Nož je kroz evoluciju čoveka ostao jedina materijalna veza između modernog i praistorijskog lovca.
Piše: Rajko Krnić, dopisnik Lorista iz Australije
Menjali su se materijali od kojih je pravljen, menjali su se i uslovi u kojima je korišćen ali njegova namena u lovu je i dalje ostala nepromenjena. Ideja da koristi oštricu polomljene kosti, roga, školjku, kljun, pandže uginule ili ubijene životinje kao i komada ostrog kremena koje je mogao naći u okolini u kojoj je obitavao… učinila je čoveka superiornijim u odnosu na vrste sa kojima je delio teritoriju. Poimanjem upotrebne vrednosti oruđa koje je “otkrio” drevni lovac u njegovim verovanjima toj alatki pridaje i duhovnu vrednost. Ova dva faktora u njegovoj svesti otvaraju nove dimenzije u njegovom životu…Izradu, upotrebu i posedovanje, što je bilo sasvim dovoljno da postane… Homo Sapiens.
Neće proći mnogo vremena, a nož će početi da svojim novim oblicima i materijalima od kojih je izrađen ocrtava ne samo karakter, način života, status,fizičke i mentalne sposobnosti vlasnika, već i čitavih naroda. Ma koliko karika između drevnog i današnjeg lovca koju nož čini – bila jaka, moderna vremena su iskreirala modernog lovca i moderan nož i istu su tu vezu dovela do… apsurda. Suočen sa obiljem ponude a istovremeno dramatično uskraćen za priliku da ga koristi, moderan lovac često čini grešku u izboru noža. Naravno, stvar je sasvim prihvatljiva ukoliko nož ima isključivo dekorativnu svrhu koja će vlasniku prvenstveno služiti kao statusni simbol.
Naredni redovi zaista neće imati svrhu da potenciraju ukus autora, niti da favoriziraju ili kude bilo kojeg proizvođača ili modela koji će biti pomenuti ili kritikovani.
Potrebe ili zablude
Progres u “kvalitetu” izrade, dizajna i materijala u odnosu na svrhu za koju se koristi ne idu uvek u prilog onom ko će ih na koncu koristiti. Recimo, famozna kuka ili “gut hook” na kraju oštrice pri gornjoj strani ne samo da narušava izgled noža nego svojom namenom ma koliko u teoriji bila opravdana u praksi zadaje glavobolje (i prstobolje). Čista glupost. Vekovima lovci otvaraju stomak divljači bez te ružne kuke i ne prosecaju creva jer jednostavno znaju kako se nož koristi. A dobar lovac poznaje i anatomiju životinja, zar ne. Često takvi noževi imaju ergonomski zakrivljenu dršku koja prilično lepo leži u ruci kada se nož normalno drži ali kada ga treba okrenuti na drugu stranu da bi se koristila kuka takva drška gubi svaki smisao. Na koncu, i po pitanju njene opravdanosti…ima li hirurški skalpel “gut hook”!?
Druga stvar su štitnici na dršci noža koji po opšte prihvaćenom verovanju trebali da spreče klizanje ruke sa drške na oštricu. Kada? Jel pri ubadanju nožem! Pokušajte, snaga kojom činite zamah i konačan udarac je ekvivalentna sili kojom stišćete dršku ili što bi nas narod rekao… refleks. Svrha štitnika je da zaustavi prodor drške u predmet obrade. I ništa više. Njihova namena je takođe razumljiva kod borilačkih noževa i dugih sečiva gde u stvari štite prste od oponentove oštrice ali u rukovanju nožem u lovu štitnici više smetaju nego što koriste. Dovoljno je pogledati oblik bilo kojeg Pukko noža, japanskog Aikuchi ili pojedini modeli Tanto noža i razmisliti zašto vrhunski majstori u izradi noževa nisu stavljali takve štitnike za njihovu klijentelu. Odgovor je jednostavan…Nije bilo potrebe.
Omča ili kanapče na kraju drške bi po svemu sudeći trebala da ima istu svrhu kao i remen na ženskoj torbici. Da se prebaci preko zgloba ruke i da se nož slobodno ljuja na udaljenosti od vena koja je kraća od dužine sečiva. Jezivo. Koja je opravdanost omče? Ako nož slučajno klizne iz ruke da ne ode u vodu ili da ne padne na zemlju? Jeste li ikada videli da neko guli divlju svinju iznad olimpijskog bazena? Ni jedan mesar nema omču na svom nožu i nikada ne pokušava da ga uhvati kada mu je ispadao iz ruke.
