Zastavini lovački karabini
Kako se pravi srpski Mauser
Tri kalendarska veka čuvenog karabinskog sistema nije obeležio samo jedan model.U svoj svetskoj literaturi, kada se pominje M-98, obavezno se navode imodeli M-24 i M-48 kao neodvojiva veza i nasleđe. Rame uz rame sa njimaje i M-70 kao lovačka verzija.
Izuzev limitiranih /komemorativnih/ serija koje se sporadično jave iz fabrike u Obendorfu i par sofisticiranih mini fabrika za unikatne proizvode po svetu, jedino još Zastava Arms iz Kragujevca proizvodi originalni M-98 sistem Mauser. Kad kažemo proizvodi, mislimo na redovnu serijsku proizvodnju. Čuveni obrtno-čepni sistem je “poslednji mohikanac” sa brdovitog Balkana i to u lovačkom ruhu. Većina svetski poznatih lovačkih karabina se zasniva na Mauser sistemu ali su se tokom vremena na njemu vršile mnogobrojne izmene tako da odavno to niije više TO.
Zašto bi neko pravio izmene na nečemu što je dokazano dobro i pouzdano.? Iz više razloga, uglavnom komercijalnih i u cilju racionalizacije proizvodnog procesa. Racionalizacije obično znače uštede u materijalu i radnim satima. Sve se svodi na jeftiniju proizvodnju. Do duše, zahvaljujući sve savremenijim mašinama, poneko je i unapredio i poboljšao ovog “dedicu” ali ništa revolucionarno i naročito bitno. Tu i tamo malo kozmetike i podmlađivanja, drugačiji izgled tek da se promeni ime modela ili da svaki proizvođač ima svoj proizvod. Svako je želeo nešto svoje. I tako, Srbija ostade poslednji čuvar duha i epohe jednog oružarskog sistema od koga su i rodonačelnici digli ruke. Digli ruke, ne zato što ne valja već zato što je skupo. Skupo, začudićete se… pa izgleda prosto k’o boza? Da, možda manje skupo ali sigurno ne isplativo jer verovali ili ne, vaš lovački M-70 ne može da se uradi u velikoserijskoj proizvodnji na CNC mašinama. Danas, ako se oružje ne radi na CNC-u je skupo. U tom grmu leži zec. M-98/70 zahteva pojednostavljeni mašinski rad sa velikim brojem operacija na različitim mašinama i velikim brojem faza obrade. Ujedno, to znači i određeni broj vrhunskih majstora. Kad se sve sabere i oduzme, jasno je zašto je tehnološki Zapad digao ruke od njega.
Neko će postaviti pitanje… zašto ga onda radi Zastava. Kako je njoj isplativ? Šta je ona pametnija od ostalih? Nije stvar u pameti već u sticaju okolnosti. Tajna je u nečemu što se zove istorija, tradicija, mašinski park i vojna industrija i naravno… tržište.
Zagrebimo po istoriji
Zastava postoji od 1853. godine. Prvo konstruktivno odeljenje u Vojnotehničkom Zavodu /VTZ/ u Kragujevcu /današnja Zastava Arms/ je osnovano daleke 1866. godine. Već 1880. počinje dugogodišnja veza Srbije i Mausera. Naime, te godine, po ideji konstruktora majora Koke Milovanovica, nastala je prva Srpska brzometna puška. Uvidevši nedostatke na tadašnjim Mauser puškama, genijalni Koka je izvršio niz unapređenja u funkcionalnom i operativnom smislu. Izmene su načinjene i na cevi koja je dobila trapezne progresivne žljebove. Obendorf /sedište Mausera/ je Srbiji isporučio 100.000 pušaka koje su se zvale Mauser-Milovanovic M1880. U tom trenutku, to su bile najbolje vojne puške na svetu. Srbija je tada /dve godine posle Berlinskog kongresa/ imala samo oko 2.500.000 stanovnika.
Posle Prvog Svetskog, tacnije 1924., tadašnja Kraljevina Jugoslavija kupuje licencu za proizvodnju spostvene puške bazirane na Mauser M-98 sistemu. Do 1928. godine je uvozimo iz Herstala sa našim oznakama a od jeseni 1928. iz Kragujevačke fabrike izlazi čuveni model M-24. Fabrika je bila jedna od najsavremenijih i najvećih u Evropi. Oko 1250 mašina je proizvodilo domaću pušku. Pred Drugi rat u Zastavi radi 10.000 ljudi i fabrika poseduje oko 10.000 mašina.
