Piše: Milija Mickić-Gorski
Od četiri vrste pravih kuna u Srbiji žive dve vrste- kuna zlatica i kuna belica.
Kuna belica je smeđe boje, ali koj je podlaka beličaste boje. Belka na grlu tj. podbratku ima svetlu, gotovo belu lisu, koja se prema trbuhu proteže u dva kraka koji se spuštaju do prednjih nogu, ali samo sa unutrašnje strane.
Kuna belica je u telu nešto zdepastija, pa se može reći da je i sporija od zlatice, koja je spretnija i brža kada se kreće po drveću. Iako se belica, takođe, dosta dobro snalazi na drveću, ona za razliku od zlatke život provodi, uglavnom na zemlji, pa je i to razlog što je krzno kune zlatke na tržištu više cenjeno od krzna kune belke.
Kuna belica može da dostigne dužinu i do 95 santimetara, a od toga na rep otpada do 35 santimetara.
Belka može biti teška do 2.5 kilograma, ali je najčešća težina 1.800 grama, s tim što je mzžijak uvek i veći i teži od ženke.
Rasprostranjenost i stanište
Kuna belica naseljava veći deo Evrope, nema je samo na dalekom severu i na Britanskim ostrvima.Takođe, belice nema ni na Kipru, Siciliji, Sardiniji i Korzici.
Areal belice rasprostire se i van Evrope, pa se belka može sresti i na kamenitim područijima Rusije i Mongolije. Kuna belica je, poslednjih godina, a po mojim zapažanjima i punu deceniju, u ekspanziji na celokupnom srpskom prostoru. Posebno se njena povećana brojnost uočava u brdsko planinskim područjima. Za tako veliku brojnost kune belice na prostorima naše zemlje postoji više razloga, ali po mom dubokom uverenju dva u veoma bitna. Kuna belica je izuzetno prilagodljiva zver, za nju nema loših tj. nepogodnih staništa; belka je kadra da se za hranu i sklonište uvek brzo snađe – bilo da su to pukotine u stenama ili male šupljine u stenju ili na drveću, bilo su to gomile granja ili rupe u zemlji, bilo su zo napuštene kolibe ili stogovi sena- za ovog malog i opakog predatora sve dobro dođe za sklonište. Drugi, isto tako bitan razlog zašto imamo toliko brojnu populaciju belke u našim lovištima, tiče se upravo nas lovaca. Usuđujem se da kežem da smo upravo mi, lovci, i najveći krivci, jer smo dozvolili da kuna belica postane prekobrojna u većini naših lovišta, i to na štetu gajenih vrsta niske divljači!
Moramo priznati da već dugi niz godina većina srpskih lovaca nije zainteresovana da lovi predatore, a pogotovo kunu belicu. Pored nezainteresovanosti prisutno je i neznanje, pa ako bi se naši mladi lovci o odlučili da love belku, od koga bi to naučili?
Belka, pre svega, za stanište bira kamenita područija a posebno voli klisure izložene suncu. Voli i šikare ali isto tako i listopadne i mešane šume. Belica živi na obodu šuma, ali se često, zbog lova poljskih miševa, jarebica, fazana i zečeva , nađe i na poljima ne samo u brdskim već i u ravničarskim područijima.
Belica voli napuštene kolibe, salaše, stogove sena i slame, a takođe često se nastani i u samom selu, u nekom od napuštenih vajata, koša ili staja. Živinarnici i fazanerije itekako mogu biti privlačni za ovu krvoločnu zverčicu!
Razmnožavanje i način života
Gon / parenje / kune belke, odvija se tokom jula i avgusta, a bremenitost traje od 230 do 260 dana. Međutim, i kod belice kao i kod ostalih kuna, moguće je ponovljeno parenje u toku zime i tada bremenitost traje samo šezdeset dana.
Bez obzira da li je parenje bilo u toku leta ili u toku zime, kuna belica se koti krajem marta i početkom aprila. Belka koti dva do četiri, veoma retko pet ili šest, slepa i slabo odlačena mladunca, a svako od njih ima težinu od najviše trideset grama.
Mladunci progledaju između dvadeset osmog i trideset četvertog dana starosti, doje se osam nedelja, a s majkom ostaju oko tri meserca. Mladi kune belke polno sazrevaju između dvadesetog i dvaderset četvertog meseca. Krajem leta belka napušta svoje mladunce. Tačnije, majka svoje mladunce posle odgoja, ne samo da napušta, već ih proteruje sa svoje teritorije i njihovi se putevi više ne ukrštaju. Ovo znači da se svako od belkinih mladunaca nadalje snalazi samo: pronalazi za sebe slobodnu teritoriju ili, pak u borbi osvaja teritoriju od druge jedinke. Tu teritoriju zatim obeležava, uglavnom, izmetom i trljanjem čmarnih žlezda o kamenje. Kuna belica živi samotnjačkim životom, osim u vreme parenja kada mužjak pronalazi svoju izabranicu i sa njom ostaje u zajednici u danima gona. Svo to vreme zaljubljeni par noću se kreće zajedno, love zajedno i negde pred svanuće zajedno odlaze u sklonište, gde dolazi do sparivanja. Njihova ljubav, tj. zajednički život, traje od tri do pet dana, a posle toga mužjak odlazi u svoj revir, u svoju samoću, a ženka već početkom proleća dobija prinove. Sa svojim mladuncima ostaje negde do kraja jula, a vreme rastanka s potomcima poklapa se s vremenom letnjeg gona. Mladunci tu više nemaju šta da traže, jer ako ostanu biće progonjeni, ne samo od majke, već i od njenog partnera. I pored toga što je na srpskim prostorima belica, smem se usuditi da kažem, prekobrojna, mladunci belice teško svi mogu da prežive vreme odrastanja. Upravo vreme do koćenja pa do polne zrelosti jeste kritično za populaciju belice. Kuna belica jeste predator, jeste krvolok i nemilosrdni progonitelj: glodara, ptica ( pre svega ptica pevačica.