Odabir
Idelan i univerzalan nož ne postoji, isto kao što ne postoji idealan ili univerzalan kalibar, automobil…žena.
Debate eksperata između izbora visoko karbonske oštrice i one od nerđajućeg čelika, ma koliko bile argumentovane i utemeljene sa obe strane, često dovode do situacije u kojima je potezanje zastupane opcije sasvim moguće. Karbonske oštrice su tvrđe i duže drže oštrinu ali kada se desi da se oštrica potpuno istupi prilično teško se ponovo formira i oštri. Problem kod karboskih oštrica je… sklonost koroziji. Takvi noževi po pravilu posle upotrebe trebaju biti očišćeni i osušeni jer korozija na samom sečivu upravo zbog mikronske debljine najlakše i najbrže nagriza material. U koliko se ne koriste duže vreme ne preporučuje se da ostanu u fotroli zbog stvaranja kondenza. Malo komplikovano, ali ako je prvi posao posle lova čišćenje puške nema razloga da se i nožu koji je obavio deo posla ne posveti par minuta. Oštrice od nerđajućeg čelika su uglavnom skuplje zbog cene samog materijala i jednostavnije su za odžavanje mada, ni one, uprkos nazivu ne ostaju potpuno imune na koroziju. Lakše se tupe nego karbonske ali se i lakše oštre. Kod jeftinijih izvedbi stanjena oštrica je zbog mekoće materijala izuzetno podložna oštećenjima koja se uglavnom manifestuju u obliku zubaca na oštrici.
Materijali od kojih se rade drške su daleko raznovrsniji po osobinama i poreklu od onih od kojih se prave oštrice. Drvo je najzastupljenije i verovatno iz tog razloga i najkritikovaniji materijal. Ni najjeftinije drvo kao i najskuplje i najegzotičnije neće izržati dugo ukoliko nije propisno obrađeno i zaštićeno. Kao i ostali prirodni materijali podložno je atmosferskim, hemijskim i mehaničkim uticajima. Drška od roga lovačkom nožu daje image, pouzdanost u kvalitet drske i sigurnost u korišćenju noža. Nekoliko vrsta jelenjih rogova, a posebno rog od Sambara koje je svojevremeno Puma koristila za njihove zlatne serije su davali tim noževima unikatan i izgled i udobnost. Koziji i ovčiji rog su ređe zastupljeni ali dobro urađeni ne zaostaju za jelenjim. Kost je uglavnom jeftina zamena za rog. Osim gotovo zanemarive razlike u izgledu (kada se površina kosti reljefno obradi slično rogu) po drugim osobinama kost kao materijal parira rogu kada su određeni oblici i namene drške u pitanju.
Sintetika kao materijal za dršku po pravilu nađe žrtvu. U prvom redu zbog stabilnosti materijala koji premda veštački ne mora uvek da izgleda manje atraktivno od prirodnog. Micarta i Corian su sintetički polimeri sa širokom upotrebom koji se u poslednje vreme sve češće viđaju na drškama noževa. Možda ne izgledaju elegantno i ne daju impresiju iskonskog i lovačkog na noževima ali su veoma zahvalni na “radnim noževima”.
Svet u kojem živimo i potrošački mentalitet koji nam polako nameće norme i menja navike veoma često ne ide u korist poslednjem u lancu. Sve češće, stara izreka “ako ne znaš šta je dobro kupi šta je skupo” gubi na težini kada je tržište noževa u pitanju. Danas dobar i upotrebljiv nož može da se nađe za 100 eura…što je skroman iznos u poređenju sa vekom trajanja i ostalim troškovima koje lov potražuje. Neposredna razmena iskustava pa i ona preko medija sa ljudima koji dele ovo vrstu interesovanja često dovodi do susreta sa osobama za koje je dobar nož dobar ali koji uvek traže više i bolje.
Čovek čije poznavanje noževa i čije mišljenje u vezi sa njima cenim je jednom izrekao sledeće: ”Možda nikda u životu neću imati priliku da posedujem “Holland & Holland” pušku ali sam siguran da mogu priuštiti sebi nož …u takvoj kategoriji“.
“Fair enough” što bi Englezi rekli.