UKRADENI JAZAVAC

0
236
OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Moja lovačka karijera ima različite faze kroz koje sam prolazio. Svaka od faza je karakteristična i razlikuje se od ostalih po nekim svojim specifičnostima. To je prirodno jer se i sam čovek menja tokom života, pod uticajem okolnosti i događaja koji ga okružuju i dešavaju mu se. Svako proživljeno vreme ostavlja svoj trag na nama, menjajući i čineći nas drugačijim za nova vremena, koja neumitno nailaze. Čovekovo sazrevanje je mirenje sa promenama koje donosi život, njihovo prihvatanje i prilagođavanje. Starenje predstavlja pojavu želje i potrebe čovekove da sve manje učestvuje u tim istim promenama.

Najvažnija faza u mojoj lovačkoj karijeri se odnosi na godine kada sam intenzivno lovio vukove. Taj period je trajao desetak godina i ostavio dubok trag na moj prilaz lovu i njegovo poimanje. Za to vreme sam učestvovao u nekoliko desetina lovova na vukove, provodeći stotine dana i noći usredsređen samo na jedan cilj: uloviti vuka. Ostvario sam ga mnogo puta i pri tome  doživeo vrhunska lovačka zadovoljstva. No najveći broj puta se u lovu ništa značajno ni uzbudljivo nije desilo, ako u to ne ubrajam smrzavanje na čeki ili spavanje na istoj. Čak i tada me je prožimao osećaj ispunjenosti i jedva sam čekao sledeću priliku da ponovo lovim. Jer za mene je najvažnija poenta u lovu bio sam lov, tj. sve ono što se dešava u toku pripreme i za vreme trajanja lova. Dok sam lovio osećao sam se kao da intenzivnije živim i ispunjavam neku svoju duboku smisao. Ne mogu sasvim to da shvatim niti da objasnim, mada sam često analizirao sebe i razmišljao o tome. Možda je za takvo osećanje u lovu odgovoran moj lovački instinkt, koji je kod mene, nekom genetskom  kombinatorikom, ostao očuvan i aktivan. Mislim da je kod većine današnjih civilizovanih ljudi ovaj instinkt evoluirao u neke druge instinkte, prikladnije, koji im bolje pomažu u sukobljavanju sa izazovima modernog društva. Od onog sudbonosnog lovačkog instinkta, koji je ljudskom rodu omogućavao da preživljava stotinama hiljada godina, danas je malo šta ostalo. Samo kod malog broja ljudi on se javlja u svom prastarom obliku i goni ih da se bave lovom i žive za lov, kakav je, mislim, slučaj i sa mnom.

Najviše sam vukove lovio iz zasede, čekajući na čeki da se pojave privučeni postavljenim mamcem ili mekom. Ranije sam učestvovao i u hajkama, ali sam ubrzo prestao da lovim vukove  na taj način. Razlog su loše organizovane hajke u kojima je rezultat lova sekundaran, a sve ostalo primarno. Takođe hajkama se uznemiruje sva divljač i narušava mir u celom lovištu, pa ih ne smatram svrsishodnim, nego štetnim i nepoželjnim.  Tokom tih samotnih, hladnih i dugih noći, imao sam dosta vremena da razmišljam o mnogo čemu. To je još jedna prednost ovakvog načina lova, jer se čoveku ukazuje prilika da boravi u društvu sam sa sobom. Meni je to uvek prijalo jer sam tih sati mogao da dobro porazmislim o svemu što mi se dešava u životu. Spektar misli koje su me obuzimale u takvim prilikama je raznovrstan, ali su one uvek spontane, neusiljene i podrobne. Upravo suprotne mislima u svakodnevnom životu, gde nam tempo ne dozvoljava ni jednu od njih da razvijemo i promislimo do kraja. Zato je za mene usamljenost na čeki, za vreme lova, jedna od najvećih blagodeti koje on donosi. Njoj mogu da zahvalim za mnoge spoznaje i ideje do kojih sam došao, koje su mi često koristile u životu.

