Posetili smo jednu farmu u Krčedinu, opština Inđija, na kojoj se uzgaja poludivlja svinja.
Sedamdesetčetvorogodišnji Branislav Tuvedžić, lovac je od daleke 1966 godine. Poljioprivredni je proizvođač koji u svom porodičnom domaćinstvu obrađuje 100 hektara zemlje. Ideja da uzgaja divlje svinje došla je spontano, na svom delu imanja podigao je jednu malu šumu, izgradio lovački dom i onda eto nadahnuća. Na tom prostoru podići i gater za divlje svinje. I onda nastaju problem, po zakonu ne može. Ali nas Srbe uvek je krasila snalažljivost. Ako ne mogu divlje mogu poludivlje, pa nije ni jedno nii drugo. Setio se Branislav i ukrstio domaću svinju rase durok i divlju. I dobio meleze koji zaista liče na divlje svinje. To po zakonu može da se gaji ali u lovište ni pod razno.
U momentu naše posete ovde se prasilo šest krmača a bilo je tu još četrdesetak što prasića što nazimadi.
- Šteta je što po zakonu ne mogu da gajim divlje svinje i da one završe kao lovina. Gajio bih ja za te namene i jelene lopatare. Kod nas, u celoj Srbiji ima dosta neproduktivnoh zemljišta koje nije za intenzivnu poljoprivrednu i ratarsku proizvodnju. To bi bila idealna mesta za podizanje farmi divljači. Ovako moje poludivlje svinje završavaju klanjem za rođendane ili poklone a vrlo mali broj kao reproduktivni material, razočarano nam priča Branislav Tuvedžić.
Ne razume Branislav ni zašto druge nacije i zemlje to imaju i mogu a mi imamo sa čim i sa kim a ne radimo.
Pa valjda nekom padne na pamet da je ovo neslućena mogućnost i da bi priča Branislava Tuvedžića trebala da bude povod da se zamislimo zašto nam ovaj resusr i ogromna mogućnost jednostavno ostaje u domenu mogućeg. Dotle farma Tuvedžića i još mnoge u Srbiji ostaće samo usamljeni slučajevi, kao spomenici nečemu šta smo i šta propuštamo.
A naš Branislav Tuvedžić će dotle deliti prasiće ili ispred svoje lovačke kuće na svom imanju poneko presence okrenuti na ražnju. Sve dotle dok se nešto u zakonskoj regulative ne promeni.
Pa onda menjajmo. Što pre.
Jeremija Trifunović