Posle Drugog svetskog rata i ratnih razaranja, Zastava nastavlja proizvodnju starog modela sa novim oznakama i novim imenom M-48. Od 1949. godine je u seriskoj proizvodnji. Zastavi se vraćaju
odnete mašine i iz ratnih reparacija dobija nove. M-48 je glavna puška tadašnje Titove Armije i Narodne odbrane u konceptu naoružanog naroda. 1959. godine, Zastava kupuje opremu za hladno kovanje cevi i postaje jedna od malobrojnih pionira u ovoj tehnologiji. Mnoge poznate fabrike ove mašine uvode tek 10-15 godina kasnije. Šezdesetih godina prošlog veka se izrađuju prvi lovački karabini na bazi M-48. To je bila ‘demilitarizovana” vojnog karabina u lovačkom ruhu, u poznatom 8×57 kalibru.. A onda, 1970. godine se lansira model M-70 sa atributima čisto lovačke puške. U osnovi, opet stari M/98-M/48 ali sa lovačkom cevi i lovačkim kundakom. Mauser u lovačkom odelu. U startu se radio u 16 najtraženijih svetskih kalibara za potrebe lova. Tokom osamdesetih godina mnoge poznate trgovinske kuće sa Zapada kupuju Zastavine karabine koje dodatno dorađuju ili integralno prodaju širom sveta. Čak je i čuveni Mauser naručivao Zastavine lovačke karabine sa svojim znakom i imenom. Od 1997. godine, famozna oružarska distribucija “Kettner” vrši distribuciju Kragujevačkih lovackih karabina na području Nemačke, Belgije, Austrije, Francuske, Španije. Sa Remingtonom je sklopljen posao izvoza za Ameriku i od 2006. je Zastava /pod Remingtonovim imenom/ prisutna i “preko bare”.
Tajna ili ne..
Vratimo se nakratko onoj analizi tajne zašto Zastava ima interesa da radi lovačke karabine na Mauser platformi, dok su drugi odustali. Jednostavno, Zastava je zadržala sve predispozicije. Zastava je gigant vojne industrije i kada su svi slični giganti gasili proizvodnju obrtnočepnih karabina za vojne potrebe i prelazili na automatiku, Zastava je zbog koncepcije “naoružanog naroda” radila i jedno i drugo. Zatim, mnogi Evropski proizvođači su iz II Svetskog rata izašli sa devastiranom oružarskom industrijom i porušenim fabrikama, dok je Zastava mogla da sa repariranim kapacitetima nastavi proizvodnju. I sam Mauser nije smeo praviti oružje petnaest godine posle rata. Iskreno, nije ni imao sa čime. Ili su proizvodni pogoni bili uništeni ili su odneti u vidu ratne reparacije. Zapadna lovačka industrija se okrenula tržišnoj ekonomiji, usitnjenim kapacitetima i konstruisala je nove modele lovačkih karabina i za njih formirala novi mašinski park. Nije joj bilo povratka na staro. Zastava to nije morala. I još jedan podatak. Malo je fabrika na svetu radilo Mausera po licenci. Nekima je rat naneo štete, neko je ostao “iza gvozdene zavese”, neko nije imao sluha. Neki su smatrali da je model M-98 stvar prošlosti jer je taj sistem u vojnoj penziji. I naravno, prešlu su se. Lovci su od vajkada znali da je ovaj “čičica’ pomalo nezamenjiv, da je proveren i neprevaziđen.
Da li je Zastava imala sluha ili sreće, nije ni bitno. Jedini na svetu imaju operativne kapacitete za serijsku proizvodnju izvornog M-98 /čitaj naš M-70/. Na njenoj strani su istorija, tradicija, kapaciteti, znanje i kvalitet. Sve na jednom mestu, sve u operativnoj upotrebi. Tržište poslednjih dvadeset godina je svesno tih činjenica i nije slučajno što po svetu srećete nazive Kettner, Mark X, Carls Dejli, Interarms, Remington 798, ZCZ M-70 ili u prevodu, sve je to naš M-70. Pod različitim imenima.
Kako se pravi
Verovatno da većina čitalaca nema predznanja o tome kako se prave lovački karabini. U principu, puškarstvo je u osnovi mašinska industrija sa svojim specifičnostima. Međutim, može biti zanimljiv algoritam izrade i tehnološki proces. Iz toga se može sagledati da to i nije baš jednostavna stvar i da zahteva mnoga znanja, truda i veštine. Opisom izrade i tehničkim karakteristikama pokušaćemo da vam dočaramo zašto je Mauser obrtnočepni sistem toliko specifičan i poseban.
