Ovaj vojni metak nije prepoznatljiv kao .30-06spr. ili 8×57 maus.ali je služio vojni rok skoro osamdeset godina i pravljen je za oko 3.000.000 pušaka u tom kalibru. Impresivan broj u svakom slučaju – da bih ga preskočili tek tako.
Kada sam svojim bliskim prijateljima, lovcima, rekao da ću obraditi 6.5×52 Carcano, mnogi od njih su me pogledali sa nevericom i upitnim izrazom lica. Jer za Boga, italijanska vojska nikad nije važila za neku ozbiljnu silu a pri tome nije ni prepoznatljiva na našim prostorima po upečatljivom vojnom naoružanju. Još manje po municiji. Pošto sam ih podsetio na par filmova sa tematikom iz NOB-a, iz bivše produkcije SFRJ-a a gde se radnja dešavala u Dalmaciji, Crnoj Gori ili Hercegovini, svi su se odmah prisetili kakve su puške nosile zaraćene strane. Naročito one sa preklopnim bajonetom, male, kratke, spretne. Obično su ih imali kuriri, partizanke, boničarke ali i junoše. Od milošte su ih zvali ’talijanka. E ta ’talijanka je pucala sa 6.5×52 carcano metkom. Tokom istorije ovog kalibra sačinjeno je oko 15 milijardi metaka. Od njega je nesretno izgubio zivot u atentatu 1963.god. Predsednik SAD-a – Dzon Ficdžerald Kenedi. Dva dovoljna razloga da se napiše storija o vojnoj uzdanici Italije ali i o karakteru municije koja je u manjoj meri zabeležila i lovnu upotrebu. Ne i kod nas, naravno.
Kako je nastao
Samo sto je započela era bezdimnog baruta, Italija je shvatila da mora ostati u trci modernog naoružanja i da joj je potreban novi metak i nova puška. 1888. godine, vojna komisija Italije / „Commissione delle Armi Portatili“ / donosi rešenje o početku razvoja budućeg puščanog metka kojim će naoružati svoju i ne tako malu armiju. Da podsetimo, na apeninskom poluostrvu je živelo trideset dva miliona ljudi u to doba, sa oko milion vojnika stajaće vojske. Izradu novog metka preuzima kraljevska pirotehnička laboratorija iz Bolonje / „Reale Laboratorio Pirotecnico di Bologna“/ i radi na projektu tri različita kalibra u dijametru od 6.5-8 mm. Pod uticajem majora Antonia Benedettia, iz Brescia Arsenala, u to vreme secretara komisije za izradu novog kalibra, Italija se odlučuje za 6.5 /.268 / dijametar zrna. Logika je bila da ovaj prečnik ima savršenu probojnost, može poslati na “onaj” svet i vojnika i konja a takođe je jeftiniji za proizvodnju od jednog 8×57 ili 8×50 Lebel koji su bili na repertuaru ali i reperi za to doba. Nekako u to doba se i Švedska kraljevina odlučila za malokalibarski metak, danas poznat kao 6.5×55 Se. A par godina kasnije i Manlicher je naoružao Grčku vojsku sa kalibrom 6.5×54 Manlicher Shonouer a Portugalci su se opredelili za kalibar 6.5×58. Paralelno sa razvojem novog metka, vojna komisija radi i na razvoju nove “brzometne puške” kako se to zvalo u to vreme. Pod uticajem Manlichera, Italijani su napravili svoju uprošćenu i sažetu verziju obrtnočepnog karabina koristeći način punjenja klipsom kao kod Manlicherovog modela 88. Kako bilo, 1891. je rođena nova pešadijska puška pod oznakom m-91 u cal. 6.5×52 koju je potpisao Salvatore Carcano, šef Turinskog armijskog arsenala Italije. I tako, stvorena je ponos i uzdanica Italije, nova puška i novi metak, koji će u vojnoj upotrebi ostati do sedamdesetih godina prošlog veka. Sa zanatske ili proizvodne strane, pomenuta puška nikad nije plenila vojne stručnjake i puškare, više su je smatrali ikonografijom ‘talijanske raspuštene vojske koja je pompezno paradirala i nakinđureno izgledala, nego što se ozbiljno bavila svojim pozivom. Doduše, niko joj nije zamerao funkcionalnost već uglavnom jednostavnu konstrukciju. S’druge strane, stručna javnost je žalila što pametno zamišljen i potentni kalibar 6.5×52 Carcano, nije adekvatno iskorišćen u nekoj boljoj konstrukciji.
