma brzo rastao. Da bi vas ker slušao i voleo vrlo je bitno biti uz njega i pružiti mu ljubav, tako sam ja počeo trenirati kera osnovnom dresurom sa četiri meseca..Pas je tad bio mlad i sve sam sa njim radio uz igru. Svaku komandu sam radio pomoću hrane. Strogovao sam ga od početka da sluša i nisam ga preterano  mazio. Od početka sam ga dozivao zviždukom ili imenom. Prva komanda je bila SEDI. Sa dosta ponavljanja i dosta nagrada koju je uspešno savladao. On je i tada bio miran pas, doduše malo tvrdoglav, ali to nisam tako ozbiljno shvatao jer sam znao da  je mlad. Vremenom je postajao sve bolji i  posle komande sedi, odmah sam počeo komandu dole ili lezi. Uz ove dve komande sam povezivao i komandu za odložnost na hranu. Dok je uz komandu sedi sedeo stalno sam zapovedao ČEKAJ i stavljao ispred njega hranu. Posle ove komande sam ČEKAJ koristio za razne stvari: izlaženje iz kola, izlaženje iz boksa,  vezivanje ogrlice, stavljanje povodnika, a kasnije i u marci. Sa povodnikom sam počeo strogo uz nogu, a komanda je bila NOGA. Kasnije kada smo ovo sa njim savladao puštao sam ga bez povodnika i zapovedao NOGA, pa je on išao uz nogu kao i sa povodnikom.To pokazuje koliko su temperamentni, privrženi, oštari, željani učenja i druželjubivi. Kasnije sam počeo sa njim da izlazim u šetnju prirodom. Bilo je dosta igre, istrčavanja za lopticom itd. Sve vreme sam ponavaljao sve komande i počeo da usavršavam njegovo znanje. Sledeća lekcija je bila APORT. Naravno uz igru lopticom vezao sam mu kanap dug 10 metara, bacio mu lopticu i zapovedio DAJ APORT. Kada je uzeo lopticu polako sam ga privukao kanapom i ponavaljao, uz to je naravno išla nagrada.

Kada je došlo prebrojavanje divljači krajem marta prvi put je izašao na teren sa ostalim psima i lovcima koji su brojali divljač. Svi su ga čudno zagledali i pitali koja li je ovo rasa? Kakav je ovo sivi nemac ili možda neka mađarska vižla? Tada već u 5 meseci pored kućne-sobne dresure u aprilu mesecu, osetio je zelena žita i travu i prve mirise poljskih jarebica koje su se izdvajale u parove. Vajmaraci su psi koji imaju dosta dobar razvijen njuh, pa je Gotti stalno njuškao i pretraživao, odmah je pokazao interesovanje za divljač. Išarani tragovi jarebice i fazana zbunjivali su ga, a poletanja starih petlova čak ga na tren i plašilo. Iz meseca u mesec Gotti je uz dobru mesnatu i granuliranu hranu veoma napredovao. Dao sam sebi zadatak da moram do1. avgusta, otvaranja letnje sezone na grlice i prepelice da ga spremim za start. Izvodio sam ga u polje svaki drugi dan i vežbao sve komande. U početku me nije slušao njuškao je, trčkarao, jurio leptire itd. Dok jednom nisam naleteo na jato jarebica. Odjednom Gotti je počeo da pokazuje veliko interesovanje za divljač, počeo je da njuska i stao u marku. Posle te marke Gotti je počeo da radi kao pravi lovački pas. Markirao je fazana, jarebicu i svakog puta bio sve bolji i bolji. Sledećih izlazaka privikavao sam ga na pucanj i to onda kada je on bio u zainteresovanom traganju i markiranju divljači. Moj drug koji je išao samnom, bacao je petarde prvo na razdaljini od  stotinka metara, a zatim sve bliže i bliže. Rad psa, stajanje u marku i bacanje petardi sinhronizovali smo  u trenutku poletanja divljači iz marke. Već posle nekolko dana rada on je pokazivao indolentan stav bez straha na pucanj. Gotti je sam po sebi bio ozbiljan, poslušan i stalno gledao u mene.

