Radi se o mladim i tehnički pismenim ljudima koji traže informaciju, savet, preporuku a za to koriste informatički vid komunikacije. Ili da budemo precizniji, koriste elektronsku formu. Redakcija i Forum Lorist-a primetili su ovu pojavu i malo su je ozbiljnije analizirali, uočavajući da neke stvari tu baš i nisu naj normalnije. Šta ima tu čudno… zapitaće se neki dušebrižnik?!
Pre svega, čudno je da se postavljaju pitanja na koje su mladi lovci trebali dobiti odgovore tokom pripravničkog staža ili kroz pripremu za polaganje lovačkih ispita. Po nama, takva žeđ za informacijama mladih i obrazovanih ljudi govori o tome da ne dobijaju blagovremene, valjane i dovoljne količine znanja, kroz sistem obrazovanja koji bi trebao da edukuje lovce! Tačnije, sistem edukacije na osnovnom nivou je negde podbacio, počev od lovačkog Udruženja, Saveza, tj. svih formalnih i neformalnih oblika obrazovanja lovaca. Jedini koji nisu podbacili su trgovci i samozvani zaštitari. Prvi prodajući sve i svašta u želji za zaradom ( Srbija je zemlja tržišne privrede), drugi galameći i praveći halabuku gde treba i netreba (Srbija je zemlja gde svako ima pravo da kaže svoje mišljenje). Zato će mo se potruditi da kroz ovaj tekst pružimo preko potrebne informacije mlađim kolegama kao što su i nama naši stariji drugovi nesebično pomagali. A gospodi iz ,,struktura i institucija,, preporuka da se malo počešu po glavama i porazmisle o budućoj edukaciji mladih članova. Lovački ispiti, kakve danas poznajemo, su prevaziđena forma jer se sa tim polaganjem samo zadovoljava zakonska odredba. Sve se svodi na dobijanje knjižice iz koje naučiš par formalnih stvari i… prođeš ispit. Mladi lovci u tome ne vide ozbiljnost. Nije li vreme da se uvede pohađanje teoretske i praktične nastave, pa tek onda polaganje lovačkog ispita. Ovako, mladi tumaraju neinformisani, lovstvo im postaje neprivlačno i prizemno, a bez podmladka nema života i održanja lovačke vrste. To bi bar trebalo da su naučile „umne glave“ baveći se radom u srpskom lovstvu.
Izbor oružja
O onom nekadašnjem sistemu edukacije /čitaj SFRJ/, kandidat za lovca godinu dana je stažirao u svim lovnim i ne lovnim aktivnostima. I to sa ozbiljnim pristupom i kontrolom. Tokom obavezne pripremne nastave organizovane od društva dobijao je informaciju o tome šta je lovačko oružje, kako se deli, kako se upotrebljava i održava, koji su mu kvarovi, koju municiju troši, kako se može municija napraviti. Takođe u kontaktu sa kolegama i lovu mogao je videti efekte tog oružja na divljači kao i šta znači sama umešnost strelca u lovnim situacijama. Mogao je naučiti i kako se ponašati i bezbedno loviti, šta je dobar lovac, čovek i drug, a o tim stvarima baš nešto i ne piše u knjigama. Naravno pričamo o Udruženjima i Društvima koja su dobro radila a bilo je i onih drugih.
Bilo ih je tada a ima ih i danas. U takvom sistemu mlad lovac mogao je formirati svoj stav o oružju i imati jasniju predstavu šta je lovačka puška glatkih cevi, olučeno oružje, kombinovano… a poneka dodatna informacija bi samo fino izbrusila već formiran stav mlađanog junoše. A sad konkretno:
Lovačka puška
… mlad lovac danas ima dobar izbor glatkocevnog lovačkog oružja u Srbiji. Može da bira između jednocevnih prelamača, dvocevnih prelamača bok i položene konfiguracije, poluautomata i ’slajd ekšn“ pušaka, odnosno pumparica u velikom broju kalibara. Šta početnik da izabere za prvo oružie? Konzervativna stara škola sa prezirom će odbaciti poluautomate i punparice i preporučiti lovačku dvocevku položene ili bok konfiguracije. „Staroverci“ se kunu u kalibar 12, dve obarača i fiksne čokove dok „novoverci“ prihvataju i kalibar 20, mobilne čokove, mušicu od fibera, jednu obaraču i ejektore kao civilizacisko dostignuće. Koplja se lome i kod poklanjanja poverenja novom ili polovnom oružju. Nije sve zlato što sija ! Ova stara narodna se može primeniti i na novo i na polovno oružje. Kod polovnjaka mogu se naći primerci koji svojom vrednošću, kvalitetom izrade i zanatskom umetničkom vrednošću služe na ponos i čast imaoca. Uglavnom se uvek izbor svede na dva – tri pitanja. Novo, staro, jeftino, skuplje..?