Curiositeti
Nabrojmo samo neke. Izuzev puške Manlicher-Carcano mod. 91-38, uz sve prateče verzije, metak 6.5×52 nije zaživeo u ni jednoj drugoj konstrukciji izuzev pojedinačnih /custom/ puškarskih radova u Americi. Možda jos negde. Potom, ni jedan proizvođač lovačkih karabina nije ovaj kalibar uvrstio u svoju proizvodnu paletu. Zatim, Italija nikada nije promenila recept baruta od 1896. pa sve do prestanka proizvodnje za vojne potrebe. Tajna u barutu je bila da se sagorevanjem ne dobijaju visoke temperature koje erodiraju cev a da pri tome izdrži sve temperaturne oscilacije /+50/-30/ sa istom preciznošću. Barut za 6.5×52 je poznat i pod nazivom Solenite i po svojoj strukturi je jedinstven i dan danas. Iako u početku kao dobro čuvana tajna, formula baruta je odavno poznata i sastoji se od Trinitrocellulose (40%), Dinitrocellulose (21%), Nitroglycerine(36%), mineralnih ulja (3%). Za poslednji kuriositet bi odabrali i glasine o ovom metku. Mislimo da ne postoji kalibar /možda još par, najviše/ koji je toliko osporavan i toliko hvaljen po svojoj preciznosti ili pouzdanoj trajektoriji putanje zrna. Na to ćemo se osvrnuti u nastavku teksta.
Tehnički detalji
Junak ove priče spada u municiju srednjeg energetskog potencijala. Izvorno je projektovan da nosi zrno od 10.37 grama što bi se prema njegovom dijametru i zapremini čaure moglo svrstati u teška zrna. Danas bi rekli da spada u klasifikaciju “teško i sporo” dok je u vreme nastanka smešten u “lako i brzo”. Da podsetimo da je po kriterijumima za kraj XIX veka sve ispod 13 grama težine i 8 mm. prečnika zrna – bila laka kategorija. Metak je razvijan i za uspešno delovanje iz mitraljeskih sistema. Primarno /u početku karijere/ je delovao iz cevi od čak 780 mm. Kasnije, u modifikovanim modelima Carkano M-91 karabina, 6.5×52 je ispaljivan iz cevi od 530mm /mod.38 moschetto/ i kratke cevi od 450mm /iz model Cavalleria/, sa prepoznatljivim prelomnim bajonetom/ pravljenim za brdske, konjičke i motorizovane jedinice.
Kad smo kod tehničkih detalja, navedimo još jedan, važan. 6.5×52 carcano je prvi kalibar koji je ispaljivan iz ožljebljene cevi sa promenjivim korakom. Koliko su ‘talijani bili vidoviti govori podatak da su svoje puške do 1938. godine žljebili progresivnim navojem /korakom, kojim su dobijali bolju stabilizaciju zrna i veću preciznost inače vrlo dugačkog zrna a malog prečnika. Inače, korak navoja je desni sa četiri žljeba. Ta praksa je napuštena prelaskom na kraće cevi uoči II svetskog rata. Korak navoja je standardizovan na 1/8.5 coli koji je ostao isti do sedamdesetih godina prošlog veka. Proizvodnja progresivnog navoja cevi je dosta spora i skupa a Italija se naoružavala ubrzano kao čanica Trojnog Pakta te je vojska odustala od tako komplikovanog žljebljenja cevi.
Čaura ovog metka je tradicionalnog flašastog oblika gde joj je ukupna dužina 52.5 mm., dance je 11.42 mm. a ukupna dužina metka iznosi 76.5 mm. Tokom vojne istorije, 6.5×52 je kao klasično vojno zrno koristio težinu od 10.37 grama ali je imao i posebna zrna /pancirno, zapaljivo, mitraljesko, rasprskavajuće…/koja su varirala od 9-12 grama. Polazne brzine metka od 10.37 grama su različite od dužine cevi. Sa cevkom od 700 mm ovaj kalibar startuje sa impresivnih 790 m/s dok sa cevkom od 450mm ta brzina iznosi oko 680m/s. Sa lovačkim zrnom od 9 grama i iz karabina sa cevi od 540mm, 6.5×52 “zuji” oko 770met. u sekundi. Sa pozicija savremene lovne balistike ovo ne ostavlja utisak rezantnog metka ali je dovoljno reći da pomenuto zrno /9 grama/ ima na ustima cevi energiju od preko 2700 džula. Poređenja radi, kalibar 6.5×57 sa istim zrnom se kreće oko 2850 džula a pri tome mu je zapremina čaure veća za oko 12% i kreće sa 40m/s brze na ustima cevi. Toliko o potentnosti i o utiscima.