Počeli su lovni dani. Prva divljač sa kojom je imao susret je bila grlica koja se lovila na prelet, čekanjem. Na periferiji asfltne baze postavi se desetak lovaca na razdaljinama od 50 do 100 metara, obično ispod drveta topole ili bagrema, pucaju grlice koje njihovim koridorom sleću na pesak i tako do beskraja. Verujte, na svakih nekoliko minuta proleti jato grlica. Tako da se u jednom lovnom danu ostreli po dve, tri stotine jedinki. Prvog lovnog dana poveo sam i Gottija da vidim kako će da reaguje. Krenuli smo sa aportom. Grlice koje su padale u neposrednom okruženju lovaca, Gotti je skoro svaku doneo iz suncokreta ili sa peska. Ja sam ga bodrio i nagrađivao granulama i čvarcima. Vrhunac smo dostigli trećeg lovnog vikenda kada je SIVI DUH (Gotti) aportirao 58 grlica toga dana. Polovinom avgusta počeli su i cugovi prepelica. Kako je raspored padavina bio dobar i nije bilo mnogo paljevina strništa, prepelice su pevale na sve strane i u niziji i na brdskim terenima. Nestrpljivo sam čekao da dođe i Gottijeva devojka Luna mađarska vajmarica iz Mrckovca. Rano ujutru sam dočeokao mog prijatelja Mlađu koji je poveo  nju i starog bretonca Bruna. Zajedno sa nemačkim kratkodlakim ptičarima iz grupe krenuli smo u lov na prepelice na brdska strništa ispod Deli Jovana. Veće sreće i lepšeg dana nije bilo, u rano orošeno avgustovsko jutro sa 6 pasa. Zbog jutarnje rose psi su radili izvanredno a prepelica je bilo  pojedinačno i u grupama. Gotti je pokazao visok nos i pronalazio prepelice jednom za drugom. Hemingway je pucao kao Old Seterhend tako da Gotti nije mogao sve da aportira, jer je bilo dosta doublova. Tom prilikom dok je stajao u marci, stalno sam ga bodrio i bio uz njega. Prilikom aporta sledila je komanda sedi i pusti. Pred kraj lova naišli smo na lokvu vode gde su se psi okupali i sveži vratili kuci.1 septembar pocinje lov na plovke. Izlazimo na baru. Gotti ide uz nogu, postavljamo se na mesta i čekamo. On sedi pored mene i čeka. Prve plovke padaju na baru, pucanj, Gotti aportira. U početku sam se plašio jer sam iz nekih kinoloških literatura pročitao da psi koji su učeni da aportiraju kroz igru ne vole miris barskih ptica pa možda neće da aportiraju ali Gottiju to nije bio problem. Ni jedna plovka koja je bila ostreljena nije ostala u bari, sve je aportirao.Čak je u baru više gledao od mene i pratio šta se dešava. Nije mogao da prođe dan,a da ga ne prošetam do Dunava na kupanje, malo do grada, da navikne na ljude, gužvu, jer ga je trebalo pripremiti za prvu izložbu. Najzad, pas je napunio 9 meseci i stekao uslove da bude ocenjen u lepoti. Na prvoj izložbi dobija odličnu ocenu u eksterijeru, prvaka rase, prvaka BIS junior i 2 mesto u grupi, što je dokaz da će nesto biti od njega.

Velika je sreća za lovca kada ima psa s kojim jedan dan pobedi na izložbi, a drugog dana uživa sa njim u lovu. Vajmarski pticari su veoma pametani i odani pasi i velika je šteta što u Srbiji ima ovako mali broj pasa.

Vuk Marinović

 

NEMA KOMENTARA

POSTAVI ODGOVOR