Пише: Бранко Инић
Од поређаних храстова на златиборској висоравни окруженој планинским висовима: Торником (1496 м), Бријачом на Муртeници (1462 м), Бандером на Чиготи (1438 м), Лиском (1349 м), Виогору (1281 м), Пећином (1262 м), Кобиљом главом (1178 м), Црним врхом (1177 м), Јеловом гором и Градином, обе са по 1147 метара и Голим висом од 1110 метара, СТАРИ ХРАСТ одолео је времену, људима и њиховим ћудима бар 250 година.
Усамљен на једном травнатом пропланку, окружен боровом, јеловом и смрчовом шумом на једној, а правим букетима витких белих бреза, јасеновим, јасиковим, кленовим, стаблима дивљих трешања, крушака, дрена, сноповима леске, жбунастим зовама, а нешто подаље од ових фамилијарних породица растиња, низ литице реке Рзава, уклештено ковиље повија се у свим правцима као да тражи помоћ, на другој страни, издигнуто, стоји горд вишестолетни храст.
На домаку, не дужем више од три планинска откоса, изнад кладенца Леденца, такође усамљена, са тако обликованом крошњом у виду беле вуне, уденуте у преслицу, да тој живој слици не може одолети ниједан сликар пејзажиста, виори се небопарајућа бреза.
Зашто су се издвојили од својих вршњакиња и вршњака, то нам могу открити многа предања, приче, па и легенде којих у овим крајевима има у изобиљу. О храсту који је старији од Брезе на осами бар два столећа, природно да има више, с том разликом што по овом усамљенику, поред предања (под њом се са својим неустрашивим јунацима, пре сукоба са Турцима на месту касније прозваном Девојачка гроб, одмарао и припремао да преузме и сачува отету српску девојку, знаменити српско-црногорски јунак Бајо Пивљанин), није заборављена једна истинита и потресна прича о Јагоди и Миленку и њихово шеснаесторо деце.
Од „познанства“ са Храстом усамљеником, протекло је нешто мање од четири деценије, док сам за више него тешку судбину, која је задесила брачни пар Јагоду и Миленка Ђуровића, сазнао тачно пре две године.
Испричао ми је, са више детаља о истинитим догађајима, а непосредно су везани за породицу Ђуровић, која је живела у насељу са свега неколико кућа брвнара, удаљеног од Краљевих вода, званом Јасик, испод обронака Кобиље главе.
Породична трагедија, ако је то прави израз, по много чему осликавала је трагична догађања васколиког српског народа, у годинама непосредно после завршетка Првог светског рата. Била су то она времена, препознатљива по великој погибељи српског становништва – харање пегавог тифуса.
На самом почетку 1919. године, Ђуровићи су добили прво дете – у времену када је поментуа опака болест узимала свој данак. Окомила се на тек рођену децу. Није прошло непуних месец дана, новорођенче још безимено и некрштено, сахрањено је испод крошње Старог храста. Црква није по ондашњим црквеним правилима дозвољавала да се некрштени, а то правило је строго поштовано и за све оне који су себи живот одузели, сахрањују у поље неживих – почео је са својим беседничко-приповедачким казивањима, о дому Јагоде и Миленка, скромној породици, са свим што је било потребно за један пристојан живот, у крају у коме се деценијама пекао пшенични хлеб само о верским празницима великим мобама, крштењима, свадбама и доласку госитју из далеких пшенично-високородних крајева. „Кош је био пун кукуруза, посебно полузидани од клесаног камена трапови до крова, напуњеним кромпиром, великим кацама за купус, направљеним од најбоље храстовине, буради са ракијом, такође вршни са најбољом и најквалитетнијом шљивовицом“, беседио је Велизар Кутлешић.
