„BELI LOVAC“ je radionica za izradu trofeja, osnovana 2009. godine u Sremskim Karlovcima, kao deo porodičnog biznisa ali i dugogodišnjeg iskustva i tradicije. Osnivač taxidermy studia „BELI LOVAC“ je Srbislav Stojšić, član Lovačkog saveza Srbije, jedan od inicijatora osnivanja Safari kluba na prostoru Srbije, ali i veliki zaljubljenik u lov. Zahvaljujući bogatom lovačkom iskustvu, lovu u svim značajnijim lovnim destinacijama, kao i sklonosti ka umetničkom izrazu, Srba je odlučio da osnuje jedinstveni studio za izradu trofeja na ovim prostorima, opremljen po svim svetskim standardima.
Motive za osnivanje radionice je lako objasniti.
Srba ističe: “Naime, dugogodišnjim lovom po najznačajnijim lovnim destinacijama, postao sam pored strasnog lovca veliki zaljubljenik i kolekcionar lovnih trofeja. Svi problemi koji nastaju posle prelepog lovačkog iskustva, odnosno transfer trofeja, kao i njihovo prepariranje smanjuju značajno taj lepi lovački doživljaj. Većina turističko-lovnih organizacija ne obezbedjuje nikakvu logistiku u toj dugotrajnoj i administrativno komplikovanoj aktivnosti, odnosno izradi i transportu trofeja. Interesantan je podatak da se na prostoru bivše Jugoslavije, kao i na prostoru bivšeg istočnog bloka, pojavio neverovatno veliki broj „safari lovaca“. Imajući to u vidu, došao sam na ideju da na prostoru Vojvodine, odnosno u gradu koji predstavlja centar srpske duhovnosti i kulture-Sremskim Karlovcima, osnujem preparatorsku radionicu kao jedan mali porodični biznis. Sve ovo je zahtevalo dugotrajne pripreme, prikupljanje neophodne literature, razmena iskustava s ljudima kojima prepariranje nije nepoznato, kao i izučavanje istroije postupka prepariranja.
Ako se osvrnemo u nazad, otkrićemo da je aktivnost sakupljanja trofeja jednako stara koliko i sam lov. U prvobitnoj zajednici, lov je bio glavno zanimanje muškaraca, ali od velikog značaja za ceo rod i pleme. Da bi pokazali svoju nadmoć nad slabijima i da bi, u isto vreme, izazvali divljenje i poštovanje celog plemena, lovci su nosili na svom telu različite delove ulovljene divljači: kožu, zube, kandže, papke.
Najraniji primerci taksidermije uključuju nosoroga ih 1500.godine, koji se čuva u Kraljevskom muzeju kičmenjaka u Firenci. Interesantan je preparat krokodila iz 1623.goine prikazan u muzeju St. Gallen u Švajcarskoj, kao i afrički sivi papagaj koji se može videti u Vestminsterskoj opatiji u Londonu.
Kao i druge delatnosti, taksidermija je prolazila kroz različite faze, doživljavala promene i usavršavala tehnike.Može se reći da je zanat prepariranja životinja, u neku ruku, obeležio povratak čoveka peirodi, iskonsku potrebu da se nešto sačuva u izvornom obliku.
Ovako se nekada preparilalo
Veruje se da su drevni Egipćani su razvili možda jedan od najsavremenijih metoda kako da se sačuva telo ili pojedini delovi od propadanja,a koja je upotrebljavana kako na ljudima, tako i na životinjama. Mačke, psi, goveda, miševi, jastrebovi, krokodili i drugi kućni ljubimaci vladara ili svete životinje su takođe sačuvane i pažljivo sahranjene. U suštini, mumifikacija sprečava raspadanje omogućavajući telu da polako oslobađa vlagu, koža i mišići postaju kruti i tkivo se skuplja, prilagođavajući se skeletu. Upravo ovakav metod sprečavanja propadanja, uz upotrebu začina, soli, i mirisnih supstanci, su kasnije koristili taksidermisti.Ne iznenađuje činjenica da su osnovu prepariranja postavili upravo apotekari, s obzirom du su poznavali tajne biljne formule i da su imali pristup različitim začinima i drugim sastojcima. Ljudi su počeli sve više da putuju, a s sobom su donosili nova saznanja i tajne. Trgovina začinima je bio unosan posao u modernoj Evropi: oraščić, cimet, karanfilčić,…, uslovili su neverovatno visoke cene, ali je u isto vreme doprinelo daljem razvoju postupka prepariranja.
Veština punjenja životinja jeste postupak da se mrtva životinja sačuva u svom izvornom obliku i primenjuje se kod svih vrsta životinja, uključujući sisare, ptice, reptile i vodozemace. Metode koje se upotrebljavaju u savremenoj praksi taksidermije su se poboljšale tokom prošlog veka, dostigle kvalitet i smanjile toksičnost. U svakom slučaji, dobar preparator mora da poznaje anatomiju i proces štave, kao i da ima osećaj za vajanje i slikanje.
Zahvaljujući dobrim kontaktima u Namibiji i Južnoj Africi, pružena mi je mogućnost da završim školu za taksidermiju u dobro poznatom taksidermi studiu “Retoma”. Radeći svakodnevno s vrhunskim majstorima, stekao sam zavidno iskustvo u izradi trofeja, što je reziltiralo osnivanjem jedinstvenog studija na ovim prostorima. “BELI LOVAC” primenjuje najsevremenije metode izrade trofeja. Za svoje potrebe koristi alate i forme vodećih svetskih proizvođača iz Evrope i Amerike. Forme su prava mala remek dela, a s konačnom obradom u mojoj radionici, svaki trofej dobija na osobenosti i postaje verodostojna kopija žive divljači, rekao je Stolšić za Lorist.
Tatjana Josin
