Svi smo svesni činjenice da se klima menja. Nažalost ove promene ne idu u pozitivnom smeru. Klima postaje suvlja, toplija i ekstremnija. Prevedeno na svakidašnji jezik, to znači da su leta bez padavina sa izuzetno visokim tempereturama a zime sa minimalnim padavinama i veoma niskim tempereturama. Svakom ko lovi ove promene se odvijaju pred očima, pa nije čudo što lovci čine sve da bi barem usporili ili ublažili poguban uticaj klimatskih promena na divljač. Medjutim svidjalo se to nama ili ne, ako samo lovci rade na zaštiti živog sveta , njihova borba je unapred osudjena na propast, iako nisu samo lovci ti koji osećaju i vide uticaj vermenskih prilika a živi svet. Pored lovaca na udaru promena su i gazde, ili poljoprivredni proizvodjači, koji čine sve kako bi obezbedili barem toliki prihod od svoga rada kao predhodne godine, a pri tome nemaju obzira ni prema ljudimma, ni prema životinjama.Tu moramo naglasiti da nije reč o malim i srednjim gazdinstvima, oni su ustvari pravi paori, koji su od svojih dedova i očeva naučili da poštuju i cene prirodu i sve živo što je u njoj i svesni su činjenici da ako urade nešto što je u suprotnosti sa interesima svoje okoline, ustvari čine protiv sebe.
Govrimo o novopečenim »zemljoposednicima«, koji su svoj imetak stekli za dve noći i koji se prema zemlji ponašaju kao prema svojoj prćiji u kojoj mogu raditi šta im je volja. Njima je pred očima samo dobitak i ne interesuje ih ako pri ostvarivanju profita nekom ili nečemu načine štetu.
Stručnjaci su saglasni da klima postaje iz godine u godinu sve suvlja i toplija i da su promene veoma brze i ekstremne. Kako je proces nepovratan, jedini način de se njegove posledice ublaže je izgradnja sistema za navodnjavanje. Pošto su površinske vode već toliko zagadjene da se ne mogu koristiti, veleposednički lobi je postigao da od države dobije veoma povoljne i velike kredite za izgradnju sistema koji vodu crpe iz dubljih ili dubokih slojeva, što znači da za zalivanje koriste pijaću vodu, iako zakon striktno zabranjuje upotrebu pijaće vode u takve svhe. Zahvaljujući ovakvoj politici, površine pod zalivnim sistemima, koji rasipaju pijaću vodu, su se umnogostručile poslednjih nekoliko godina.U kojoj meri ovakva eksploatacija raubuje vodu za piće govori podatak da su na salašima koji su blizu ovih sistema presušili bunari i da su paori bili prinudjeni da ili buše nove, ili da iznadju neki drugi način i obezbede vodu sebi i stoci koju imaju.
Neka poljoprivredna preduzeća su čak izgradila i kanale obložene folijom, koje pune vodom iz bušotina, pa odatle je razvode po njivama na kojima u monokulturi gaje visoko profitabilne biljke (soja, suncokret, repa….). Ovi kanali su medju lovcima poznati kao »kalnali ubice divljači«, jer su strmih stranica i ako nešto, ili čak neko, u njih upadne nema nikakve šanse da iz njih živ izadje. Neki, da bi prikrili ono što se tu dešava, čak imaju posebne ljude čiji je zadatak da vade i »uklanjaju« utopljene životinje.
Ovo su činjenice, medjutim zanimljivo je da se ovim problemom ne bave ni nadležne državne institucije ( a kako bi se i bavili, kada su oni dali novac za izgradnju kanal), a ni tamno, bolje reći, mračno zelene »civilne« organizacije, koje su veoma glasne kada napadaju lovce. Ali da ne budemo zlonamerni, pa predpostavimo da im je ovo nekako »promaklo«, ili predpostavimo da se u slučaju masovnog davljenja divljači ne moraaju poštovati evropski standardi, a možda ne smeju novopečene latifundiste, ni koliko je sati upitati, a kamo li im se zameriti. A ni pomisliti ne smemo, da neki možda vuku debelu korist, jer »gledaju na drugu stranu« kada prolaze pored ovih posrtojenja, pa ne vide šta im se dešava pred nosom. Inače ovakvi zalivni kanali su odavno zabranjeni u Evropskoj Uniji.
Moramo naglasiti da je divljač nacionalno blago čiji je vlasnik država, a lovačke organizacije su samo korisnici divljači, kojima je ona poverena na gazdovanje. Čudno je stoga što neka lovačka udruženja prezaju da tuže ili pirjave poljoprivredna gazdinstva koja ovakve kanale grade i upotrebljavaju. Izgovor naravno, kao i uvek, postoji, naime kažu da im je zaprećeno da će preduzeča , ukoliko se bune, odgovoriti protivtužbom i tražiiti naplatu štete od divljači, što bi značilo finansijski krah za urduženja. Znači »ćutite usta, ne boli me glava«. Medjutim, tu nije reč o nekom prkosu ili osveti. Reč je o šteti koja se čini državi, odnosno državnoj imovini, i obaveza je lovaca da reaguju. U suprotnom, oni su ne samo saučesnici, nego su krivi za uništavanje tudje (državne) imovine, koja im je poverena na brigu. Inače ne smemo se zavaravati, ni verovati u to, da ova preduzeća ne bi tražila naplatru štete od divljači, ako bi ona zaista postojala, ili da neće tražiti, čak i prinudno naplatiti novac, ako se šteta zaista dogodi. Zato se mora reagovati, jer to je dužnost i obaveza lovaca.
H-y