Испод крова нанизана је била говеђа пршута, овчија стеља, што је са специјално изграђеним качицама пуним као пчелиње саће сиром и кајамаком одавало и откривало домаћинску кућу и велику радиност Јагоде и Миленка у првим годинама њиховог заједничког живота и непоколебљиве вере у бољу будућност. Треба поменути да свака кућа, па и она најсиромашнија, зиму није дочекивала без сувих шљива, меда, ораха, лешника, јабука, крушака и другог племенитог воћа које успева у суровим брдско-планинским условима у Западној Србији. Ово истичем, колико ја могу оценити после двадесетак година познанства са тобом, једним од ретких заљубљеника Златибора, да бих подвукао истину – „Деца поменутих домаћина нису склапала очи тек што су прогледала због сиромаштва и немаштине по коме је златиборски крај био препознатљив од првог насељавања с почетка ХVII, па све до шездесетих година ХХ века. Дакле, мој пријатељу, а по свој прилици и добри познаваоче историје Златибора и Златибораца, њихових повеличких мана али и надалеко познатих врлица, Ђуровића децу, њих седморо од шеснаесторо, покосио је аветињски пегавац, све седморо безимених почивају испод храстове крошње раширене попут анђеоских крила. И дан-данас виде се мала удубљења, која су само неколико година била ограђена грубом дрвеном оградом без икаквог, макар и симболичног знака. У ствари, ограда је одржавана, а цвеће китило вечне кућице безимених док су били живи њихови родитељи. Све је после пало у заборав. Остале су само приче, од којих су ваља признати, неке од њих лишене сваке реалности (глад, немаштина, хладноћа и разне болештине) и далеко су од праве истине“, завршио је Велизар Кутлешић први део своје беседе.
Како је дошло и шта је био повод да се после толико деценија поведе овакав разговор? Треба свакако поменути да се сасвим случајно, наравно, без икакве обостране припреме, водио у дому познатог домаћина испод Кобиље главе, Милоја Јефта Кутлешића, блиског Велизаровог рођака, у лето 2010. године. Почет је у вече великог верског празника, Велике Госпојине (Госпођиндан), а настављен са мањим прекидима, који нам је наметнула домаћица Радина – Рада са својим ђаконијама каквих надалеко није било.
Ово, врло скраћено Велизарово казивање, на моје велико изненађење, изазивало је неку врсту неописиве туге и сећања на сву децу и младе, прерано отргнуте са груди и крила својих мајки, посебно у непоштедним ратовима којих је на овим раскршћима и распутницама било више него у другим територијама далеко већим од Србије.
Док сам се трудио да што верније опишем једну заиста потресну причу о многобројној породици Јагоде и Миладина, пролетали су ми ликови мојих најдражих (ћерка Ксенија, студенткиња историје уметности – непуних 20 година и супруга Зора 65 година које су склопиле очи на Златибору), дојездише стихови из песме Владимира – Миње Вујовића „Даљине“, излистане пеме „Планинска каменица усамљених душа“, а гласе: „Усправно, као што сам живот тегобан проведе, Мајко поносна,
са ријечју племенитом и поучном,
Без грча и самртних мука
Лица мирна и спокојна испушти душу благородну
Да је ђеца ње(зи)на мила унучад
Из чијих њедара топлих сви бисмо заувијек памте по сузама и бдењу
Изгледу блажену и прелијепу
Посебно мајком великом бијаше озарено
Прво праунуче ње(зи)но вољено и пажено
Које је зарад ведра изгледа и љепоте
својим Ловћеном зваше“.
После осам година обрео сам се на Златибору, да бих пуне три недеље, колико сам провео на овој планини, односно планинској висоравни, из дана у дан, из ноћи (до поноћи) у ноћ, водио разговор са рођеним Златиборцем – Велизаром Кутлешићем у дому Радине-Раде и Милоја Кутлешића у подножју Кобиље главе, изнад реке Рзава. Удаљеност од Старог храста није била већа од три стотине метара ваздушном линијом.