Polovno, jeftinije oruzje, ima prednost u tome sto se mladi lovac uči, kristališe utiske, pravi razlike i kreira stav. Posle toga, sa definisanim afinitetima, lako će dokupiti novu, skuplju pušku ili će biti svestan vrednosti koju već ima u rukama. Kupovina nove, vrednije sačmarice rešava dileme kvarova i servisa /gde su polovne podlozne tim mogućnostima/, i može se posmatrati kao dugoročna investicija. Mladi lovac možda neće biti svestan njene upotrebne vrednosti i mogućnosti, ali će tokom eksploatacije sve više videti prednosti investicije u novoj, kvalitetnijoj i skupljoj pušci. Ono što možemo posavetovati, kod izbora prve puške treba zaboraviti na gravure, hrom, turske orahe, sajd pločice i ostalu šminku. To će doći vremenom i spoznajima, da ne kažemo građenjem ukusa. Za početak je važno iskoristiti maksimalne potencijale osnovnih modela. Jer i osnovni model i ’nakinđureni’ odstreljuju istovetno. Mnogo je važnije da prva puška bude sa proverenim mehanizmom, sigurnim bravljenjem i pouzdanim životnim vekom.
Verujte, vrlo često cena je ta koja određuje koliko je guber dugačak. Svakako ne treba zaboraviti da bilo novo bilo staro oružje, imaće svoju praktičnu upotrebnu vrednost samo ako je primereno telesnim odlikama lovca. U suprotnom ostaje samo komad metala, plastike i drveta ili izvor frustracije lovca. Toliko od stare škole. Pošto su ukusi različiti i ima nas raznih pod kapom nebeskom, da kažemo i neku o prokuženima a junoše neka sami formiraju stav. Poluatomati i pumparice su specijalizovana oružja. Njihov glavni adut i magnet za budućeg lovca jeste velika popularnost koju duguju akcionim filmovima i broju metaka u magacinu. Njihova prava upotrebna vrednost vidi se u lovu na barske ptice gde usled magnum kalibra i brzine dejstva – prelamače ostavljaju za koplje iza. To je jedina prednost, a za one koji brzo prepunjavaju dvocevke ni to nije neki adut. Međutim, u običnom jesenjem lovu, dvocevka je u prednosti i te kako. Dve cevi, različiti čokovi, mogućnost selektivne paljbe. O dugovečnosti da ne pričamo. To više nije stvar afiniteta već praktične upotrebe i dokazanih vrednosti.
Lovački karabin
Nekada se smatralo da lovac koji uz lovačku pušku poseduje i lovački karabin u nekom univerzalnom kalibru rešio je sve probleme sa lovačkim oružjem. Tu je na tronu sedeo domaći proizvođač, sa puškom obrtno čepne konstrukcije u formacijskom kalibru i… Amin. Sreća pa su se tu stvari malo promenile. Trenutno izbor kod olučenog lovačkog oružija je jako zanimljiv. Na tržištu se nude lagane jednocevne i jednometne konstrukcije – kiplaufi, teže višecevne i višemetne konstrukcije položene i bok konfiguracije – dvokuglare, trokuglare i firlinzi, standardni obrtno čepni višemetni karbini fiksnih cevi, obrtno čepni karabini višemetni, promenjivih cevi (kao instant kafe 2 u 1 i 3 u 1) , poluautomatski karabini a pojavi se i poneki ’šerif’ od prekobare sa slajd – pump ekšn sistemom repetiranja. Ako tome dodamo i podelu na evropske i američke kalibre, na stare i magnume, ograničenje za nabavku od 60 metaka na godinu, lošu snabdevenost radnji džebanom, nepostojanje uređenih strelišta u dovoljnom broju, bogami… mlad lovac će se osećati kao nepripremljen student pred ozbiljnim ispitom ili na sastanku sa prvom devojkom. Ako iz perspektive nabavke pogledamo na nabavku lovačke puške onda je pazar iste prosta rabota u odnosu na karabin.
