Evropski bizon je u istorijskom vremenu naseljavao praktično celu Evropu da bi zbog intenzivnog lova bio potiskivan prema severu gde su zadnji primerci u prirodi ulovljeni dvadesetih godina prošlog veka. Ostalo je svega nekoliko primeraka po zoološkim vrtovima i pedesetak hibrida sa domaćim kravama. Kada su se ljudi konačno počeli da ga cene kao vrstu započeo je i intenzivan proces zaštite. Napravljen je program za očuvanje vrste, uradjena obrnuta genetska selekcija I na taj način spasen kao vrsta. Danas se računa da ih ima oko 6.000 primeraka od toga jedna trećina u slobodnoj prirodi, u Bjeloveškoj pušči koju dele Belorusija i Poljska i u brojnim rezervatima i zoološkim vrtovima širom Evrope i u Rusiji. Interesantno je da su posle katastrofe u Černobilju ponovo tamo naseljeni i da su se odlično prilagodili i razmnožili.
Prvi put sam došao u kontakt s divljim bizonima na Kavkazu osamdesetih godina prošlog veka još za vreme Sovjetskog saveza kada sam imao priliku da tamo lovim na poziv kardiologa svetskog glasa i Nobelovca Evgenija Čazova, kojeg sam, sretnim spletom okolnosti vodio u lov na jelena kod nas. Naime kada sam imao oko 25 godina i uveliko lovio kod nas, I družio se sa mnogo lovaca, pozove me naš poznati doktor Nikola Sekulović iz Beograda i sav u panici mi ispriča da su organizovali neki kongres u Beogradu, pozvali jednog on najvećih lekara na svetu koji je Rus a koji je izjavio da bi rado ulovio jelena! Jelena koji je u to vreme koštao čitavo malo bogatstvo a koji oni nisu imali odakle da plate. I naravno zamolio me je da nešto smislim i da organizujem lov za doktora. I tako se popodne septembra, mislim da je bila 87.a, pojavljujem u Beogradu utovaram u mog čuvenog lovačkog Fiću jednog omanjeg čičicu koji se predstavlja kao Jevgenij i krećemo. Usput saznajem da je lekar ali ništa više, stižemo na odredište, jeleni riču kao ludi u sam sumrak dedica odsreljuje lepog dvanajsterca, nisam čak ni poneo aparat da se slikam (a možda ga u to vreme nisam ni koristio) Uveče na lugarnici doktor se kravi uz malo vina i dobru večeru, saznajem manje više ko je, ujutru ga vraćam u Beograd svog srećnog. Usput me pita šta i gde lovim, ostaje bez teksta kada čuje koliko zanm o lovu u Rusiji (Uveliko sam kao jedini pretplatnik godinama dobijao njihov stručni lovački časopis Ohota i ohotničje hozjajstvo) i pita me šta bih najviše voleo da lovim u Rusiji i ja kao iz topa odgovaram Tura na Kavkazu. Prodje godina dana, već sam potpuno zaboravio na tu epizodu zove me opet Dr Sekulović i sav usplahiren kaže da su ga zvali iz Ruske ambasade i da me traže da se javim. Javljam se i kažu mi da imam poziv da dodjem u lov u Rusiju!! Ovu neverovatnu priču možete pročitatiu mojoj knjizi Život posvećen lov una 127 strani! Uglavnom u tom lovu sam saznao da su tokom regeneracije bizona od prvobitnih hibrida izdvojene dve rase, krupniji Kavkaski i sitniji ali broniji ravničarski bizon. Saznajem da postoji jedna velika populacija oko Vinice u Ukrajini, zatim jedna manja na obroncima Karpata na granici s Rumunijom, i kada se par godina kasnije SSSR raspao odlazim u zimi 91. pravo u Ministrarstvo Poljoprivrede u Kijev gde uspevam da dobijem dozvolu za odstrel!! Odmah krećem v Vinicu, koja je u to vreme imala odlično organizovano lovstvo i gde po snegu preko kolena uspevam da odstrelim mog prvog bizona!! Ali kakav spektakl! Zimi su se svi bizoni držali u jednom ogromnom stadu,koje smo mogli da prtimo samo po vodenoj pari koja se zbog razlike u temperaturi nad njima dizala na kilometre. Nekoliko puta smo uspeli da se približimo stadu na puškomet ali medju 200 telesa u pokretu nikako nisam mogao da izaberem trofej i da pucam a da ne povredim još neku živoinju. Tek kasno popdne več potpuno iznureni, primećujemo 3 traga koja se izdvajaju iz stada, lovočuvar zadovoljno gleda tragove i kaže da su to sva tri stara mužjaka. Konačno ih sižemo u jednoj dolini zaglavljene i snegu do grudi, pucam dva puta i moj prvi bizon pada! Kakav lep lov i nezaboravni doživljaj u snegu!
