U prošlom broju smo pisali o Ferlachu iz Austrije a u ovom nastavljamo sa nemačkim ekvivalentom istog. Ako ne i većim.
U našoj javnosti je malo poznato koliki je to bio oružarski centar i šta se sa njime sve izdešavalo…
Kada se spomene reč Sul/Suhl malo lošiji poznavaoci lovačkog oružja odmah se sete skupe i verovatno najbolje montaže za montiranje optičkog nišana. Godinama je to bio skoro isključivi način montiranja optike na (opet veoma skupom) kombinovanom oružju. Neki se dosete da su to ime pročitali na nekim sačmaricama pored imena proizvođača a najčešće je to bio Merkel. I tu obično zastane mozak. Ima za to dobrih razloga. Naša javnost više prepoznaje robne marke iz ove oružarske meke nego što poznaje Sul kao centar puškarskog zbivanja. Takođe, pri kraju II Svetskog Rata je grad bombardovan pa je velika količina oružja i dokumentacije uništena ili su ih razneli vetrovi rata. A u suštini ima tu još mnogo toga po pitanju prepoznatljivosti. Za početak da kažemo, 5000 godina istorije pravljenja oružja.
Početak
Kada uzmete u ruke oružje koje je danas napravljeno u Sulu, uzeli ste zapravo krajnji proizvod evolucije koja traje još iz bronzanog doba. Ne , nije prepotentna tvrdnja a videćete i zašto. Zato jer arheološka iskopavanja iz tog perioda ukazuju na proizvodnju oružja i ukrasa od metala. Još tada je uočeno da okolina sadrži neophodne rude, dok su guste šume davale drvo čijim sagorevanjem je topljena ruda. Potoci koji su proticali u blizini pokretali su, ako tako možemo da kažemo mašine iz toog perioda. Primitivne, naravno. Jedan od trgovačkih puteva između Mediterana i Baltika prolazio je kroz Sul. Njime su su prevozeni so, začini i metalni predmeti. Utrta staza za karavane je pozicionirala ovaj grad kao trgovinski i proizvodni centar. Oružarski pre svega. Na taj način spajanjem proizvođača i korisnika zaokružen je process koji traje milenijumima.
Vekovi su proticali, Germanska plemena su potisnula ili asimilirala Kelte, naselja sa utvrđenjima se pretvataju u gradove, a proizvodnja oružja teče bez prekida. Ime grada Sul se prvi put spominje u zapisu iz 1300. godine. Do 1365. radiće punom parom dve veće topionice-livnice a treća će im se pridružiti 1437.g. U ovom periodu proizvodnja oružja je u punom procvatu. Dokument iz 1445. pokazuje da gradom upravlja savet dvanaestorice, od kojih su većina bili oružari. Iz zapisa je još moguće pročitati da 800 rudara radi u okolini na vađenju rude iz koje se dobija gvozđe. Počinje da se pravi i vatreno oružje u sada već “oružarnici Evrope” a grad broji 7000 stanovnika. Zbog prakse da prodaje oružje svakome ko je bio u stanju da plati, zla sudbina je sustizala grad u više navrata.
Gradovi-državice Evrope iz tog perioda bile su često u ratu. Ratna praksa iz tog vremena je bila da se ne samo kazni neprijatelj nego i svako ko mu je pomagao ili je pobednik tako mislio. Dešavalo se da oružje dobiju obe strane u sukobu a onda pobednička strana dođe i sruši Sul… “jer je pomagao neprijatelja”. Sul je spaljivan u više navrata a naročito surovo za vreme tridesetogodišnjeg rata. Tada je Hrvatski general Insolani totalno sravnio sa zemljom sve kuće a naročito radionice za pravljenje oružja. Nakon što je nanovo podignut Sul iz ruševina, po ko zna koji put, stanovnici su se opametili po pitanju čime da se bave. Od početka 18-og veka, puškarske radionice proizvodiće isključivo lovačko i sportsko oružje i to bogato ukrašeno. Ali više ne i vojno, čija im je proizvodnja nanela toliko zla.
