Piše: Prof.dr Zoran Ristić
Samo po sebi se podrazumeva da lisica u nedostatku sitnih glodara, koji čine oko 40% njene ishrane, mora taj manjak da nadoknadi drugim vrstama hraniva. U slučaju lisice radi se o jednoj od nespecijalizovanih grabljivica koja u neko vreme može da daje prednost određenoj vrsti plena. Ali, koja može bez ikakvih teškoća da pređe na ishranu drugom vrstom plena, koja olakšava ishranu. Kod lisice to može da se konkretizuje na prelazu od lova voluharica (uglavnom u vreme njihovog populacionog minimuma) na naseljene veštački uzgojene fazančiće. Ovde navodimo Ašmerovu (1983.) izreku, koji se bavio ishranom predatora, uključujući i lisicu, a ona glasi: ,,lisica je neizbežni deo šumskog eko-sistema, gde njena funkcija leži uglavnom u likvidaciji bolesne i uginule divljači,,.
Prema istraživanjima Palića, koji se bavio biologijom i ekologijom naše lisice na području Deliblatske peščare i nekih susednih lovišta, zapazio je na terenu za vreme sušnih leta dolazi do eksplozije populacija glodara, a posebno hrčkova i tekunica. Kao posledica ove pojave, sledećih godina se povećava broj lisica. Pri obilju hrane lisica je bila u mogućnosti da veći broj okoćenih lisičića i othrani. Pri obilju hrane, pri otkopavanju okota nalaženo je u jednom okotu 10 do 12 mladih, za razliku od ranijih godina kada je nalaženo svega 4-6.
Ispitivanja u brdovitim oblastima severne Nemačke o potrebama u hrani evropske lisice), pokazuju prosečnu dnevnu potrebu od 850 g ili 312 kg godišnje. Kakve su procentualne količine pojedinih hraniva u toku godine lisice, za podmirivanje tih potreba svaka lisica treba da ima na raspolaganju u toku godine: 5.320 miševa, 51 zeca, 4.000 raznih insekata i 75 kg raznih biljaka. Zečevi mogu biti zamenjeni nekom drugom vrstom divljači kao na primer: srnom ili pernatom divljači (fazančićima, prvenstveno iz veštačke proizvodnje puštenih u lovište, divljim patkama, poljskim jarebicama i dr.). Potrebno je istaći da različita hraniva smiruju glad lisica za različit vremenski period. Ako na primer lisica jede isključivo miševe ona je posle osam (8) časova ponovo gladna, dok je divljač zasićuje šest (6) časova, insekti četiri (4), a biljke dva (2) časa.
Ispitivanjima Palića, utvrđeno je da potrebe u hrani naše lisice zavise od njene telesne mase, a iznosila je između 0,50 do 1,00 kg dnevno. Vrsta hrane je uslovljena boravištem, godišnjim dobom i raspoloživosti plena. Osnovnu hranu lisici čine: miševi, tekunice, zečevi, fazani i domaća živina. Zapaženo je da je u vreme sunčanih dana poslastica hvatanje guštera na proplancima Deliblatske peščare.
Ulaženjem lisice u ekonomska dvorišta, ona je izmenila i način svoje ishrane, pa se počela hraniti pretežno nezatrpanim leševima domaćih životinja, mrtvo rođenim mladuncima, placentama i kuhinjskim otpacima. Svojim delovanjem čovek je obezbedio lisici još jedan izvor lakog plena, a to je unošenje u lovišta velikog broja fazančića koji nisu pripremljeni adekvatno za samostalan život u lovištu.
Kada se skupe svi nabrojani uslovi, a što je slučaj u mnogim zemljama Evrope, pa i kod nas, onda se kao rezultat svih tih ekoloških poremećčaja javlja povećanje broja lisica po jedinici površine lovišta. Kod gušće populacije jedne životinjske vrste, kontakti između jedinki te vrste postaju češći, pa dolazi do izbijanja bolesti karakterističnih za tu vrstu ili teritoriju. Pošto se u ovom slučaju radi o mesojedu, tu dolazi do pojavljivanja besnila, a moguća je i masovna pojava šuge. Ova pojava je desetkovala broj lisica u Vojcvodini u periodu od početka 2000. pa sve do 2006. godine. Bilo je situacija u pojedinim lovištima da su nalažene ,,skoro gole-bez dlake,, žive lisice, koje su kasnije za vreme zime masovno uginjavale. Sva oboljenja koja se masovnije javljaju u određenoj populaciji, usled poremećenih ekoloških odnosa u određenoj populaciji, pa time i pojava šuga, i virus besnila, javljaju se u ulozi biološkog regulatora prekomernog broja lisica.
