Piše: Prof.dr Zoran Ristić
- Mir u lovištu je jedan od najvažnijih faktora za gajenje krupne i sitne divljači ,
- Naše lovačke organizacije ovom faktoru ne pridaju potrebnu pažnju,
- Mir u lovištu je važan tokom čitave godine, a posebno u periodu reprodukcije, a kod krupne divljači pri preživanju hrane,
- u toku godine broj predatora u lovištu treba svoditi na podnošljiv broj.
Vrlo je važan osnovni faktor lovišta. O stepenu mira u lovištu zavisi i veličina lovnoproduktivne površine lovišta. Osnovna karakteristika
lovnoproduktivne površine je da divljači mora osigurati trajnu mogućnost
opstanka i razmnožavanja, te da su opstanak i uzgoj divljači na tom delu
lovne površine gazdinski opravdani. Ako divljač, zbog nedovoljnog mira u lovištu ne može u nekom delu lovišta naći uslove za stalan opstanak i razmnožavanje, moramo taj deo lovne površine brisati iz kategorije lovnoproduktivne površine ili tu površinu reducirati-korigovati faktorom korekcije, koji je direktno zavistan od intenziteta i značaja uznemiravanja divljači. Tek taj redukovani deo lovne površine može se uvrstiti u lovnoproduktivnu površinu.
Lovnoproduktivna površina je baza za izračunavanje lovno-gazdinskog kapaciteta lovišta, veličine brojnog stanja populacije divljači, koja se u lovištu
može uzgajati i koristiti. Mir u lovištu nema dakle samo biološko nego i gazdinsko
značenje. Novija istraživanja opšte biologije divljači, odnosno biologije ponašanja, socijalnog života i prirodne prehrane divljači, pokazala su da psihički momenti imaju u životu divljači mnogo veću i presudniju ulogu nego što se to do sada pretpostavljalo. Psihički afekti su kod divljači po pravilu odraz stanja mira u lovištu.
Krupna divljač može se priviknuti i prilagoditi na razne kategorije, uznemiravanja. Ali za uspešan opstanak i uzgoj nije to privikavanje dovoljna podloga i preduslov za uspešno postizanje cilja uzgoja. Prilagođavanjem na novostvorene životne uslove mogu se pojedine vrste krupne divljači priviknuti na neprirodan način života. A taj promenjeni način života odražava se negativno na ritam i ciklus prehrane divljači . Izmenjeni ritam i ciklus prehrane po pravilu su izvor znatnih i gazdinski nepodnosivih šteta od divljači. Nastaje stanje koje dovodi u pitanje svaki ekonomski aspekt i perspektivu održavanja i korišćenja pojedinih vrsta divljači u takva lovišta.
Negativne komponente koje snižuju vrednost osnovnog faktora mira u lovištu su antropogenog i animalnog porekla. Antropogene su komponente posledica raznovrsnih mera korišćenja prirodnih dobara u lovištu (kao što je iskorišćavanje glavnog i sporednih šumskih proizvoda, kaptacija vodenih zaliha, traženje nafte i ruda i sl.), korišćenja poljoprivrednih površina u lovištu i kretanju u lovištu (planinarenje, skijanje i sl.). U ovo spada i način korišćenja divljači, koji može biti legalan i nelegalan. I legalni oblik korišćenja divljači može uzrokovati veliko uznemiravanje divljači ako je neracionalan i preteran. Komponenta animalnog porekla deli se na uznemirivanje prirodnim neprijateljima divljači (razni predatori) i psi i mačke lutalice, domaća stoka koja se napasa ili širi u šumskom delu lovišta i sl.
Dnevni ritam kod jelenske divljači odvija se tako što odrasle, potpuno neometane životinje imaju 6 – 8 perioda paše u toku 24 časa. U tom periodu 7 – 10 časova provode u traženju i uzimanju hrane i 5 – 6 časova u preživanju. Od ovoga se samo jedna trećina odvija noću. jelenskoj divljači kojoj je u lovištu obezbeđen mir (kao jedan od najvažnijih faktora u svakom lovištu), odnosno neuznemiravana jelenska divljač je, znači, pretežno dnevna divljač. Dva najizraženija perioda aktivnosti su ujutru i predveče, a jedan manje izražen oko ponoći. Prema ispitivanjima Brne i Novakovića, vreme najveće aktivnosti u toku dana zavisi od položaja sunca. Aktivnost je najveća kada je sunce 20 stepeni iznad horizonta. Usled različitih razloga, ove navike mogu biti poremećene. Od pretežno dnevne životinje, intezivnim uznemiravanjem od strane čoveka, jelenska divljač je postala noćna životinja. Stanište jelena – U prošlosti je jelenska divljač naseljavala prostrane stepe, što dokazuju razvijeno rogovlje (nepogodno za kretanje kroz šumu) i dugačke, tanke, jake noge, stvorene za istrajan trk. Usled uznemiravanja i promene životne sredine od strane ljudi, koji su sve intezivnije obrađivali stepu, jelen se u potrazi za mirom povukao u šume.
