LOV PO MERI SIME MIOKA

Predsednik je Lovačkog udruženja „Lovac“ u Vršcu gde živi i radi. Potiče iz porodice koja se lovom bavi, u njemu uživa ili još bolje za njega živi već 116 godina, od pardede, dede pa oca. Ima dva sina i ćerku koji nastavljaju svetlu tradiciju lovačkog načina života. Član je četiri lovačka udruženja a u Boki čak i predsednik Skupštine. Gromada od lovca i čoveka.

Dobro došli u priču o Simi Mioku.

Sima Miok, neki bi rekli lovčina, neki da je život posvetio lovu, neki da baš za njega živi, neki da je opsednut lovom, oružjem, lovačkim psima. I neverovatno, svi bi bili u pravu. I zaista u životu Sime Mioka sve je podređeno lovu, od kućnog nameštaja, do svakodnevnog rada i radnih obaveza. U stvari, ako smo dobro skontali u svakoj radnoj obavezi provejava lov i razmišljanja o lovu.

Neverovatna predanost nečemu što je većini ventil, relaksacija ili jednostavno hobi. Ovde je lov, način promišljanja, razmišljanja, vodilja i način bitisanja. Ovde sve odiše lovom.
Da smo u pravu dovoljno je zaviriti u njegovu lovačku sobu. E to je već praznik za oči ali i slika koju pokušavamo dočarati i ispričati da svakom bude jasna. Trofeji od jelena, divljih svinja, srndaća, muflona, lopatara, divokoze, vuka… zaista je teško nabrojati čega tu nema. Kako nam reče nije ih nikada brojao a mi smo bili kratko da bi inventarisali i utvrdili tačne cifre.

U ostalom trebali bi tu ne sati, nego dani.. Tek, to je Simina kolekcija trofeja iz Srbije i Rumunije koja vas ostavlja bez daha. To je lovačka soba iz koje morate izaći nabijeni emocijama, zadovoljstvom ali  istovremeno i ono naše čuveno, Simo, kapa dole. Naravno, potiče sve to i druga pitanja, koliko li je ovaj čovek proveo dana u lovu, koliko sati, koliko kilometara do lovišta i tako redom. Stvari postaju jasnije ako se vratimo na početak priče na posvećenost lovu i svemu oko lova. A onda verovatno ništa nije teško, naprotiv.

O tome kako izgleda lovište udruženja kojim rukovodi Simo Miok pričaćemo drugi put, o bagastvu divljači, radu svih članova, gradnji i izgradnji lovačkih domova i drugih sadržaja. To je posebna storija koja samo potvrđuje koliko ovaj čovek ima snage i energije.

Za kraj ove kratke priče o Simi Mioku pomenimo njegovu trenutnu zaljubljenost, lovno streljaštvo, kako nam reče Sima, jako se zaljubio. A počeo je prošle godine sa pucanjem na glinenen golubove. I već su tu druga i treća mesta. Kaže nam Sima, sledeće godine kada slavi 40 godina lovačkog staža, biće prvak Vojvodine a možda i Srbije. I mi mu zaista verujemo.

Nije ovde kraj priče o Simi Mioku, kako stvari stoje tek ćemo čitati i pisati o njemu.

Imaćemo i rašta. U to smo sasvim uvereni. A mi priču da završimo sa sa jenom prostom rečenicom ili željom, „E da je više Sima Mioka u Srbiji gde bi nam kraj bio“.

J.T.