Svaki lov je događaj za sebe, sličan i različit od svih drugih. Različitim ga čini ne samo drugačiji sled stvari u samom lovu, nego i psihološko stanje u kome se lovac tada nalazio. Često su akcije, koje lovac preduzima tokom lova, više uslovljene impulsima koje stvara trenutak u kome se nalazi njegov život, nego pravilima koje nalaže veština lova. Analizirajući svoje lovove, nakon njihovog završetka i posle određene vremenske distance, lako sam uspevao da dovedem u korelaciju sve poteze koje sam činio u lovu, sa stanjem u kome se moj život nalazio u to vreme.

Prisećam se jednog zanimljivog lova na vuka, koji se odigrao u vreme kada sam u životu bio suočen sa velikim izazovima i na svojevrsnoj prekretnici. Tih meseci sam vodio odgovoran i važan posao i zbog toga bio izložen velikim pritiscima. Okolnosti u zemlji i mojoj kompaniji nisu išle na ruku pozitivnom ishodu celokupnog posla, pa sam se stalno susretao sa neočekivanim teškoćama na koje nisam imao nikakav uticaj, a koje sam morao da prevazilazim. Usled toga sam bio hronično iscrpljen i pod stalnom tenzijom. Zato sam, kao davljenik slamčicu, tražio priliku da odem sa posla par dana, odmorim se i presaberem. Bio je kraj zime, mesec mart, period ponajbolji za lov na vukove, i ja sam ( na sili ) ugrabio priliku i otišao par dana na Južni Kučaj, u dobro mi poznat lovni revir Pešterac.

Čim sam stigao u šumarsku kuću, popio sam kafu sa šumarom Miroslavom i uputio se na čeku, koja se zvala „ jedinica „. Čeka se nalazila na dobrom mestu u blizini vučjih premeta i staza, kojima su oni često prolazili, pa sam voleo da lovim sa nje. Na njoj sam već ulovio jednog vuka, pre nešto više od godinu dana. Udaljena je oko dva kilometra od šumarske kuće, od čega sam zadnjih četiristo metara prešao pešice, ostavljajući svoju ladu nivu pored šumskog puta, na pogodnom mestu lakom za manevrisanje.

U šumi je vladala tišina, osećalo se približavanje sumraka, dok sam se sa rancem i puškom o ramenu polaganim koracima približavao svom odredištu. Kad sam prišao na samo pedesetak metar od čeke, zastao sam i oslušnuo. Ispred nje su se čuli gavrani, okupljeni u velikom broju, privučeni mirisom mesa i krvi sa meke. Stajao sam nepomično i čekao da odlete, ne usuđujući se da ih uznemirim jer bi se oni tada podigli i uz veliku graju objavili svugde okolo da ih je nešto uplašilo. Njihovo kretanje i ponašanje znaju da prate vukovi, jer gavrani poput ptica lešinara, prvi primete uginulu životinju i svojim kruženjem i okupljanjem, signaliziraju o tome vukovima. Nakon desetak minuta gavrani, polako i postepeno, počeše da odleću, pa sam uskoro mogao tiho i neprimetno da se uvučem u čeku.

Smestio sam se u ovu malu, usku i loše sagrađenu čeku, neudobnu za duži boravak, kroz čije razmake između trulih dasaka je ulazila nesmetano hladnoća, a takođe sneg i kiša. Uvukao sam se u vreću za spavanje i primirio. Ubrzo me umor savlada te sedeći zadremah, naslonjen glavom na bočnu stranicu čeke. Dremao sam nekoliko minuta, kad se trgoh, bilo je još uvek vidno pa osmotrih ispred čeke i ponovo padoh u dremež. Tako sam se nekoliko puta trzao i dremao, boreći se da preovladam umor i skoncentrišem se na osluškivanje i osmatranje. Iznenada, pošto je već šuma utonula u mrak, tiho i bez najave poče da veje krupan sneg, prekrivajući slojeve starog smrznutog snega. Ubrzo se začuše koraci iza čeke i ja pažljivo dohvatih pušku, proturajući glavu ovlaš kroz okvir otvorenog prozora. Ugledao sam vuka kako prolazi skoro ispod same čeke, sa moje leve strane, pravo ka mestu gde je bačena meka. Tek sam izvukao pušku i naslonio se na donju stranicu malog prozora, kad se vuk iznenada okrenu i pobeže u smeru odakle je došao. Gotovo trenutno sam ga izgubio iz vida i sav pretrnuh od pomisl da me je čuo i da zato beži. Nije mi bilo jasno kako je to moguće kada nisam proizveo nikakav zvuk, a izvan prostora čeke sam promolio samo vrh cevi puške, ostajući u potpunom mraku unutrašnjosti čeke. Odgovor je stigao istog časa u zvuku aviona koji sam začuo i koji je sigurno uplašio opreznog vuka. Olakšanje prostruji kroz moje, adrenalinom već naoštrene nerve, kada sam shvatio će se vuk vratiti.