Od početka XVIII veka pa do prvog Velikog rata
Ovaj period za nas lovce je veoma interesantan. Razvoj vatrenog oružja u Evropi je pomno praćen u Sulu i o tome svedoče primerci izuzetne lepote koji mogu da se vide po muzejima oružarstva. Velika preciznost izrade i bogato ukrašavanje u stilu karakterističnom za umetnički period u kom su nastajao su kao potpis identifikovali mesto nastanka. U ovom slučaju je to oblast Sula. Najstarija firma iz tog perioda, koja je i danas sa nama je Sauer & Sin i datira iz1751. U drugoj polovini XIX. veka nastale su brojne firme čiji se uzorci lovačkog i streljačkog oružja nalaze po privatnim kolekcijama ili u rukama lovaca koji ih i danas nose u lov. Nabrojaćemo neke: Heanel kao fabrika bicikala i oružja se osniva 1840, Simpson kao fabrika vozila i oružja 1856. Za druge navodimo samo imena koja srećemo na puškama iz nesto kasnijeg perioda ne u hronološkom redu: Schilling, Gebruder Rampt, Schmit&Habermann, Hajnrich Krieghoff, Christifor Funk, Alfred Wolf, Thieme&Schlegelmilch, Immman Meffert, Ziegenhaghn Lindner, Wilhelm Haym. Oskar Merkel ,Gebruder Merkel, Greifelt &Co, BSW … Po nekim autoritetima koji prate istorijat naoružanja, pored pomenutih veličina u Sulu je radilo jos 40-tak, po nekim 80-tak radnji, radionica i domaće radinosti. Naravno, te male manufakture nisu štrikale plele ili vezle, već su radile iz kuce u radionicama za šta su se već specijalizovale. Kundak, gravuru ili neki aspect u procesu izrade puške za većeg proizvođača ili prodavca oružja. Danas bi to nazivali uslužne dorade ili delatnosti. Samo su veliki, kao Braća Merkel ili Sauer sve faze izrade obavljali unutar fabričkih zidova.
Zlatni period
U periodu između dva svetska rata /1919 -1939/, Sul će doživeti vrhunac svog procvata, a izrada po svom kvalitetu biće neprevaziđena do dan danas. Možda izjednačena ali ne i prevaziđena. Znamo da izjave ovakve vrste izazivaju neslaganje i zato ću da pojasnim… poredimo uzorke istih karakteristika i istog cenovnika. Ovo ipak ne treba shvatiti bukvalno jer postoje različiti pristupi prilikom konstruisanja puške a za različite tipove lovova. Recimo, u principu engleske puške će biti lakše i imaće drugi tip gravure. I to nije bitno za poređenje. Ali ako poredimo prosečan “boxlock” napravljen u Birmingenu, sa položarom “blitz” sistema napravljenoj u Sulu… sve je na strani Sula. Jer obrada i najmanjeg dela je perfektno odrađena, bilo da se površine vide ili pušku treba rasklopiti do najsitnijeg dela da bi se doprlo do njih. Sve je onda povezano u celinu da sve funkcioniše bez greške dugo, dugo vremena. Da bi se došlo do ovakvog rezultata ide se polako, sklapa i proverava način funcionisanja, onda se ponovo rasklapa, vrše korekcije i sve iz početka. Količina vremena i znanje i iskustvo da se sve to uradi su neshvatljivi iz današnje perspective. Drvo i metal su upasovani maksimalno koliko je to ljudski moguće bez i najmanje nepravilnosti. Drvo je pristojnog kvaliteta, propisno osušeno pre korišćenja. Naravno, može još toga da se priča ali razumete suštinu.
Tipovi pušaka koji su pravljeni prosto zadivljuju svojom raznovrsnošću i ingenioznošću. Polazeći od sačmarica imamo položare i bokerice. Za položare se skoro isključivo koristi “blitz” sistem sa trećim Grinerovim ključem. Blitz sistem ili trigger plate je modifikovan Anson-Dejli kod koga su sve komponente na horizontalnoj površini sa donje strane baskule. Unapređenje koje je patentirao John Dikson. Na to je dodata treća brava i bočna krilca. Zbog čvrstine sistema posluziće izvanredno kod kombinovanih pušaka gde su pritisci znatno veći .
Druga grupa sačmarica je sa vertikalno položenim cevima. Danas je prepoznajemo pod nazivom bokerica. Ovde kao da imamo slučaj da se leva cev popela na desnu. Malo naivno doređenje ali u suštini ispravno gledište jer su svi elementi bravljenja zadržani. Zbog simetrije i znatno veće rotacione sile na gornju cev, Grinerova brava biće udvostručena. Konstruktivno resenje dao je Kersten i to se danas naziva Kerstenovi ključevi. Unutrašnjost baskule je složenija jer čekići nisu jedan pored drugog, nego jedan iznad drugog. U slučaju jedne obarače ova geometrija znatno komplikuje izradu ali majstori iz Sula su kao i uvek u prošlosti bili na visini zadatka. Merkel je sa velikom pažnjom pasovao ovo četvorostruko bravljenje. Posedovao sam jedan primerak iz 1927. u kalibru 16 i brava je bila čvrsta isto kao onog dana kada je napustila fabriku. Merkel je bio veliki proponent ovakvog sistema pa je patentirao ime “bock” kao vlastito 1931. To je bio i veliki marketinški uspeh zbog rasprostranjenosi i upotrebe termina. Puška kao celina, uz veoma elegantnu gravuru koja je krasila pušku na Svetskoj Izlozbi 1937 u Parizu /održanoj pod motom: – Umetnost i Tehnologija u savremenom životu/… dobiće Grand Prix. Ovo je bilo ogromno dostignuće da je lovačkom oružju priznato mesto u modernom životu a posebno veliki uspeh za Merkel. Ne verujem da bi to moglo da se ponovi u današnje vreme ekologa i zelenih.
