Piše: prof.dr Milosava Dević
Krvoslednici su čvrsti psi, preko 50 cm visine, s relativno teškom glavom, kratke dlake koja je u većini slučajeva jelenje crvene boje, a na glavi, ušima i leđima crno protkana. Za njih je tipično da imaju „puno kože“ na glavi koja na čelu čini nabore i daje psu neki ozbiljan izgled. Uši su im široke, viseće, a rep im se ne skraćuje. Kod nas se upotrebljavaju dve pasmine krvoslednika i to:
Hanoverski krvoslednik
Nešto je teži, krupniji i zbijeniji; visina: 48 – 53 cm (Ž); 50 – 55 cm (M)
Kao i njegov manji potomak, bavarski planinski krvoslednik, hanoverski krvoslednik ima izuzetno osetljiv nos i sposoban je slediti trag zaostao za ranjenom životinjom. Ovo je profesionalni pas koji se gotovo uvek koristi kao tragač i retko se drži za društvo, a najčešće ga upošljavaju lovočuvari i lugari da slede trag ranjene divljači, čak i ljudi. Zbog svog izvrsnog nosa, ova pasmina se može koristiti i sleđenje neranjene divljači, ali i za sleđenje krvnog traga.
Bavarski krvoslednik
Nešto je lakši i podseća na težeg goniča, a služi više za lov u planinama. Visina: 44 – 48 cm (Ž), 47 – 52 cm (M). Redak, osim u rukama profesionalnih lugara i lovočuvara u Nemačkoj , Češkoj i Slovačkoj, ovo je okretan i stravstven slednik hladnih tragova. Obično radi samostalno s vodičem i često se koristi kad pas slabijih krvoslednih sposobnosti izgubi trag ranjene životinje; kodeks časti srednjoevropskih lovaca nalaže da se životinja ne sme ostaviti da ugine sama. Obe su nemačke pasmine uzgojene u Nemačkoj.
Upotreba krvoslednika
Zadatak im je da po krvnom tragu slede ranjenu (nastreljenu) krupnu divljač (sve dvopapkare), pronalaze je, pa ako je živa, da je obore ili zaustave i oblajavanjem obaveste lovca gde se nalazi. Ako je udaljanost prevelika, tako da lovac ne može čuti psa, pas se mora vratiti lovcu i odvesti ga do divljači. Krvoslednik mora slediti krvni trag i na povodcu. Mogu slediti krvni trag star do 48 sati.
Obuka krvoslednika je vrlo teška i traje oko tri godine. Po Zakonu o divljači i lovstvu psa obučenog za sled krvnog traga moraju imati lovišta s krupnom divljači. Važno je spomenuti da se i sve ostale pasmine lovačkih pasa može obučiti za sled krvnog traga.
Efekti i opravdanost upotrebe
Ukoliko lovac-turista u lovu rani divljač, a ona ne bude pronađena, dužan je da plati 50% od vrednosti ranjene divljači, odnosno od procenjene vrednosti njenog trofeja ili težine. Dakle, ukoliko lovište nije u mogućnosti da iskoristi prednosti psa krvoslednika, stvara se momentalni gubitak od 50% od ukupne vrednosti jedinke. Što je ranjena divljač veće trofejne vrednosti i finansijski gubitak je veći. Kod ranjenih, a nepronađenih jelena čija trofejna vrednost ne dostiže ni bronzanu medalju, gubitak za lovište se kreće između 300 i 400 evra (prema tržišnom cenovniku za ulovljenu divljač i njene delova za lovnu 2007/2008. godinu). Ukoliko je „izgubljeni“ jelen u bronzanoj medalji gubitak za lovište se kreće od 400 do 600 evra. Ukoliko je „izgubljeni“ jelen u srebrnoj medalji gubitak za lovište se kreće od 600 do 1.000 evra. Naravno, najveći gubitak je ukoliko se ne pronađe ranjeni kapitalni jelen. Za nepronađenog jelena u zlatnoj medalji lovište je u finansijskom gubitku od 1.000 pa do nekoliko hiljada evra.
Lovni radnici često zaboravljaju značaj kvalitetnih i školovanih pasa u lovištu. Sa aspekta lovnog turizma, od neprocenjivog je značaja da svako lovište, u kojem se uzgaja krupna divljač, poseduje psa koji je sposoban da pronađe ranjenu krupnu divljač. Pomoću ovakvih pasa, u lovištu se mogu izbeći značajni. U ovakvom slučaju, u vrlo nezavidnoj situaciji nalazi se i lovac koji mora da plati određenu sumu novca, a pritom odlazi kući bez željenog trofeja, što nikako nije preporuka za njegov ponovni dolazak u isto lovište.
Međutim, osim nenaplaćene pune vrednosti jedinke sa aspekta trofejne vrednosti, javlja se i finansijski gubitak lovišta od neiskorišćenog mesa divljači. Naime, ako se zna da 1 kg mesa evropskog jelena ima tržišnu vrednost od 2,5 evra može se zaključiti da je finansijski gubitak veći od 500 evra (u zavisnosti od težine odstreljene jedinke). Čak i u slučaju da se odstreljena jedinka eventualno pronađe, zbog kvarenja mesa (u periodu lova trofejnih grla su visoke temperature i meso se brzo pokvari), pronađena jedinka se mora baciti.
Što se tiče lova na divljeg vepra (Sus scrofa L.), ukoliko se ne pronađe vepar čije kljove ne zaslužuju medalju gubitak je oko 50 evra, za vepra sa kljovama u bronzanoj medalji lovište je na gubitku od oko 200 evra. Za izgubljenog „srebrnog“ vepra lovište će izgubiti oko 400 evra, a nepronađen „zlatni“ vepar koštaće lovište 500 i više evra. Kilogram mesa divlje svinje je 1,2 evra, što za celog vepra može iznositi 300 i više evra (u zavisnosti od težine odstreljene jedinke).
Prema iskustvu u praksi, smatra se da se u toku lovne sezone zbog ranjavanja izgubi 20% od ukupnog odstrela krupne divljači, a 30% od ukupnog odstrela sitne divljači. Krvoslednici se upotrebljavaju u lovu krupne divljači, dok se je za ranjenu sitnu divljač najpogodniji kvalitetan ptičar.
Može se zaključiti da svaki ozbiljan korisnik lovišta mora smatrati obavezom gajenje pasa sposobnih da prate krvni trag. Naravno, sa ovim psima se mora konstantno raditi i trenirati. Ukoliko, iz opravdanih razloga, nema uslova za njihov život u okviru lovišta, korisnik lovišta mora imati saradnju sa okolnim vlasnicima i vodičima pasa krvoslednika koji bi mogli u svakom trenutku da pomognu u potrazi za ranjenom divljači. I samim razvijanjem svesti o značaju krvoslednika i razvoj ponude lovnog turizma određenog lovišta i zemlje biće umnogome unapređen.