Pokazalo se da sam u pravu, već posle minut-dva začuh vuka kako se svojim karakterističnim kasom približava čeki i ulazi u moje vidno polje. Pratio sam ga kroz snajper puške, čekajući da zastane i vrebajući priliku za pucanj. Vidljivost nije bila dobra, naročito su smetale guste pahulje snega koji je vejao, ali je bila dovoljna. Čim je vuk zastao ja opalih posred njegove mutne, nejasne siluete. Kroz snajper sam video kako je pao, a zatim se podigao i pobegao desno ka obližnjoj vrtači. Nisam stigao da pucam drugi put, čak ni da izbacim čauru, ali sam video tačno gde je pobegao. Pucao sam sa teškim zrnom od 11.7 grama, i pošto je vuk oboren moglo se zaključiti da je dobar pogodak i da neće daleko pobeći. No, to se nikad ne zna.

Tišina ponovo zagospodari okolinom, kao da se ništa nije desilo. Mehanički sam prepunio pušku, ubacujući nov metak u cev, dok su mi   glavom kuljale misli, šta dalje? Sneg, koji je prešao u vejavicu, će za par minuta prekriti tragove na mestu pogotka i u  smeru bega, pa kasnije vuka neće biti moguće pratiti po tragu. Morao sam nešto da preduzmem, ali nije bilo pametnog rešenja. Baš kao i na poslu, ni u lovu mi okolnosti nisu išle na ruku. Neki unutrašnji poriv me je terao da nešto preduzmem, i ja odlučih da siđem sa čeke i krenem za vukom. Tog momenta nisam shvatao da je to opasna i pogrešna odluka. Moje psihološko stanje stresa je tražilo žestoki odgovor na okolnosti koje se dešavaju. Stanje sužene svesti me je navelo da uzmem iz ranca baterijsku lampu, prebacim pušku preko ramena i baš kada sam nameravao da otvorim vrata i spustim se dole klimavim, trošnim merdevinama, desilo se nešto što me je nateralo da u momentu dođem k sebi i promenim odluku.

Ranjeni vuk je snažno, očajnički zaurlao, tako da sam ostao kao ukopan na mestu. Slušao sam puno puta vukove, zavijanje i urlanje, ali ovakav zvuk još nisam čuo. Bio je to urlik agonije i dozivanja, urlik upozorenja ostalim vukovima da je smrtna opasnost blizu. Nisam se još ni pribrao, kad vuk ponovo, isto tako zaurla, pa onda još jednom. Više se nije čuo, a ja sam ostao na čeki, nije mi više padalo ni na kraj pameti da silazim i krenem u potragu za njime. Znao sam da je on tu, sasvim blizu, tridesetak, pedesetak metara udaljen od čeke i da je još živ.