Kao vrlo prilagodljivu vrstu, jelensku divljač srećemo od ritskih šuma male nadmorske visine pa sve do alpskih zona i granice šumske vegetacije. U Velikoj Britaniji brojni jeleni nastanjuju velika prostranstva škotskih brda, pokrivenih niskom vegetacijom vresa. Na Novom Zelandu jeleni se vrlo uspešno gaje na nepreglednim pašnjacima. Sve ovo ilustruje veliku prilagodljivost jelenske divljači različitim uslovima staništa. U našim uslovima, međutim, jelenska divljač je vezana za velike šumske komplekse koji moraju imati dovoljno čistina radi ispaše, podrasta radi brsta i vode za piće i kaljužanje.
Prema ispitivanjima u Nemačkoj, koja navodi Car (1967. godine) 76 odsto markiranih jelena odstreljeno je na distanci do 5 km, a 91,5 odsto do 15 km. Svega 8,5 odsto jelena ulovljeno je na distanci od 20 do 40 km od mesta markiranja.
Prema podacima Brne (1979. godine) u uslovima Belja, 75 odsto obeleženih košuta udaljilo se 6 km od mesta obeležavanja, a njihov prosečni radijus aktivnosti iznosio je 4,3 km. Prema istom autoru 83 odsto mužijaka udaljilo se do 12 km od mesta obeležavanja, a njihov prosečni radijus aktivnosti iznosio je 7,2 km. Ove daljine su u brdsko – planinskim uslovima još i veće. Naročito su mužijaci za vreme parenja skloni lutanju. Iz ovih podataka proističe da je za normalan život jelenskoj populaciji potreban znatan prostor. On u našim brdsko – planinskim područjima ne bi smeo biti manji od 20.000 ha šumskih kompleksa.
Jelenska divljač se, međutim, odavno vrlo uspešno gaji i u ograđenom prostoru. Površina takvih ograđenih lovišta ne bi smela biti manja od 1.000 ha.
Životne navike i socijalni život divljih svinja – usled stalnog uznemiravanja od strane čoveka, u većini naših lovišta divlje svinje su najaktivnije tokom noći tj. od sumraka do svanuća. Tada im je kretanje najintezivnije dok se tokom dana odmaraju ili ograničeno kreću samo u najvećim gustišima ili najzabačenijim delovima lovišta.
Divlje svinje najčešće žive u čoporima koji mogu biti:
- čopori sastavljeni od jedne ili više divljih krmača sa njihovom prasadi koje se udružuju radi lakše zajedničke zaštite prasadi u najmlađem uzrastu,
- mešoviti čopori gde divlja krmača uz ovogodišnju prasad vodi i svoje prošlogodišnje potomstvo, i
- čopori jednogodišnjih životinja često iz različitih legala.
Stari zreli veprovi žive usamljeno osim za vreme bukarenja kada prilaze čoporima noću a danju se odmaraju u njihovoj blizini. Jalove ili prestarele divlje svinje kao i bolesne ili ranjene mlađe jedinke se takođe kreću usamljeno. Divlja krmača pred prašenjem se izdvaja iz čopora i traži skrovito mesto da se oprasi.
Prirodni neprijatelji – Odrasle divlje svinje zahvaljujući svojoj telesnoj snazi imaju veoma malo prirodnih neprijatelja u koje spadaju jedino vukovi i medvedi tamo gde ih još ima. Podmladak divljih svinja međutim, čest je plen vukova, a u najmlađem uzrastu i lisica, ponekad i divljih mačaka, risova, pasa lutalica, i u poslednje vreme sve prisutnijih šakala i sl. Glavni neprijatelj divljih svinja kako kroz lov tako i drugim svojim aktivnostima kojima unosi poremećaj u njihovo stanište je čovek. Divlje svinje su međutim, još jednom dokazale svoju vitalnost i sposobnost prilagođavanja novonastalim uslovima tako da im opstanak nije ugrožen.
U poslednje vreme pojavio se kao štetočina šakal koji posebno na podmlatku može da načini ogromne gubitke, a time i štete.