Sve u svemu, i ovde se odabir svodi na maximu:- Koliko para, toliko i muzike. To je barem jasno.
I u ovom slučaju ne treba žuriti sa skupim verzijama i magnum opcijama. Iskusni lovci, sa ’pređenom kilometražom’, ozbiljno savetuju da prvi karabin u lovačkoj vitrini bude obrtno-čepne konfiguracije. Stari, dobri Mauser sistem m-98. je najbolji izbor. Sa kupovinom Zastavinih modela nećete pogrešiti jer sa njom dobijate sve što imaju i druge, nadaleko čuvene marke, izuzev izgleda i finiša. Sve je tu, i preciznost i funkcionalnost i dugovečnost i sigurnost. Cena je više nego povoljna i to ostavlja mogućnost da se pribavi solidna montaža i optika koja uveliko prelazi cenu same nabavke „golog“ karabina. Da podsetimo, bez ’čvrste montaže’ i optike koja drži ’nulu’, svaki karabin je bezvredan pa makar bio Blaser, Steyer, Krieghoff, Browning… Ukoliko se ne puca na daleko, može se razmisliti i o kupovini rezervnih cevi za postojeću sačmaru. Mnogi lovci cene ovakvu konfiguraciju jer sve ostaje isto po stečenoj navici. Isti kundak, položaj, okidanje. A kalibri? A prvi karabin je poželjno imati neki koji je u dijametru zrna između 7 i 8mm jer će drugi, po pravilu biti neki od 5.6-7 mm. Time će biti pokrivene sve lovne situcije na severnoj hemisveri i u Srbiji, naravno. Poluautomat, da ili ne za prvu pušku. Stvar afiniteta i potreba u odnosu na divljač koja se najčešće lovi. Pri tome, moramo biti svesni ograničenja, preciznosti i funkcionalnosti poluautomata ili sve njegove prednosti i mane. Ako pitate pisca ovih redova…poluautomat netreba biti prvi karabin.
O nabavci…
Nekada se za nabavljanje karabina lovac odlučivao posle višegodišnjeg staža sa lovačkom puškom. Neki od starijih lovaca nikad nisu ni imali olučeno oružije. Oni koji su ga imali bili su obavezi da za potrebe odstrela u LD isto ustupe i oko toga se nije pravilo pitanje. Danas stvari ne stoje tako, zakon ne uslovljava posedovanje lovačkog oružja članstvom u LD ili položenim lovačkim ispitom. Ako virnemo preko plota kod komšija u Hrvatsku videćemo da je tamo zakonodavac uslovi posedovanje lovačkog oružja članstvom i ispitom. U Sloveniji je slična situacija.
Iz kontakata sa tamošnjim kolegama, sistem edukovanja lovaca postavljen je tako da pruži većinu potrebnih informacija kandidatu bez mnogo lutanja. Tačnije na traženi pitanje adekvatan odgovor. U domaćim uslovima, kandidat koji položi ispit o poznavanju oružja shodno zakonskim odredbama dobiće samo malo otvoren prozor u svet lovačkog oružja. Ako zadovolji i ostale administrativne začkoljice, to mu je dovoljno da podnese zahtev u MUP-u za nabavku oružja i ako ispuni tražene uslove, zašto da ne dobije lovačko oružje, kad je sistem tako pravno utemeljen?! Onda ne čudi da imamo toliko mladih ljudi koji o lovu i lovačkom oružju nemaju pojma jer je sistem edukovanja potpuno neprimeren i tek sad postaje jasno zbog čega velik broj mladih ljudi traži osnovne /čitajte osnovne/ informacije putem elektronske forme.
Šta je starije kokoška ili jaje? Postavlja se pitanje… Da li treba da imam prvo lovačko oružje da bih bio lovac ili prvo da odstažiram, naučim nešto o lovu i oružju pa da na osnovu toga zatražim oružje, a država mi to dozvoli jer sam ispravan pred Bogom i Zakonom?! U principu, bez obzira na zakonske odredbe, lovački ispit i uverenje da se završila obuka o rukovanju vatrenim oružjem nisu adekvatno obrazovanje za normalno poznavanje lovačkog naoružanja i municije.
Kad se ovako pogledaju stvari – nešto je ozbiljno trulo u državi Danskoj, napisa Šekspir po odavno, a da li će u Srbiji zamirisati na bolje… ostaje da se vidi.
Predrag Đurđev
