Piše: Dr Srdja Dimitrijević
Novi Zeland, koji čine dva velika, Severno i Južno i čitav niz manjih ostrva, nalazi se na južnoj hemisferi, na najudaljenijem delu zemljine kugle u odnosu na Evropu. Naravno vremenska razlika izmedju Evrope i Novog Zelanda je adekvatno tome celih 12 sati, let donde traje 24 sata, a godišnja doba su dijamentralno suprotna našim.
Dva velika ostava, čija je ukupna dužina skoro 2000 km, međusobno se razlikuju po reljefu, dok je Severno ostrvo praktično ravno, dotle na Južnom ostrvu ima visokih planina, tzv Novozelnadski Alpi čija visina prelazi 4000 metara. Klima je veoma blaga, na pojedinim delovima čak suptropska, temperatura skoro nikad, osim naravno na visokim planinama, ni silazi ispod nule. Novi Zeland i pored veoma velike površine i blage klime ima veoma malo stanovnika, jedva 4 miliona koji su uglavnom koncentrisani na Severnom ostrvu, dok na ogromnom Južnom ostrvu živi jedva 800.000 stanovnika. Računajuci da je površina Novog Zelanda približno jednaka površini Italije, može se zamisliti o koliko malo naseljenoj teritoriji se radi.
Glavno zanimanje lokalnog stanovništva, koje uglavnom čine doseljenici iz Engleske i drugih Evropskim zemlja, uz oko 300.000 urođenika, Maora, čini stočarstvo, privredni ribolov i nešto malo prerađivacke industrije bazirane na preradi stočarskih i ribljih prozvoda.
Sva lovna divljač Novog Zelanda, koju čine jeleni, marali, belorepi američki jeleni, američki bizoni, jeleni lopatari, Himalajski tar i divokoza, su uneti na Novi Zeland tokom 18 i početkom prošlog veka. Osim krupne divljači takodje su uneti i zečevi, kunići, fazani, kalifornijske prepelice, kanadske divlje guske, koje su se uglavnom prenamnožile tako da predstavljaju ozbiljan problem kao konkurencija domaćoj stoci za ispašu.
Budući da na Novom Zelandu istorijski nisu postojali krupni sisari, koji su su naseljeni uporedo sa kolonizacijom belog čoveka u prošlih nekoliko vedova, osim krava, ovaca, koza i svinja od domaće stoke unošene gore pomenute divlje životinje našle su “prazne” ekološke niše koje su odmah zauzele i počele da se nekontrolisano razmnožavaju, popunjavajući sve prazne prostore, od najviših planinskih vrhova koje su naselli Tarovi, preko visokoplaninskih pašnjaka naseljenih od strane divokoza, preko srednjeg šumskog pojasa koje su osvojili jeleni, do nizina koje su naselli pored jelena, lopatara i belorepih jelena, zečevi i naročito kunići koji su došli u direktnu konkurenciju sa domaćom stokom koju uzgaja čovek. Ovaj proces kolonizacije od strane divljih neautohtonih životinjskih vrsta, koji je trajao skoro sto godina, rezultirao je u sedamdesetim godinama prošlog veka u “prenaseljavanju” ovih ostava, sa drastičnim negativnim posledicama po autohtonu vegetaciju, tako da je dobar broj autohtonih, naročito visokoplaninskih biljnih vrsta, doveden do granice uništenja, gotovo u potpunosti je zaustavljen rast šuma, pašnjaci su bitno osiromašili, a divljač je počela direktno da konkuriše u ispaši domaćoj stoci, inače glavnom izvoru prihoda lokalnog stanovništva. Ovakva situacija konačno je dovela do odluke kompetentnih Novozelandskih vlasti da drastično smanji broj divljih životinja u cilju očuvanja autohtone flore i faune koliko je to moguće. Radilo se o nimalo jednostavnom poslu, odstreliti milione životinja u malo naseljenim predelima, uglavnom u planinama. Klasični zahvati odstrela s nogu, peške nisu mogli doneti bitnije rezultate, tako da se na Novom Zelandu prvi put počeo u odstrelu, odnosno menadžmentu divljih životinja, koristiti helikopter. Zahvaljujući upotrebi helikoptera za svega desetak godina odstreljeno je više miliona životinja, jelena, tarova i divokoza na prvom mestu.
Uporedo sa ovim masovnim odstrelom, koji su sprovodili od države plaćeni profesionalni lovci, zapčelo se sa izvozom u Kinu jelenskih rogava u bastu koji se koriste u tradicionalnoj kineskoj medicini kao afrodizijak, i jelenskog mesa u neke evropske zemlje, najviše u Nemacku. Veoma visoke cene rogava u bastu i jelenskog mesa međutim, učinile su da su se pojedini farmeri prerjentisali sa uzgoja krupne rogate stoke na uzgoj jelena, sa ciljem proizvodnje rogava u bastu i mesa. Ovaj proces je zahtevao “adomestikaciju” divljih jelena, proces koji nije nimalo lak ni jednostavan. Kao rezultat ovih napora Novozelandskih farmera danas možemo reći da imamo novu “domaću” životinjsku vrstu, običnog jelena, prvu adomesticiranu životinjsku vrstu još od doba poslednjeg ledenog doba kada su adomesticirani krave, konji, ovce, koze i svinje od biljojeda, pored pasa kao mesojeda. Koliko je ovaj posao komplikovan a naizgled lak, može poslužiti primer Afrike u kojoj ima veoma mnogo vrsta krupnih sisara OD KOJIH NI JEDNA VRSTA NIJE ADOMESTICIRANA U LJUDSKOJ ISTORIJI. A ovaj proces je sa jelenom na Novom Zelandu uspešno završen u trajanju od svega par ljudskih generacija.