Касно смо одлазили на починак. Тек толико да будемо орни за приповедање, које би почело негде око 9 часова изјутра.
Чим бих устао, бацио бих поглед кроз прозор, који је тако уграђен у нову зграду (намењена је одабраним дугогодишњим гостима, ван породичног стабла Кутлешића и туристима, међу којима је било и оних из далеке Русије), како бих се одмах по буђењу и расањивању зауставио на јунаку ове приче – Старом храсту.
Мало је које јутро почело а да се не угледа нешто лепо и памтиво, па и инспиративно. Није протекло три до четири уранака, поглед се после кратке „шетње“ од Тустог брда, Рзава, па до босанских планина, чији су највиши врхови вирили из магле попут острва, зауставио с малом неверицом. Из борове шуме, прошаране са покојим храстовим и буковим стаблима, удаљене од Старог храста око 250 метара, у највећем трку, изетело је неколико срна са ланадима. За секунду-две застало је испод крошње, највероватније ради извиђања, а онда још већом брзином нестало у густишу Јеља, Брезика, и Јасика. Хитали су ка појилу… кладенцу Студенцу. Срна, пре ће бити срндаћ, стајао је на ивици густиша – узвишења, каменог зида давно срушене брвнаре и помно осматрао и размишљао у ком правцу треба његова породица безбедно да крене.
Видети ту овећу срнећу породицу засита је велики и узбудљив догађај. Увредили би, чини ми се, ову племениту дивљач, ако бисмо правили неко упоређење са чопором паса разне пасмине, наравно, без педигреа, које свакодневно срећемо по улицама, булеварима, парковима, шеталиштима поред река у нашим највећим градовима. Узгред, ако ме утисак не вара, у том погледу (бројности), Нови Сад нема премца. Љубитељи паса, истина не баш у великом броју, кажу да је то један од показатеља стандарда грађана. Но, ваља се поново вратити нашим ланадима… враголанима, љупким срнама и кочоперним мужјацима (а, није ли то главна одлика овог пола у васколикој природи на нашој планети?).
Крдо које је кратко застало испод разгранатог стабла Старог храста, по причању нашег домаћина Милоја, та срнећа породица се одомаћила. То потврђује чињеницом да у касну јесен, када сочне траве нема довољно, помешају се са говедима, ређе са овцама и безбрижно пасу зелену јесењу траву – отаву, на Великој ливади. У шали је рекао: „Бранко, ако те баш толико интересује ова врста четвороножне дивљачи, остани до првих снегова, а узгред гледај срне и чувај овце јер курјаци у касној јесени насрћу на ситну стоку“. Скоро да сам пристао, али се нисмо могли усагласити око висине чобанске плате, коју би најрадије исплаћивана у кајмаку, меснатој сланити, говеђој пршути, чварцима, оригиналним џемперима и чарапама и другим домаћим производима и радиностима. Милоје се само понекад укључивао у разговор да исправи Велизара у датумима и именима породице Ђуровић. Шале и пошалице никога нису вређале, а увек би због своје оригиналности, у духу Ера добро дошле, а у том погледу надалеко им нема премца.
За дивљење је, могло би се рећи, право мало чудо – на крошњи Старог храста, смарагднозеленомаслинасте боје, обликоване, малтене, извајане, која личи на џиновску печурку лисичарку или и мараму убрадачу сеоске удаваче, ни најјачи и најразгоропађенији планински ветрови кишопадне олује у касним јесењим и првим зимским данима, нису толико моћни да отргну ниједан листак са његових малих и великих, раширених попут једара, грана.
Учиниће то, на његову невољу и нашу тугу, најпре кристаластосребрнасто иње, а крошња, чим сунце гране, добија изглед боје платине, која личи на огромну кацигу некадашњих витезова и ратника.