Osnov svake mašinske izrade je projektovanje i razvoj proizvoda. Naš ‘98/M70 spada u složene i precizne mašinske zahvate. Sve počinje sa konstruktivnom dokumentacijom, crtežima sklopova i detalja. Mali kuriozitet na samom početku. Zastava raspolaže sa originalnom tehničkom dokumentacijom modela M-98/24 i u papiru i elektronskom obliku. Zatim se prelazi na izradu radioničkih crteža do detalja. Sve to mora da prate vazeći svetski standardi kvaliteta koji uređuju oružarsku oblast. Po završetku dokumentacije se pravi “funkcionalni model” u prototipskoj radionici koji se ispituje po svim kriterijumima. Ukoliko je potrebno, rade se izmene, dorade, unapređenje. Potom se pravi “prototip” koji je takođe podložan izmenama. Sve promene se evidentiraju u projektnotehničkoj dokumentaciji. Prototip takođe ide na ispitivanje. Kada je sve prošlo kontrolu ide se na “0” proizvod. U ovoj fazi se vrši optimizacija proizvoda za tehnološki proces i finalna ispitivanja svega i svačega. Tu se zapocinje i završava priprema za tehnološku i konstruktivnu dokumentaciju za velikoserijsku izradu u proizvodnji. Od tog trenutka, proizvod se nalazi u “serijskoj proizvodnji”. Serijska izrada podrazumeva projektovanje tehnoloških procesa na svim alatima, mašinama, planira se kondicioniranje, magacinska manipulacija, ljudski i mašinski resursi. Tokom proizvodnje svaki detalj, podsklop ili sklop ima svoju kontrolu. Potom se ide na montažu/sklapanje. Po izvršenoj montaži se opet kontroliše proizvod i zatim se šalje na “super kontrolu” koja podleže standardu kvaliteta za dati proizvod. Onda dolazi do funkcionalnog testiranja na vatrenoj liniji. Ukoliko postoje, uočeni nedostatci se otklanjaju i karabin se privode nameni. Na kraju, proizvod, nas M-70, LKM 98 ili M-85 ide na konzervaciju i pakovanje pa zatim u magacin gotovih proizvoda. Odatle ide u distribuciju i do krajnjeg kupca.
Sklopovi i podsklopovi
Zastava M-70 sadrži 285 delova i u proizvodnji se oni zovu detalji. Detalji obrazuju podsklopove.
U podskopove se ubrajaju sanduk, cev, magacin, zatvarač, mehanizam za okidanje i kundak. Dozvolite da damo po par tehničkih podataka za svaki podsklop.
Cev se proizvodi od visokokvalitetnog hrom vanadijum čelika posebno urađenog po vojnim specifikacijama. Po svojim svojstvima je u rangu /po nekima i iznad/ svih poznatih proizvođača cevi.
Zastava je poznata u svetu po vrlo kvalitetnim cevima po izboru materijala i obradi. Proces kovanja počinje na cevastom komadu materijala čija je unutrašnja trasa dobijena rezanjem. Pomenuti komad je prošao termičku obradu do željene tvrdoće, elastičnosti i kvaliteta.Tako pripremljen komad se otkiva, hladnim rotacionim postupkom oko trna /alata/ koji je ujedno sa korakom žljebova i polja budućeg kalibra karabina. Rotacioni postupak je po GFM tehnologiji koju primenjuju skoro svi evropski proizvođači. Ležište/komora metka se radi rezanjem. Puzdanost preciznih ispaljenja iz ovakve cevi, bez promene slike pogodaka, je 5000 metaka uobičajenih kalibara. Životni vek cevi je 13-15.000 metaka. Na cev se montiraju prednji i zadnji mehanički nišani.
Sanduk / akcija se dobija toplim kovanjem čelika na geometrijski približnim dimenzijama završne forme izgleda, sa nadmerama za mašinsku obradu. Proizvodi se od visokolegiranog čelika. Izrada se vrši sa mašinskim operacijama koje podrazumevaju: glodanje, brušenje, bušenje, narezivanje, rendisanje, izradu navoja i još po nešto. Mnoge od ovih operacija se izvode na mašinama iz tridesetih godina prošlog veka koje su posebno prilagođene – pravljene za ovakve operacije. Još jedna od tajni zašto drugi ne proizvode original Mauser sanduk. Takođe, ovde se rade i ručne bravarske dorade. Ne može bez majstorskih ruku. Po završetku mašinske i ručne obrade se radi delimična lokana termicka obrada u cilju povećanja tvrdoće materijala. Po izradi i cevi i sanduka pristupa se spajanju istih u jedinstveni sklop. Vrši se podešavanje čeonog zazora sa pilot zatvaračem i vrši se tormentacija i žigosanje. Od tada, pa na dalje, tokom cele produkcije karabina, ovaj sklop je nerazdvojiva celina.
