Pri pucanju i lovljenju uopšte, nervi igraju važnu ulogu.
Najpoznatija posledica istrošenih živaca je tzv. „lovačka groznica“, koja hvata poglavito mlađe, pasionirane lovce, iz bojazni da ne bi promašili cilj, pa zatim bili još i ismejani od drugova. No, nisu oni sami izloženi ovoj čudnoj bolesti. Ona hvata i stare lovce u trenucima kada im se pruža prilika da upucaju kakvu redu ili naročito jaku i vrednosnu divljač. Osetljive osobe hvata lovačka groznica često u takvom stepenu da se stanu tresti i škrgutati zubima, te onda i pucanj, dabome, promaši svoj cilj.
Uopšte se može reći da lovačka groznica hvata tim češće, što je dotični lovac upucao manje divljači, i što mu se dotična divljač čini vrednosnijom i poželjnijom.
Najzad, i ma kakav iskusan i oprobani lovac nije baš potpuno lišen te lovačke groznice. Izgleda da za nju ne znaju samo oni naročito flegmatičan i bezosjećajni ljudi.
Često, suzbijanje groznice biće omogućeno uspešno tako ako predočimo sebi celu komiku, šaljivost situacije u kojoj se nalazimo: do zuba naoružani Čovek, „homo sapiens“ zbunjuje se i dolazi tako izvan sebe pred jednom nevinom životinjom – recimo pred jednom srnom koja mirno pase na livadi – da većinom gubi moć i nad okom svojim i nad svojom „pouzdanom“ lovačkom rukom.
No, živci i na drugi način deluju na sposobnost lovčevu. I najbolji lovac ima pokatkad svoj „rđav dan“, koji ga čini takoreći „blesanom“. I nejasno mu je kako to posle svakog pucnja zec trči dalje kao besan, a „pogođene“ ptice odleću u nepovrat. U takvim prilikama, lovac redovno nije u izvesnosti o svome postupku: Često, divljač je u trenutku pucnja čak posve nestala za njega. To se dešava sasvim prosto zato što on, neopaženo i nenamerno, u trenutku pucnja zatovori oko. Lovac se plaši paljbe, i to ponajviše da ni sam ne zna. U naše današnje doba nervoze, to plasenje od vatre je veoma rašireno zlo – rezultat neizvesnoga živčanog refleksa. Razne brige, na pr. poslovni jed, uzbuđenja svih vrsta, učine prirodu strašljivom, čovek od svačega preza, trza se. Živci živo reaguju na utiske iz spoljnjeg sveta.
Ima još i drugih pogrešaka koje kod lovaca izazivaju živci. U trenutku kad odapinjemo pušku, često se, usled nervoznog grča, menja pravac. Srećom, ovo se dešava ređe kod ciljanja na živu divljač nego na strelištu.
Uopšte se može reći da i nema lovca koji bi bio lišen svih ovih grešaka izazvanih živcima. Najbolje sredstvo za pomoć je ovde: po mogućstvu, svoj živčani sistem održavati u zdravom stanju. Dabome, to je lakše reći nego učiniti. Nervni sistem podložan je našoj volji samo vrlo uslovno. Današnje doba stavlja na naše živce velike zahteve, oni se troše hteli mi ne hteli, i vrlo bi se retko mogao naći čovek koji svoj život može podesiti tako idealno da mu živci budu potpuno smireni i očuvani. A najzad, ne zaboravimo i to, da se mnogi već i rađaju sa slabim živcima i dispozicijom za nervoznost, pa tu onda ni najbolje čuvanje ne pomaže mnogo.
Lovački glasnik“ april 1931