Naravno uporedo sa adomestikacijom koja se vršila odabirom mirnijih primeraka jelena, koji su izgubili instiktivni strah od čoveka i koji su podnosili osnovne manipulacije sa njima, pregon na nove pašnjake, povremeni veterinarski tretman, sečenje rogava i tome slično, vršena je i intenzivna selekcija u pravcu dobijanja što veće mase rogava, sa ciljem prodaje rogava u bastu za potrebe Kineske medicine, i sa ciljem dobijanja što veće količine mesa po pojedinoj životinji. Ove selekcije su vršene unošenjem novih genetskih materijala, odnosno rasplodnih jelena sa drugih područja (prvobitno su na Novi Zeland naseljeni jeleni iz Engleske koji imaju relativo sitno telo i male rogove sa velikim brojem parožaka) izmedju ostalog i iz lovišta Belje iz bivše Jugoslavije, tako da se i danas u najboljim populacijama jelena sa Novog Zelanda prepoznaju karakteristike Panonskih jelena. Povećanje mase mesa išlo je u dva nezavisna pravca, odabirom najkrupnijih primeraka s jedne strane i ukrštanjem sa maraloidnih formama jelena, severnoameričkim elk-om na prvom mestu ili potpunim prelazom na uzgoj elka kao krupnije vrste sa većom produkcijom mesa i mase rogova.
Naravno u uzgoju jelena u veštačkim uslovima primenjena su sva najsavremenija saznanja u klasičnom stočarstvu, što je rezultiralo izuzetno brzim širenjem ove delatnosti kao zamene klasičnom stočarstvu, s obzirom da je jelenska divljač daleko manje zahtevna od domaće stoke u pogledu količine hrane, spoljnih metereoloških uslova, veterinarske zaštite i što je možda najvažnije radne snage, stavke veoma važne u stočarstvu razvijenih zemalja gde je cena koštanja radne snage presudna u poljoprivrednim delatnostima. Sa Novog Zelanda ova delatnost se počela širiti u Englesku i naročito u neke Južnoameričke zemlje sa sličnim prirodnim uslovima.
Pojava vjagre uslovila razvoj lovnog turizma
Nagli pad potražnje jelenskih rogava u bastu kao afrodizijaka, u vezi pojave novih sintetickih lekova koji uspešno rešavaju ovaj problem, dovelo je do smanjivanja rentabilnosti uzgoja jelena zbog rogova u bastu, tako da su se farmeri u poslednjim godinama preorjentisali na uzgoj mesa i samo najkvalietetnijih trofejnih grla za odstrel putem lovnog turizma.
I tu počinje istorija najvećih svetskih jelenskih trofeja. Naime u intenzivnom farmerskom uzgoju jelena, tehnologija maksimalne produktivnosti na meso zasniva se na držanju velikog broja ženki koje se razmnožavaju i pare se sa malim brojem najkvalitetnijih muških grla. Ova, najkvalitetnija muška grla, čija vrednost dostiže čak i više stotina hiljada dolara, kao što je to slučaj sa rasnim trkačkim konjima ili najkvalitetnijim semenskim bikovima, učestvuju u reprodukciji do 5-6 godine, kada prerastaju period najveće produktivnosti. Ovakva grla, mesto da se odstrane iz uzgoja tako što će biti poslata na klanicu, završavaju u lovištima gde doživljavaju svoj maksimalan razvoj trofeja na radost nas lovaca.
Na Novom Zelandu je u uzgoju najstrože zabranjena upotreba bilo kakvih anabolika ili steroida, za razliku od Amerike i nekih Evropskih zemalja, gde se u uzgoju oni obilato koriste, tako da su svi veliki Novozelandski jeleni čist produkt veštacke selekcije a ne hemijskim putem dostignutog trofeja. Naime u farmerskom uzgoju princip je sledeći: Od novorođenih 100 muških grla, 80 se eliminišu prve godine i ostavljaju se samo 20 najperspektivnijih. Od tih 20 grla, polovina lošijih grla, znači cirka 10 grla eliminiše se u 2 godini, s tim da se isti postupak ponavlja u 3 i u 4 godini, tako da od 100 muških jedinki OSTAJE SAMO 2-3 NAJBOLJA GRLA ZA DALJU REPRODUKCIJU. Naravno isti princip se primenjuje i na ženska grla, što rezultira u totalnoj kontroli populacije i selekciji samo na najjače trofeje.
Prema empirijskim ispitivanjima i matematičkim modelima primenjenim na ovakve selekcije, rezultira da se isti rezultati u pogledu jačine trofeja dostižu u selekciji puškom, kakva se primenjuje u najboljim lovištima u Evropi, tokom 100 godina, a u ovako kontrolisanoj selekciji za svega 10 godina. I rezultat se vidi. Ako pogledamo kakvi se prosečno trofeji odstreljuju na Novom Zelandu i kakvi i naročito koliko u ostalim delovima sveta, odmah postaje jasno da je Novi Zeland nedostižno superioran u pogledu jelenskih trofeja u odnosu na ceo svet.
Istražujući dalje uzroke ovakvog stanja u pogledu jačine jelenskih trofeja došao sam do još jednog veoma bitnog podatka, koji objašnjava ovakvo stanje. Naime na Novom Zelando ima oko 3 miliona jelena u kontrolisanom uzgoju, što je najveće stado jelena na svetu. Tek u svetlu ovog podatka moguće je shvatiti zbog čega je Novi Zeland neprikosnoveni svetski lider u pogledu jelenskih trofeja.