Magacin se takođe radi od toplog otkivka čelika starim postupkom. Konstrukcija magacina daje dodatnu čvrstoću Mauser sanduku i zato Zastava nije ovaj podsklop racionisala sa presovanim limovima. Ceo Magacin je od jednog komada punog materijala koji je izglodan. Postoji tu više mašinskih zahvata poput brušenja ili poliranja uključujući i bravarske radove na mehanizmu otvaranja danceta.
Zatvarač je od otkovanog čelika sa nadmerom za mašinsku obradu. Pazite, opet otkivak čelika. Velike oružarske firme odavno nemaju kovačnice i delove izrađuju od presovanog lima. Kod M-70 sva tehnologija se zasniva na starim, proverenim, izdržljivim i kvalitetnim rešenjima. Zatvarač se obrađuje svim uobičajenim mašinskim postupcima. Sve je zastupljeno i glodanje i brušenje, rendisanje, struganje, poliranje, bušenje. Posebno se zavaruje ručica u nedeljiv spoj. Po varenju se ceo spoj tretira termičkom obradom u cilju povećanja tvrdoće i to postupkom cementacije na 58 rokvela. Nisu svi delovi jednako pojačani u cilju održanja fleksibilnosti i žilavosti. Spojnica i udarač zatvarača su karbonitrirani u dubinu do 0.8mm dok je jezgro ostalo žilavo. I na kraju, opet ručni rad majstora u vidu pasovanja zatvarača u sanduku.
Mehanizam za okidanje je posebna priča. Radi se u tri varijante i standardno vojno, skinuto sa M-98.
Jednodelno, dvodelno, sa ubrzanicom ili francuskim stecherom su samo mogućnosti po izboru kupca. Svi sistemi su visokopuzdani. Podsklop mehanizma je izuzetno detaljan i proizveden je pomoću svih operacija mašinske obrade. Ima tu i kovanja i štancovanja i termičke obradi i opružnih elemenata. Sajdžijski posao, kao na šivaćoj mašini.
Kundak se proizvodi od orahovog drveta. Poslednjih par godina se uvozi iz Turske. Do 60-ih godina prošlog veka radio se i od bresta koji nije lep kao orah ali je boljih mehaničkih karakteristika. Radi se u manlicher, monte karlo i bavarskom stilu. Od serije do serije mogu se videti i neke kombinacije stilova. Postoji još i “American” koji je rađen za izvozne kontigente, nikad za domaće. Površinska obrada je uglavnom polirana i tretirana uljena lanenim uljem. Postoje i bajcovani pa lakirani kundaci za Charles Daylli modele. Poslednje dve godine se ugrađuju i PVC/polimerski kundaci na pojedinim modelima karabina.
Za sva vremena
Naši lovci ponekad nisu ni svesni koliko kvalitetno i upotrebljivo oružje drže u rukama. Toliko smo navikli na njega i smatramo ga uobičajenim i prosečnim jer je dostupno, jeftino i srećemo ga na svakom koraku. Pomalo ga devalviramo i sve češće nas oduševljavaju strani modeli koji su dvostruko ili trostruko skuplji od M-70 a nisu mu ni do kolena. Izgled, zvučna imena proizvođača i marketng su čudo i začas nam pomere svest o sistemu realne vrednosti. Zašto je to tako?
Zastava se malo uspavala. Ratna vremena su donela svoje. Vreme preživljavanja je dozvoljavalo izlazak karabina bez finalne kontrole, loše završne i površinske obrade metala, prosečnog drveta i loše politure istog. Modeli nisu doživljavali “kozmeticke izmene” koje plene. Ipak je ovo XXI vek u kome se kupuje vizuelno. Nisu svi lovci dovoljno svesni da se iza “aljkavijeg” izgleda krije karabin za sva vremena.
I da podsetimo, Zastavin nenašminkani M-70 na zapadu je sve cenjeniji i poželjniji. Male firme za doradu od njega prave “komade” od par hiljada evra. Pogledajte Ferlach u Austriji. Kažemo prave, a samo ga šminkaju. Ali on je pravi M-98. Za to vreme, uvoznici u tržišnoj utakmici na lovačkom marketu Srbije “guraju” nam štanceraj, plastiku i novokompovani stil od recikliranih materijala i spialtera. Jel zaboga, sve to dolazi sa Zapada i mora biti dobro. Da ne budemo maliciozni, ima tu i dobrih pušaka ali za njih treba poprilično isprazniti štednu knjižicu. Za M-70 ne.
Ja glasam za karabine za sva vremena.
Dipl.Ing Predrag Đurđev