Све што се зимско сунце више пење ка свом зениту, околна површ-ливаде и пашњаци, пресијавају се и подсећају на џиновску тепсију препуну сребрњацима и бисерним огрлицама. Лепе су цветне миришљаве ливаде и пашњаци прошарани неправилним круговима као јато лабудова белим нарцисима, дивљим, боје вишње, каранфилима, нискоубокореним јеремичком, правим малим амфитеатрима, угнежденим међу високим као раж, разним травама, кафеноцрвеним бојама кантариона и покојом жаркоцрвене боје, булком и другим планинским цвећем, које је божанствено привлачно на размеђи пролећа и лета када зова почиње да цвета, берзе спусте низ своје гране смеђожуте ђердане.
Када то већ у последњим данима октобра нестане, почињу непрозирне магле, брзо и отерају распомњени ветрови са Виогора, Торника, Бријача, Муртенице, Бандере, свакако и са Кобиље главе. Чим се ветрови примире, магле некуда одјезде, све се стиша и утиша. Прве пахуљице, најпре ситне, а затим широколиснате као јасиково лишће, лагане, потпуно бешумно, скоро стидљиво почињу да најављују царицу зиму и откривају њене науме и ћуди. Али истовремено лепоту и красоту, која се може описати и доживети ако вам се пружи прилика, да се огледате на бескрајним искричавим, леденим динама које својом белином заклањају вам видике и изазивају вас да их дотакнете, помилујете и осетите како равномерно и без икаквог застоја, ритмично и снажно, куца срце, зимске царице.
Те ледне дине, све што их више преливају снопови руковети, неће се погрешити ако се рекне, сунчеви навиљци, све више вам откривају фасцинантне обрисе и богатства царичине одоре и сјај њених очију.
А, када се сунце успентра на врхове Чавловца, у жељи да га што пре прескочи, по динама се простру жаркоцрвене, пламтеће боје шаренице гледајући их, тако својом чаробном лепотом вас опчине, да желите да останете са својом(им) најдражом(им) сами, као „Бреза на осами“.
За непуних сат времена, када сунчева лопта као дивовска златна јабука урони, а дан уступи место ноћи, све нестане а ви занемели, питате се, није ли то била само фатаморгана и која то сила нареди да усамљена „Бреза на осами“, опет остане сама?
Остао је сам и „Храст самотњак“ да снежним губерима покрије седморо безимених, да ослушкује и чека хоће ли се мајка Јагода огласити и ко зна по који пут му се захвалити што јој њене птиће без крила покрива и чува од свих ветрова и распомамљених планинских олуја.
Ови кратки описи засновани на ономе што сам чуо, видео и доживео, мало су китњастог, старомодног стила, замршени сплетени као откоси после налета ветра званог Виогорац (име је, претпоставља се, изникло из виса са 1281 метар висине), чини мали помак у жељи да се отргне од заборава оно што су ратови доносили и односили на овим, одувек узаврелим географским, релативно малим просторима.
Уверен сам да ће ово сићушно литерарно штиво бар мало користити свим онима који су, или који ће краће или дуже, боравити на Златибору, том џиновском амфитеатру, оркуженог планинским горјем и висовима који су на почетку ове мини-сторије набројани.
Такође сам уверен, да ће, понети утисцима, нешто забележити, али и осетити неку непознату тугу која их може салетети, када напуштају описане пејзаже збивања, догађања која су поникла, од којих су многа, због немара и ко зна којих разлога, изгубљена у златиборским маглама историје или истиснута из памћења.
Златибор је један. Ко је био једном на овој планини – средокраћи од Београда до „Невесте Јадрана“ – Боке Которске, зажелеће да се њој опет врати. Радо ће се придружити посетиоцима – ветеранима и заједно трагати за нечим што до сада није откривено, да напише ненеписано, да ислика неисликано, да изваја неизвајано. Све у жељи да дубоко зађе у златиборске чечаре и тајне иако зна да никада неће стићи до њихових језгара и тајновитих њедара.