U sledeće dve godine organzovao sam još nekoliko lovova u Vinici i jedan na Karpatima blizu grada Černovci koji je zaista bio težak, šunjajući se po strmim planinama za bizonima koji nas nikada nisu dočekali na puškomet kako treba ali je na kraju ipak ulovljena jedna ženka. Ali za te dve godine u Ukrajini je nastala totalna ekonomska katastrofa i broz bizona je za to vreme toliko smanjen da više nije bilo smisla tamo loviti. Ukrajinci su ih u Vinici jednostavno POJELI!
Sledeći put sam se sreo sa bizonima u jednom lovu na evropskog losa u Bjeloveješkoj pušči u Poljskoj. Pijani lovočuvar me je u rano popodne postavi ona čeku i otišao da se trezni, a na poslednjoj kosoj jesenjj svetlosti u šumi koja je postala vatromet boja usled opadnja lišća, iz šume je frontalno izašlo oko pedesetak bizona koji su se polako kretali pasući preko čistine oko 200 metara široke, prema meni. Nezaboravni spektakl!! I baš sam tada prvi put poželeo da i mi u Srbiji iammo ovu prelepu životinju!!
Ovo je sentimentalni deo priče o bizonima ali postoji i jedan daleko ozbiljniji i dobro argumentovan deo a to je sledeće: Za razliku od većine mojih kolega salonskih biologa ja sam biolog koji je ceo život posvetio terenskim istraživanjima i konstatovanjem promena u prirodi koje se dešavaju u vremenu. Više od 50 godina terenskih posmatranja promena u prirodi mi je omogućilo da vidim promene koje moje cenjene kolege, koje rade na nekom problemu par godina ne uspevaju da uoče. Tako sam, pored Carske bare i slatinskih pašnjaka u Vojvodini u dugom periodu pratio promene koje se dešavaju na području Deliblatske peščare, gde sam prvobitno želeo da naselim bizone.
Naime Peščara moje mladosti je bila mozaična šumo stepa sa preko 30% otvorenih terena i intenzivnom ispašom stoke bar na stepskim delovima, sa veoma specifilnom vegetacijom sadjenog bagrema, kovilja prave stepske biljke, tekunicama u ogromnom broju koje traže otvorene terena sa intenzivnom ispašom stoke i za njih vezane grabljivice kao što je to bio orao krstaš, Banatski soko itd. I onda šumari zabranjuju ispušu stoke, počinju da sade plantažne brzorastuće borove i Peščra za dvadesetak godina potpuno zarasta sa svim mogućim promenama prelaska sa mozaičkih svetlih šuma na gusto obrasle šibljake pod mračnim senkama borova! Ovo naravno sa sobom povlači nestanak većine gore nabrojanih vrsta, biološko siromašenje cele biocenoze (sic biodiverzitetu) ali i do daleko negativnijih pojava kao što su pojave intenzivnih šumskih požara koji nanose veoma veliku štetu kako šumarstvu tako i svom ostalom živom svetu koje ovo područje naseljava. Taj efekat nastaje u svim relativno siromašnim kserofilnim šumama, setite se samo stihijnih požara u Kaliforniji ili Australiji. Do ovoga dolazi u relativno siromašnim neodržavanim kserofitnim šumama gde se šumski otpad, iglice četinara i suve grane ne sakupljaju pošto nema ekonomskog interesa, i na taj način pretvaraju u potencijalnu vatrenu stihiju. Baš to se i dogodilo sa Deliblatskom peščarom, setimo se samo ogromnih požara do pre desetak godina.