Prošlo je još sat vremena, ništa se nije čulo i ništa se nije dešavalo. Ponovo me je počela obuzimati nervoza zbog moje pasivnosti i javljao se poriv da se nešto mora učiniti po svaku cenu. Zanemarujući realnost ja uzeh baterijsku lampu, pušku i spustih se merdevinama na tlo. Kada sam sišao, upalih baterijsku lampu i počeh svetlosnim snopom da pretražujem okolinu. Snop je dosezao preko trideset metara, ali nisam ugledao vuka. Uputih se oprezno ka vrtači, u koju je zamakao ranjeni vuk, koja je počinjala pedesetak metara od čeke i prostirala se u suprotnu stranu. Vrtača je bila osamdesetak metara u prečniku i desetak metara duboka, njena cela površina je bila prekrivena stablima bukvi. Prešao sam ivicu vrtače i počeo da se spuštam, osvetljavajući levo i desno oko sebe i tražeći neki trag koji bi mi pokazao gde je vuk. No ništa se nije videlo jer je sneg, koji je u međuvremenu prestao da pada, sve prekrio sa par centimetara novog sloja. Prođoh dno vrtače po sredini i izađoh na suprotan kraj, ali bez rezultata. Bio sam od čeke otišao preko stodvadeset metara i nije više bilo smisla da nastavim da se udaljavam u istom smeru, jer se vuk čuo sa mnogo manjeg odstojanja. Počeo sam da obilazim rubom vrtače osvetljavajući ka njenoj unutrašnjosti, vraćajući se polako ka čeki. Unutrašnjost vrtače je bila pregledna, pokrivena svežim snegom čiji su kristalići prelamali svetlost lampe, svetlucajući u raznim bojama. Na momenat sam zaboravio na stvarnost i uživao u prekrasnoj igri svetlosti rasute kristalićima snega. Najzad se vratih do čeke i popeh se gore. Iako moj izlazak i potraga za vukom nije dala nikakve rezultate, bio sam mirniji jer sam uspeo da utišam svoju psihološku potrebu za aktivnijim delovanjem, koja me je i naterala na ovako nepromišljen potez.

Ubrzo sam zaspao, ali me je hladnoća brzo probudila. Neko vreme sam buljio u mrak ispred sebe, kad opazih neku životinju kako prolazi iza meke. Dohvatio sam dvogled i na snežnoj podlozi lako prepoznao jazavca. Bio je udaljen stotinjak metara od čeke i onako crn na snegu predstavljao pravi izazov za isprobavanje streljačke veštine. Ne razmišljajući mnogo, latio sam pušku, nanišanio u njega i opalio. Jazavac je ostao nepomičan na snegu, a ja sam se odmah pokajao zbog tog nepotrebnog ubijanja. Uopšte nisam imao praksu da pucam na neku drugu divljač, koja bi se pojavila za vreme dok sam čekao vukove. Da sam to radio dosada bih sigurno pobio na desetine lisica, kuna, jazavaca, divljih svinja, zečeva. Nisam shvatao zašto sam ovoga puta prekršio svoju lovačku taktiku. Sada znam da je i ovaj nepromišljen potez bio rezultat mog stresnog psihološkog stanja.

Prošla je već ponoć. Bilo mi je hladno jer se u međuvremenu razvedrilo i počeo da steže jak mraz, moglo je biti ispod minus deset stepeni. Zatvorio sam prozor i uvukao se u vreću, odmah mi je bilo toplije pa sam čvrsto zaspao. Oko dva sata iza ponoći sam se trgao iz sna. Kroz zaleđeno staklo prozora sijala je svetlost Meseca, koji se beše uzdigao visoko na nebu. Bilo je vedro i tiho, kada sam otvorio prozor ukazao mi se prizor kao iz bajke. Mesečeva svetlost je osvetljavala ceo pejsaž, svako drvo i žbun su se jasno videli, a njihove senke su se prostirale po pokrovu od svetlucavog snega koji je iskrio u hiljadama boja. Iako sam osećao hladnoću, pomalo još bunovan od spavanja, nisam mogao a da se ne oduševim onim što sam video. Uživao sam u neopisivoj lepoti koju mi je priroda prikazivala, srećan što imam tu privilegiju. Palo mi je na pamet da sam negde pročitao kako priroda jednako sa svojim nasurovijim,  pokazuje i svoje najlepše lice. Noćas se to upravo desilo, priroda je pokazala svoju najsuroviju stranu kroz ubijanje, smrt, urlike, a onda, kao da želi da povrati neku ravnotežu na kojoj i sama počiva, pojavila se ona druga strana neizrecive lepote.

