Goniči, večna ljubav pravih lovaca. Goniči , lovčevi pomoćnici koji se osećaju dušom i nevediljiva je to nit koja neraskidivom snagom veže čoveka za ove plemenite životinje . Planina, velikaje , široka je , vrh što oblake nebom para i magla što se niz padine put doline valja, a oni goniči, hor, prolama se pesma njihova niz klance , klisure, useke i vrtače. Ko to doživeo nije kao da lovac nije ni bio. A meni je Bog dao sreću da se rodim u porodici lovaca , da odrastem pored svoga deda Miladina koji me je zadojio ljubavlju prema goničima , prema srpkim goničima.
A oni , goniči, plemenite životinje ma koliko ljubavi da im pružite uvek će vas za nijansu više voleti nego vi njih. Srpski goniči je nacionalni ponos, jer jedna nacija se odlikuje kako svojim naučnim i tehničkim dostignućima tako i rasama životinja koje iznedri. Srpski goniči su vrlo inteligentne životinje koje posle adekvatne obuke vlasniku pružaju izuzetan ugođaj u lovu. Oni pretražuju teren u širokim krugovima , tražeći mirisni trag divljači koji će ih odvesti do iste. Gonič je samouveren, jer radi relativno daleko od lovca i različite situacije u kojima se može naći zahtevajući od njega odgovarajuću reakciju bez komande čoveka. Situacija ponekad može biti veoma opasna, kao što je susret sa vukom ili razjarenim divljim veprom ili krmačom. Priroda je tu nemilosrdna, iteligentniji gonič će preživeti onaj manje oprezan će nastradati. Oni koji ne poznaju dovoljno goniče kažu da su oni tvrdoglavi, greše , goniči su samo samouvereni i definitivno životinje izuzetno jake ličnosti.
A kako stvoriti vrhunskog goniča od tog klempavka, sa beskrajno toplim pogledom? Dve reči su ključne vaspitanje i obuka. Psa morate prvo vaspitati da vas sluša a zatim obučiti da bude dobar lovčev pomoćnik.
Pokojni deda me je učio da je strpljenje i upornost majka svakog uspeha. Govorio mi je da ker oseća moju tugu, radost, nesreću, bes. Naučio me je, da kad krećem da obučavam mlado štene sve svoje probleme ostavim iza kapije, kad kroz nju prodjem sa štenetom i krenem put šume. Deda i ja smo štenad uvek birali tako što bi smo ostavili najkrupnije i ono koje izađe prvo iz štenare. Obično su sve ove osobine sadržane u jednom štenetu. Ono je temperamentno, sigurno u sebe, radoznalo, privlače ga nepoznati mirisi i zvukovi i zato je prvo i izašlo.
Do tri i po meseca učite štene da dolazi na upućen apel, i nekim osnovnim komandama. A sa četiri, polako ga učite vođenju na povocu i uvodite ga u revir. Tražite zeca, i uvek tražite zeca kad obučavate mladog srpskog goniča. Jer da podsetim goniče su stari lovci zvali zečarima, i to ne bez razloga. Jer njihova prvobitna namena bila je da gone zečeve. I selekciju treba vršiti u zavisnosti kako psi rade zeca, jer samo goniči sa vrhunskim nosem mogu dobro, dugo i žestoko da gone zeca. Trenutna pomama za psima koji rade divlju svinju dovodi do negativne selekcije kada su goniči u pitanju.
Zašto?
Divlja svinja je životinja sa mnogo izraženijim mirisom nego zec i pratiti njen trag od psa ne zahteva neki posebno kvalitetan nos. Forsiranje pasa u odgoju koji nisu dovoljno provereni u lovu na zeca može ozbiljno da naruši kvalitet rase uopšte. Moja lična preporuka je vršiti selekciju goniča u zavisnosti kako gone zeca. Pas sa radnim potencijalom i kvalitetnim nosom biće svestrani lovčev pomoćnik i bez većih problema će se osim za zeca obučiti i za gonjenje i lisice i divlje svinje. Takođe radiće i krvni trag. Znači prvo provera na zeca a zatim uska specijalizacija ( zec, lisica , svinja, krvni trag ) u zavisnosti od lovčevih afiniteta.