Za kraj tehničkog opisa, još jedan kuriositet koji nismo pomenuli. Kalibar nosi oznaku 6.5/.264/
ali su tu ‘talijani zeznuli /namerno/ stvar jos 1891. godine. Zapravo, njihovo bušenje po kanalima je 6.78 /.268/ tako da je dijametar veći od svih standardnih 6.5 kalibara gde je prečnik zrna uobičajeno
6.71 mm. Salvatore Carcano je tim dubokim bušenjem želeo da osigura stabilnost teškog zrna dok se vodi kroz dugačku cev. I time napravi problem za lovačku municiju i za ono malo prerađenih karabina što postoji.
Karakter i preciznost
6.5×52 treba posmatrati iz ugla istorijata naoružanja. Ovaj metak nema lovački pedigre a još manje bogato lovačko iskustvo. Nije imao tu sreću da se u međuratnim sukobima a naročito posle II svetskog rata pozicionira kao lovački metak. Sudbinu mu je odredila specificna konstrukcija i poreklo… a delimično i jednostavnost izrade puške sa kojom je projektovan. To je uzročno-posledična veza koja je ostavila traga na relativno dobrom metku… Da je nekim slučajem karabin M-91/38 pravljen na mauserovoj platformi verovatno da bi se lovci otimali o poratnim vojnim viskovima takvog oružja. Sigurno da bi takva puška krasila lovačke vitrine a o kalibru carcano bi se pričale lovačke priče o lovu srndaća, lopatara i sl.. Ovako, sem u Finskoj, Italiji i Americi, vojne puške jedva da su se prepravljale u lovne. U Americi ih ima na hiljade jer se posle II rata prodavala za 20-tak dolara dok je Mauser 98 koštao 80. Lovačku municiju /koliko zna autor ovog teksta/ pravi samo Norma i gle čuda, nas PPU iz Užica. I to u tri varijante. I naravno, sva proizvodnja završi u Americi.
Na početku teksta smo pomenuli diskutabilnu preciznost ovog metka. U osnovi, balistički gledano, ovaj metak mora biti precizan. I jeste. Pitanje je samo iz čega se lansira. Iz koje verzije ‘talijanskog modela 91/24 ili 91/38 i od kog proizvođača. Jer drugih pušaka nema. Najlošiji rezultati su dobijeni iz ratnih modela /1941-1944/ kratkih karabina /moschetto i cavalleria/ dužine cevi od 450mm. To su oni modeli iz filmova o NOB-u. A njih je bilo k’o pleve. Potom, pomenute puške su pravljene u četiri ovlašćene fabrike u Italiji. Najbolje su dolazile iz Armijske fabrike ‘Terni’ i ‘Berette’ u dužinama cevi od 540 mm. Zatim pitanje porekla municije. U poratnom periodu Amerikanci su repakovali original ‘talijansku municiju, čitaj vojne viskove za potrebe pušaka koje su zaplenili u Italiji. Iste su završavale u Izraelu, Grčkoj, Libanu, Libiji i ostalim zemljama gde su se dešavali vojni sukobi niskog intezioteta. Italijani su sa dozvolom Amerike tek krajem pedesetih fgodina prošlog veka nastavili sa proizvodnjom originalne municije za svoje potrebe. Svi poznavaoci municije 6.5×52 se slažu u jednom – ukoliko se ista puca iz korektne puške, originalnom talijanskom municijom, pogoci su fascinantni.
i za kraj…
6.5×52 carcano je sigurno ikona XX veka. Ovaj metak je prošao dva Velika rata, Španski građanski, Grčki građanski rat, ekspediciju u Etiopiji, učestvovao je u oslobodilačkim ratovima na Bliskom istoku, Africi i u drugim, manjim oružanim sukobima. Bio je oficijelni metak u Italiji, Nemačkom Wermachtu, Albaniji, Bugarskoj, Libiji. Jedino se nije ostvario kao lovački metak. Šteta što je planetarnu prepoznatljivost ostvario kroz atentat na predsednika SAD-a a ne po svetskim lovištima. Šteta…
Predrag Đurđev