Postoje dva rešenja ovog problema, jedan je ekonomski neodrživ jer šume bora i bagrema ne odbacuju dovoljan prihod da bi se redovno čistile i održavao tzv šumski red kao što je to slučaj sa visokoprofitabilnim hrastovim čumama koje se još i periodično plave, što ih dodatno štiti od požara!
Drugi način da se ovaj problem bar relativizuje je unošenje krupnih biljojeda koji bi zaustavljali zarastavanje i na taj način kotrolisali zapaljivi materijal na zemlji. U Peščari su naseljeni jeleni, prirodno se razmnožila srneća divljač (čiji je broj opao u poslednje vreme baš zbog preternog zarastanja jer je i srneća divljač vrsta ekotona dakle mesta dodira šume i stepe) Da bi ove dve vrste uspele da održavaju šumu od samozapaljenja, njihova gustina, pošto su relativno sitne vrste, bi trebala da bude ogromna, kao u gaterima, što u prirodnim uslovima nije moguće. To se najbolje može uočiti baš u Peščari, gde je gustina divljači u ogradi u Dragićevom hatu dosta visoka za razliku od osatka Peččare, na razlici u vegetaciji koja se može konstatovati sa jedne i druge strane ograde golim okom! Da bi se taj problem rešio potrebna je teška artiljerija a to je baš Evropski bizon, životinja koja ima mali areal, svega oko 500 metara u prečniku godišnje, što omogućava velike gustine u prirodi s obzirom da živi u malim porodičnim krdima. Radi se o krupnoj životinji prosečne težine od oko 700 kilogrma sa pojedinim starim mužjcima čija težina dostiže tonu i koja ima potrebu za veoma velikom dnevnom količinom hrane a pri tom u ishrani učestvuju trave koje pase sa 50% dok su drugih 50% upravo izdanci i grane drveća i to bez ikakvih preferencija, što bizona čini idealnom vrstom upravo za održavanje šumskih zajednica.
Moj cilj sa unošenjem bizona kao vrste u Srbiju je da se postepeno namnoži u narednih dvadesetk godina i da preuzme ulogu održavanja inače veoma velikog procenta šuma kojima je ovo održavanje i te kako potrebno. Svestan sam činjenice da ovaj veoma važan aspekt bioregulcije za sada niko neće shvatiti ali moja ideja nije da edukujem ljude, edukovaće se sami kada vide efekte, već da započnem proces naseljavanja koji će upočetku imati i lepe sporedne efekte, povečanje biodiverziteta, unošenje za turizam veoma atraktivne životinje kod nas, buduća mogućnost lovnog gazdovanja i tako dalje.
Inače bizoni i pored svog zastrašujućeg izgleda i velike telesne mase za čoveka nisu opasni. Do sada za sto godina nije zabeležen nijedn veći incident izmedju ove prelepe životinje i čoveka. Bizoni su mirne ali divlje životinje i to uvek treba imati u vidu. Ne sme im se prilaziti blizu, njihova takozvana zona sigurnosti je oko pedeset metara i bliže im ne treba prilaziti u prirodi. Najveća opasnost je ustvari da se jednostavno naslone na Vas.
Zbog specifičnih propisa u šumarstvu a malo i zbog nerazumevanja problema od strane šumara, a zahvaljujući činjenici da sam sreo maldog i ambicioznog direktora Nacionalnog parka Fruška gora, gospodina Radaoslava Krunića,koji je prihvatio predlog, a Nacionalni park je imao i odgovarajuću infrastrukturu, počeli smo mukotrpan put dobijanja dozvola, saglasnosti, projekata, koji je trajaočak pet godina, ali bizoni su sada na Fruškoj gori! Za sada će biti smešteni u ogradi dok se ne razmnože a kasnije, nadam se, pošto se radi o vrsti koja je nekad živela na našim prostorima, da ćemo je moći vidjati i u slobodnoj prirodi.
Dr Srdja Dimitrijević