Iz romantičnog razmišljanja sam se naglo trgao, kada sam shvatio da je telo jazavca nestalo. Nije bilo na mestu gde sam ga pogodio, pažljivo sam dvogledom pretražio celu okolinu, ali jazavac kao da je u zemlju propao. Bio sam ljut, zbunjen i u prvi mah sam pomislio da sam ga samo ranio, a potom se osvestio i otišao. To je bilo malo verovatno jer je pred mojim očima ležao dobrih sat vremena nepomično, a za to vreme bi i slon iskrvario, a ne jazavac od desetak kila.  Polako sam shvatao šta se moglo dogoditi sa jazavcem, a paralelno je u meni rastao bes i žaljenje što sam ja taj događaj prespavao. Jazavca su našli vukovi, odneli ga negde u zaklon i prožderali, a ja sam propustio priliku da pucam po drugi put u toku jedne noći na vukove. „ Mašala, „ pomislih, „ mogao sam imati dva vuka, a ovako ću možda ostati bez ijednog.  „  Još neko vreme sam se nervirao zbog propuštene prilike, a onda me je ponovo savladao umor.

Kada sam se probudio, već je uveliko svanulo, bilo je oko sedam sati. Bio sam sav zgužvan od neudobnog spavanja u sedećem položaju, proteglih se i izađoh iz vreće. Spakovao sam stvari u ranac, uzeo pušku i napustio čeku. Uputio sam se prvo ka mestu gde je bio jazavac. Naravno, tamo sam pronašao tragove vuka koji je našao jazavca, odneo ga u obližnji žbun i više od pola prožderao. Žbun je bio dvadesetak metara dalje, a u njemu su ležali ostaci jazavca, glava, deo plećke i rep. Vuk je zatim nastavio dalje prema Srnskom brdu, ne sluteći kakvu je sreću imao što sam ja spavao. Krenuo sam ka vrtači i počeo da tražim vuka koga sam sinoć ustrelio. Naišao sam na sveže jutrošnje tragove vuka koji su vodili gore ka predelu koji se naziva Ivanštica, ali od moga vuka nije bilo ni traga ni glasa. Tražio sam ga sat vremena, prošpartao unutrašnjost cele vrtače i njenu okolinu, ali bez uspeha. Počeo sam da se pribojavam mogućnosti da se vuk ipak oporavio i otišao dalje, a sneg je pokrio njegove tragove. Po tom scenariju vuk je za mene izgubljen, jer ko bi ga mogao pronaći u tolikoj šumi.

Sišao sam do džipa i vratio se u šumarsku kuću na Peštercu. Odande je šumar Miroslav javio šumskoj upravi u Paraćinu, da je pogođen vuk, a oni su odgovorili da će poslati nekoliko ljudi da organizujemo traganje za vukom na terenu. Dva sata kasnije stigoše iz Paraćina moji dobri poznanici, šumarski tehničari Gile Antić, Dragan Pantić i Dragan Mišković. Zajedno sa mnom i Miroslavom uputismo se svi ka čeki „ jedinici „, poprištu noćašnjih događanja. Čim smo stigli blizu čeke, Pantić poviče: „ Eno ga, na početku vrtače, vidite kako gavran kruži iznad njega! „ Pogledasmo u tom pravcu i odmah ugledasmo vuka kao leži pored jedne deblje bukve. Mogao sam da odahnem. Kada smo došli do vuka jasno smo videli moje sinoćne tragove, prošao sam dvaput pored njega na svega desetak metara. Shvatio sam da je vuk odmah posle urlikanja uginuo i da ga je kasnije sneg pokrio. Iz tog razloga ga ja nisam video, kada sam sinoć krenuo u potragu. Kasnije se sneg delimično otopio pod uticajem njegove odlazeće telesne toplote, pa ga je gavran lako ugledao, a potom i Pantić. Sve je bilo logično, stvari su se same od sebe na kraju složile. Nije bilo nedoumice. Ostalo mi je da, eventualno,  žalim što nisam bio budan i pucao na drugog vuka koji mi je ukrao jazavca, ali ja nisam nikad preterivao u svojim očekivanjima. Bio sam i više nego zadovoljan ulovljenim vukom, čije sam krzno poklonio šumskoj upravi u Paraćinu.

Sličan je bio epilog i na mom poslu. Sve stvari su ubrzo došle u ravan sa koje se ukazivao novi pogled, čistiji i jasniji.

Dr Svetislav Krstić

PODELI
Prethodni tekstLOVAČKI RECEPTI
Sledeći tekstSTARI MAJSTOR

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here