Kada uvedete štene u revir treba te ga pustiti da se navikne na ambijent, mirise, zvukove. Ono će u početku trčati oko vas a vremenom će početi da se udaljava povučeno nekim mirisom. Svo vreme u džepu nosite parče hrane koje će te štenetu dati kada dođe do vas posle upućenog apela. Apel je najbolje upućivati lovačkim rogom. Možda štene ponekad i ne dođe posle upućenog apela. Tada ne treba gubiti nerve i divljati, već smireno nastaviti sa upućivanjem apela dok god vašeg pitomca ne dozovete. Kad dođe do vas nemojte urlati na njega puni besa zbog njegove nediscipline već se vidno obradujete, pomazite ga i dajte mu parče hrane da ono shvati da mu se vi radujete i da će svaki put kada dođe do vas dobiti hranu kao nagradu, jer pas razmišlja stomakom osim u vreme parenja. Sa četiri ipo meseca vrhunska grla već počinju da “puštaju glas“, i u principu uopšteno gledano u periodu između četvrtog i šestog meseca mladi štenci kreću da gone.
Šta je sad potrebno ?
Odstrel zeca. Neophodno je u ovom periodu kada štene pusti glas, ako je to moguće, odstreliti zeca i pustiti štene da ga “davi“. Ako ste otpucali zeca ispred mladog psa dok ga je gonio retko će se pojaviti reakcija straha na pucanj. Međutim, ako ste zeca otpucali “iz skoka “ pucajući mladom psu preko glave može se desiti da odreaguje strahom na pucanj. Posle par odstrela i kontakta sa odstreljenom divljači ovakve reakcije najčešće nestaju. Ako se ipak strah na pucanj manifestuje u svakom lovu hteli ili ne moraćete se odreći ovakvog psa i isključiti ga iz uzgoja jer strah na pucanj veoma često je i nasledna osobina a ne samo stečena.
Posle prvih odstrela vaš mladi pas će postajati sve sigurniji, uporniji, istrajniji. Mladog psa treba do godinu ipo dana voditi samog u lov ako je to moguće , bez prisustva drugih pasa. Zašto je to bitno? Mlad pas se pored starijih i iskusnijih pasa olenji i čeka da oni podignu divljač a on će samo pevati pored ili iza njih. Koliko je bitno da se psi nauče samostalnom radu pokazuje sledeći primer . Loveći lisice , u vreme parenja, sa dva iskusna psa Betom i Kalčom, došao sam u poziciju da u roku od desetak minuta otpucam dve lisice, jer su psi tražeći svaki za sebe i ne čekajući na onog drugog , svaki podigao lisicu i doterali ih meni pred cev. Šta će te više.
Svo vreme radite uporedo i vežbe poslušnosti sa svojim goničem, tipa sedi, mesto i sl. Gonič se može svemu naučiti samo je potrebna lovčeva dobra volja i upornost.
Kada pas navrši godinu i po možete ga polako voditi u grupne lovove, gde ima i više pasa i više lovaca kako bi se polako navikavao i na gužvu i naučio da dođe do vas i pored mnoštva tragova kako drugih lovaca tako i drugih pasa. I ako ste svo ovo pregrmeli, sa vašim pomoćnikom predstoje vam narednih desetak godina divnog druženja i lovova za nezaborav, sa psom koga ste vi obučavali i koji je vaših ruku delo.
I normalno ostaje pitanje zašto baš srpski gonič? Zato što je to rasa kod koje nemate osrednjih radnih primeraka, to ili valja ili ne valja, sredina ne postoji.
Jer, to je ljubav na prvi pogled, kada uzmete štene u ruke kao da držite plišanu igračku koja vas gleda toplim, tamnim očima i zavlači vam vlažnu njuškicu u rukav ili nedra. I konačno zato što je domaće, naše i vredi, beskrajno mnogo vredi!
Dr Branislav Živković