Muflonska divljač i odnos prema drugim vrstama divljači :Najveći prirodni neprijatelj muflona je vuk, a zatim pas skitnica, ris (tamo gde ga još ima) i lisica. Vukovi i psi lutalice mogu potpuno onemogućiti uzgoj muflona u otvorenim lovištima, jer proganjaju divljač i naročito zimi lako je hvataju. To je i razlog što u našoj zemlji muflona nema u otvorenim lovištima i pretežno se gaje u ograđenom prostoru. Lisice, ako su u prevelikom broju, mogu naneti ozbiljne štete podmladku muflona. Među neprijatelje muflona spadaju i divlje mačke, kune, a i divlje svinje, koje se ne libe da u rano proleće pojedu svako novorođeno muflonče, još nesposobno da beži, na koje naiđu. Zbog toga se ne preporučuje uporedni intezivan uzgoj u ograđenom prostoru divljih svinja i muflona.
Mufloni se dobro „slažu“ s drugim vrstama krupnih preživara i uspešno se gaje u lovištima u kojima ima jelena lopatara, jelena običnih i srneće divljači. Ne preporučuje se, međutim, njihovo gajenje u divokozjim lovištima male površine i niske nadmorske visine, jer može doći do konkurencije ovih dveju vrsta oko prostora i hrane, pri čemu je divokoza biloški slabija i ustupa mesto muflonu.
Prilagođavanje fazana – retko koja divljač ima u tolikoj meri dobru osobinu da se vrlo lako prilagođava promenama koje nastaju u prirodi. Fazanu ne smeta ni buka voza, ni lupanje železničkih vagona, ni buka automobila i sl. Na sve ovo se fazan brzo privikne, samo ako su mu na tim mestima osigurani uslovi životnog opstanka.
Ne smeta njemu ni promena poljoprivrednih kultura na zemljištu, jer se brzo i lako snalazi kako u šumi, tako i u poljima. On će svoje gnezdo napraviti i na livadi, kao i u šumskoj branjevini. On će tražiti hranu na požnjevenim poljima, kao i u gustom tršćaku.
Lako se privikne na čoveka i njegovu blizinu. Fazanke se nalaze kako leže na gnezdu, jedva metar – dva od staze i puta pored kojih u toku dana prolazi dosta ljudi i stoke. Na ovaj način fazanka i njeno gnezdo, a kasnije i mladi su zaštićeni od pernatih i dlakavih štetočina.
Predatori u fazanskom lovištu – jazavac je opasan gost u fazanskim lovištima. Pričinjava štete uglavnom u periodu gnežđenja uništavanjem gnezda i napadanjem koka u gnezdima. Fazanska jaja su za njega poslastica, a uništava i fazanske piliće.
Kune većinom hvataju mlade i odrasle fazane na zemlji i na noćištima. Često ubijaju sasvim nepotrebno, a poslastica im je glava sa mozgom. Pričinjavaju štete i na gnezdima i na pilićima.
Tvor je za fazane veoma opasan predator i bukvalno „specijalista“ za fazanska jaja. Uhvaćene fazane uvlači u rupe, u kojima sprema rezervu. Fazane lovi u širokom krugu.
Lasica je zbog svoje krvoločnosti veoma opasna zver. Lovi tako što skoči na žrtvu i pregriza grlo. Po pravilu pregrize glavnu žilu i žrtvu drži tako dugo dok ona ne padne. Rado ispija i jaja u gnezdima.
Psi lutalice i mačke su u lovištima veoma opasni, naročito u vreme gnežđenja i posle izleganja pilića. Mačke napadaju uglavnom piliće. Psi su štetni svestrano, a rasterivanjem fazana stvaraju nemir u lovištu.
Od pernatih predatora populaciju fazana može ozbiljno da ugrožava jastreb. Fazanska gnezda napada siva vrana, crna vrana i gavran, nekad i čavka, ali glavni neprijatelj fazanskih jaja je svraka.
Istraživanjima Jovetića (R. Jovetić, 1966) svrake i vrane kod fazanske divljači unište u proseku 49,30% jaja, dok je istraživanjima Ristića i Vrkića (Ristić, Z., Vrkić, J. 1983 – 1987) utvrđeno da svrake i vrane unište prosečno 49,95% fazanskih jaja kod nas.
Razumno regulisanje broja predatora spada u mere koji su uslov za racionalno gazdovanje fazanskim lovištem. Svi navedeni predstavnici predatora ne ugrožavaju fazansku divljač samo u prirodnim uslovima već mogu da likvidiraju veliki broj divljači u veštačkom uzgoju, ako uspeju da se uvuku u zatvoreni prostor, a što se dešava.
