A zeca opet malo: LISICAMA SE BROJNOST MORA REDUKOVATI

Piše: Jeremija Trifunović

Poljski zec je nekada bio najrasprostranjenija vrsta sitne lovne divljači u Srbiji. Poslednjih decenija je došlo do znatnog smanjenja njegovog broja. Sada su najzastupljeniji u ravničarskim područjima i na područjima nekadašnjih stepa, a najpogodnije stanište su mu nizijske regije Vojvodine.

U periodu od 2001. do 2010. godine, gustina naseljenosti braon zeca u Vojvodini varirala je od 12,62 do 15,16 jedinki na 100 hektara, dok se u centralnoj Srbiji kretala od 6,6 do 6,97 jedinki na 100 hektara. Danas je ta brojnost u Vojvodini je ješ manja pa je u većini lovišta ispod 10 a u ne malom broju čak ispod 5 jedinki na 100 ha.  Preko 15 je prava retkost a to je nekakva granica koju praktičari postavljaju kao minimum da bi se moglo loviti. Doduše, ovogodišnje brojanje zečeva pokazalo je blagi oporavak populacije ali ta brojnosti ni izbliza nije nešto sa čime se može biti zadovoljan.

Poslednjih godina u celoj Evropi i Srbiji utvrđen je trend drastičnog smanjenja brojnosti populacije zečeva. Za ovakvu situaciju su odgovorni bitno izmenjeni životni uslovi, slabija raznovrsnost hrane, sve veća upotreba herbicida, kao i različita oboljenja zarazne i parazitske etiologije. Intenziviranjem poljoprivrede značajno se smanjila raznovrsnost korova u ratarskim područjima, što mnogi autori smatraju najznačajnijim faktorom, koji je uticao na smanjenje brojnosti zečeva u Evropi .

Stručnjaci, lovci i lovni radnici se mahom slažu da ne postoji  jedan uzročnik smanjenja broja zečeva, već da je to kombinacija više faktora: cikličnost (rast brojnosti do odredjenog maksimuma populacije, pa onda opadanje, što se naizmenično ponavlja), uticaj predatora, u nekim slučajevima, mada retko, i nesavesnog lova i(li) krivolova, uništavanje staništa, te prekomerne upotrebe pesticida. Kada je ovaj poslednje navedeni  faktor u pitanju, sve češće se spominje “total”, vrlo toksičan pesticid kog ratari, kažu informacije sa terena, sve više upotrebljavaju. Da zlo bude veće, jeftin  je, lako dostupan, pa se u nedostatku kontrole, neumereno koristi.

Ipak struka najviše pažnje posvećuje povećanju broja predatora, posebno lisice. Pored lisice sve veću teritoriju osvaja šakal šireći tako ne samo svoj areal nego i brojnost.  Na žalost ne postoje pouzdani podaci o brojnosti lisica u lovištima ali broj rupa u kojima obitava, neprestani ulasci u naseljena mesta i kućna dvorišta garantuju da je ova vrsta u strahovitoj ekspanziji. Ako se ovome doda da u ovoj godini nema navale glodara, posebno miševa postoji opravdan strah da će lisice hranu potražiti u lovnim fondovima.

Našim ispitivanjima, utvrđeno je da potrebe u hrani lisice zavise od njene telesne mase, a iznosila je između 0,50 do 1.00 kg dnevno. Vrsta hrane je uslovljena boravištem, godišnjim dobom i raspoloživošću plena. Osnovnu hranu lisici čine: miševi, tekunice, zečevi, fazani i domaća živina. Bilo kako bilo populacija lisice u  Srbiji a naročito u Vojvodini  je enormno velika a odstreli minimalni u odnosu na brojnost. Otuda ne čudi da zeca danas ima pretežno u onim lovištima čiji korisnici redovno vrše redukciju brojnosti. Na žalost lako je danas nabrojati lovišta gde se lovi normalno uz približno optimalnu brojnost zeca. To su lovišta Futoga, Begeča, Bačke Palanke, Mošorina, Gospođinaca, Stare Moravice i na prijatno iznaneđenje u Donjem Sremu, posebno u nekoliko revira pećinačkog lovišta. Ostala lovišta su u stanju koje se može okatrektarisati kao loše ili kako kažu u nekim lovištima, nešto bolje nego prethodne godine. Za ove poslednje vreba nova opasnost. Pritisnuti nezadovoljstvom članstva što ne love zeca to stanje kako ga zovu ”nešto bolje” daje im za pravo da ove godine organizuju bar jedan lov na zeca. I tako će taj mali napredak u oporavku brojnosti zeca vratiti nazad jer će jednostavno to što je bilo malo bolje nestati u dimu baruta. A onda Jovo nanovo. I tako u krug. Umesto da se organizuje lov na lisice i spreči dalja eskalacija brojnosti mi radimo obrnuto.