Sledeći tip su kombinovane puške sa dve, tri ili čak četiri cevi. Rađene su u horizontalnoj i vertikalnoj konfiguraci i sa kombinacijama kalibara koje su ograničavali samo masta i džep. Pored kombinacije jedna glatka, jedna ožljebljena cev kod dvocevki, u slučaju trlinga imamo primere dve žljebljene, jedna glatka, dve glatke i jedna žljebljena cev. Kod takozvanih bok “drilinga” imamo jednu cev za sačmu a dve žljebljene su u različitim kalibrima. Recimo 7x57r ili 7x65r ili 8x57ISR sa 22 Hornet ili 5,6x50R ili 5,6x52R su samo neke od mogućnosti za korišćenje iste puške za lov pernate divljači, štetočina i krupne divljači istom puškom. Ponekad i u istom lovu. I položare i bokerice su pravljene kao dvokuglare, a nekad i sa više pari cevi. Bokerice sa ožljebljene dve cevi u različitim kalibrima zovu se “bergštuc” i imaju svoje mesto u nekim arsenalima i za neke lovne situacije. Samo jedanput sam video dve različite žljebljene cevi na položari ali ta Simpsonova puška je imala 9 pari cevi i bila je napravljena za poznatog Švedskog lovca i prirodnjaka. Svi ovi tipovi oružja rađeni su kao “box lock” i “side lock”. U ovom drugom slučaju, povećana površina pločica pružala je graverima mogućnost da se opširnije izraze.
Puške sa spoljnim orozima u velikom broju rasprava se smatraju inferiornijim od onih sa unutrašnjim ali ako je neko želeo, sve upravo spomenuto moglo je da se napravi i na taj način. Verovatno da bi nalog dolazio od strane romantičnih individua, koji su prednost davali uspomenama na prošlost i seksi linijama koje su pratile fino izvajane orozare, nad modernom i golom funkcionalnošću. Pravljene su i lagane jednocevke za težak planinski lov, najčešće na divokoze. “Boks lock” ili “side lock”, sa orozoma ili bez i evo kod jednostavne jednocevke 4 kombinacije. Pomislite koliko varijacija na ovu temu kod višecevnih pušaka?!
Predratno i ratno doba
Pripreme za Drugi rat će poremetiti normalno funkcionisanje puškarske industrije za lovačke potrebe. Broj naručenih pušaka se smanjuje, proizvodni kapaciteti se prilagođavaju ratnim zahtevima. Interesantno je da spomenemo kako je vojno vazduplovstvo Nemačke usvojilo jedan tip lovačke puške za svoje potrebe. Lovačka tradicija je učinila da je “driling” vema blizak Nemcima.
S’ obzirom da je dolazilo do obaranja ili prisilnog spuštanja ratnih aviona u divljini, piloti su nosili specijalni kofer u kabinama. Unutar kofera bio je driling koji su pravili u Saueru, običan lovački jedino sa vojnim oznakama. Kofer je sadržao i jednu kutija municije sa sitnom sačmom, jednu kutiju sa 20 metaka karabinske municuje i 5-10 metaka sa brenek kuglama. U slučaju nužde, smatralo se da je ovo najbolje sredstvo za preživljavanje dok se uspostavi kontakt sa bazom. A to je moglo da traje nedeljama… Ovakvi “drilinzi” su veoma omiljeni kod kolekcionara jer je uz svaki bila i neispričana (a ponekad i ispričana ) veoma interesantna životna priča.
a.
U proleće 1945 u Sul ce umarširati Američke jedinice. Za građane, istorija se ponovila još jednom. Neki od spomenutih proizvođača bili su uništeni tokom bombardovanja, neki samo oštećeni a proizvodnja zabranjena. Što se tiče sportskog oružja već u posedu lovočuvara i lovaca Američka komanda izdaje naredbu o konfiskaciji. Posle 9-og maja ’45-te, oružje je masovno iznošeno na trgove gde je gaženo tenkovima. Pod pretnjom smrtne kazne, ko ne ispuni obavezu, mnoga lovačka srca su zadrhtala dok su posmatrali kako predmet nihovog obožavanja biva uništen. Naravno po neko je tajno zakopavao svoju dragocenost, reskirajući život. Međutim, veliki broj je sačuvan od strane američkih vojnika koji su birali sa gomile primerke koji su im se sviđali ispred nailazećeg tenka Za njih nije važila zabrana, pa su ih poštom slali kući da ih čeka kada se vrate iz rata. Koliko je na ovaj način sačuvano, nije poznato a verovatno ni nekoliko procenata. Ali i to je dovoljno da imamo predstavu o kakvom se kvalitetu tu radi.
Ostaje neispričana priča o poratnom periodu. O ulasku Rusa posle tri meseca /Sul je tad postao deo Istočne Nemačke/, o bežanju majsora i vlasnika na Zapad i mukotrpnom oživljavanju firmi kao što su Krieghoff, Hajm, Sauer&Sin. O teškoj posleratnoj situaciji za one koji su ostali u novostvorenom DDR-u i trijumfu ljudske upornosti…pisaćemo u nekom od narednih brojeva.
Mr Braca Fidahić
