Iz ugla umetnika fotografije: Sreća,sudbina ili…

0
171

Piše: Predrag Kostin

Petak veče, po ko zna koji put čujemo se kako bi se dogovorili oko jutarnjeg izlazka na teren i još jednog pokušaja da fotografišemo jednog prelepog srndaća koga je ove godine visok vodostaj Tise isterao iz šume i sigurnog skrovišta na polja gde nema odmora i gde su sva čula maksimalno na oprezu. “Ma idemo“, rekoh Danetu, ako ne izađemo sigurno ga nećemo fotografisati, a i ako ga ne vidimo možda će mo nešto drugo pronaći, svaki izlazak je priča za sebe, a u tom žitu ima ih nekoliko pa neki će natrčati valjda.

Šesto jutro za redom izlazimo na dobro poznatu lokaciju u sam osvit novog dana, dogovor je bio da ga samo snimimo gde je, da se umirimo i čekamo da zalegne a onda polako da mu se prikrademo na željenu razdaljinu kako bi napravili što bolje fotke. “Željena razdaljina“…za razliku od lova nama fotografima je potrebno da budemo što bliže onome što fotografišemo kako bi smo mogli izvući što više detalja iz fotografije.

Tišinu rađanja novog dana remeti tek po koje javljanje fazana koji ljubomorno čuva svoj harem od uljeza i cvrkut ptica koje su sada u najaktivnijem periodu svog življenja kada treba naći partnera, napraviti gnezdo a bogami i sačuvati živu glavu od razno raznih predatora.

Seli smo ispod jedne topole i osmatrali livadu ispred nasne bi li videli njega kako pase ili možda na daleko prepoznatljive njegove bele vrhove parožaka koji vire iznad trave kada leži. Par srna i dva mlada srndaća čiji su rogovi još uvek u bastu, jedan unezvereni zec koji je „špartao „ livadom levo desno bilo je sve što smo mogli videti, od našeg srndaća ni traga ni glasa.

I dok se sunce sve više uzdizalo na horizontu obasjavajući svojim zracima šarenu livadu punu poljskog cveća nas dvojica smo ćutke posmatrali sve to, svako u svojim razmišljanjima i nadanjima da će se ipak pojaviti…pa makar ga i ne slikali, samo da ga vidimo.

„A možda nas je primetio pre nego što smo mi njega mogli videti i sklonio se negde u senku odakle nas posmatra i čeka da odemo kako bi izašao“ razmišljali smo na glas obojica. Iz dosadašnjih susreta sa njim uverio nas je da je u pitanju iskusan srndać koji ništa ne prepušta slučaju, čim oseti da nešto nije u redu odmah beži u sigurnost obljižnje šume bez i malo zastajkivanja.

Nakon dva sata sedenja u rosnoj travi,kada je sunčeva svetlost iz „idealne“ pretila da postane „katastrofalna“ za fotografisanje odlučili smo da krenemo malo da prošetamo šumom a popodne će mo opet probati.

Vidno neraspoloženi, opet poraženi  počeli smo da pakujemo opremu. Krenuli smo tako da nam je sunce bilo iza leđa pa ako nešto „istrči“ imamo dobro svetlo za fotkanje.

I tada je priroda odlučila da nas nagradi za sav naš trud i upornost, nismo napravili par koraka a iz šume se začulo „baukanje“ i to baš iz onog dela odakle je uvek izlazio „naš“ srndać. Ubrzo smo videli dva srndaća kako izleću iz šume jureći se i to su išli direktno na nas.

Na oko 150 metara od nas naš srndać je stao, zadovoljan što je oterao mlađeg srndaća od svojih srna i gledao nazad u pravcu šume, nakon par sekundi sitnim korakom krenuo je prema nama. Korak po korak, skroz opušteno zastajkujući usput kako bi utolio žeđ kapljicama rose sa mladog žita dolazio nam je u susret a mi smo sedeli i nismo mogli da verujemo šta nam se dešava. Opremu smo podesili i nismo se pomerali…ma kakvi pomerali-nismo disali, nismo se pomerali ni da bi oterali sa sebe komarce kojih je kao u inat bilo sve više na nama. U međuvremenu naš srndać nam je prišao na 50-ak metara i tada je krenulo rafalno škljocanje. Za trenutak je stao, pogledao u našem pravcu ali je ubrzo nastavio da pase i da nam se i dalje približava. Svetlost idealna, bolja ne može biti, on pravi mužjak-krupan, rogovi crni na krajevima beli, okupani jutarnjom rosom koja im je davala još upečatljiviju boju, u desnom rogu pet parožaka a u levom tri, na rogovima zalepljeni cvetovi uljane repice gde je verovatno „doručkovao“ jutros, žito zeleno…kontrast pravi…ambijent za naslovnice lovačkih magazina.

I dok je on mirno pasao mi smo ga i dalje streljali naši fotoaparatima…50…40…30…20…e tu je stao i počeo da nas intenzivnije posmatra, bolje reći proučava, a mi mokri sada već kao da smo se kupali samo škljocamo i ne dišemo.A on stoji, gleda i ništa mu nije jasno, pokušava da uhvati miris ali vetar je bio povoljan za nas pa nas nije mogao osetiti a bogami nakon šest izlazaka i puzanja po razno raznim travama mirisali smo na sve životinje iz tog kraja. Još par koraka i tada je shvatio da je „pogrešio“, pogledao nas je kao da pita „jeste zadovoljni“, brz okret i pravac šuma, bez zaustavljanja.

Par trenutaka nakon njegovog odlazka mi smo i dalje sedeli i gledali u njegovom pravcu ne verujući da nam se to zaista desilo…“au“ rekoh Danetu koji je već listao fotke u aparatu i kukao kako mu je prišao isuviše blizu da nije mogao u objektiv da mu stane(nama fotografima nikad udovoljiti).

Fotografišući divlje životinje naučio sam da je svaki izlazak priča za sebe, bez obzira što je teren isti, jedinke koje žive na toj teritoriji takođe su tu svakodnevno, nekada nas tolerišu više nekad manje ali za vrhunsku fotografiju pored predznanja o navikama životinje koju fotografišem, i pored saveta vrhunskih vodiča koji su svakodnevno sa tim životinjama veoma bitan faktor  je sreća…i taj momenat kada  već pomisliš da nećeš ništa uraditi a onda se odjednom nešto okrene i sve krene da ti se otvara…sreća,sudbina ili…

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here