Kuna belica je pretežno noćna životinja. Čitav dan belica prespava ili pak odmara u svom toplom ( suvom)skloništu, koje napušta tek sa prvim mrakom. Za razliku od drugih predatora belica svoje sklonište napušta neverovatno brzo.
Belka je vešt lovac, posebno se ističe u lovu na miševe i voluharice, ali se ona ne ograničava samo na lov mišolikih glodara već isto tako uspešno lovi i ptice, a posebno su joj poslastica ptičija jaja i tek izleženi mladunci. Takođe kuna belica napada gotovu svu nisku dlakavu i pernatu divljač, a događa se da i lane zakolje na spavanju.
Godinama sam se pitao zašto je u brdsko planinskom područiju broj zečeva drastično opao? Svi znamo da to nije zbog izlovljavanja, takođe nije to ni zbog neke bolesti, a ni zbog pesticida jer na tim područjima davno je prestalo obrađivanje zemljišta. Ono malo obradivih površina obrađuje se, uglavnom, bez ikakvih agrotehničkih mera, pa razmislimo dobro gde su nestali i zašto su nestali dugouhi trkači iz naših lovišta.
Možda kuna belica i nije jedini krivac za tako drastično smanjenje populacije, ali je sasvim sigurno da je belka jedan od glavnih krivaca, pre svega zbog njene prenamnoženosti, upravo na terenima gde je zec postao prava retkost.
Da ne bi čitaoci, pre svega mladi lovci, pomislili da se kuna belka isključivo hrani loveći nisku pernatu i dlakavu divljač, moram još da napomenem da se na jelovniku belice nalazi još dosta što ona zna u slast da pojede. To su: gliste, mravlja jaja, gušteri, ponekad čak i zmije, zatim žabe, ribe, ali i voće i povrće koje kuna, takođe, zna da koristi u svojoj ishrani.
Lov
Loviti kune je uzbudljiv i lep lovački doživljaj, a svedoci smo da su se kune prenamnožile. Zato i smatram da ono, što bi lovca trebalo posebno da motiviše za ovu vrstu lova, jeste obaveza da se izlovljavanjem reguliše brojnost ovog predatora, te da se na taj način zaustavi dalja ekspanzija. Dužnost svakog lovca je da doprinese da se prekobrojnost kune belice smanji na podnošljivu meru. U lovu na kunu, pored uzbudljivog doživljaja, lovca čeka i vredan trofej, a to je prelepo krzno i lobanja od ovog malog, ali krvoločnog predatora. Kuna belica, je po zakonu u centralnoj Srbiji zaštićena lovostajem od 1. februara do 15. oktobra, a gore na severu Srbije, u Sremu, Banatu i Bačkoj belka je pod režimom zaštite tokom cele godine. Ne znam ko je i zašto za jednu državu propisao ova dva zakona, ali sam mišljenja da ta gospoda ne znaju mnogo toga o kuni belici. Nas lovce, po običaju nisu ni pitali, ali ne može se gospodo sedeti u Beogradu i Novom Sadu i propisivati zakon o kunama, jer kuna ne živi u ta dva srpska grada, već na Kučaju, Goliji, Tari, Šari, Rtnju, Zlataru, Kukavici, Rudniku, Koprivniku, Bukoviku, na Pešteru i Vršačkim bregovima, kao i na mnogim drugim srpskim planinama i njihovim obroncima. Gotovo na svim pomenutim prostorima kune, pogotovo kune belice, kolo vode i zato ponovo naglašavam- pored mišolikih glodara na jelovniku kuna su mladunci i jaja ptica pevačica, šumskih i poljskih koka, mladunci zečeva i, naravno nejaka lanad.
Planiranje lova na kunu belicu, odlazak u brda naše prelepe Srbije, a potom čitanje i praćenje tragova, čini da se svakom pravom lovcu ispunjava bar jedna od njegovih želja. Kunu belku možemo loviti na više načina, ali ću za ovu priliku ukratko opisati nekoliko, po meni ne samo važnih već i uspešnih načina lova.
Lov po tragu je drevni lov na belku, a čitanje i praćenje traga je osnova i za ostale načine lova. Da bi uspešno lovili kunu belicu, moramo poznavati njen način života, a moramo i dobro čitati njen trag, jer nas on i dovodi do lovine. Način na koji ćemo loviti belku zavisi od vrste terena, snežnog pokrivača, lovačke opreme. Zavisi i od toga da li je lovac sam, ili kunu love dva lovca, kao i od toga da li lovac lovi uz pomoć lovačkog psa.
Lov lovačkim psima može dati neke rezultate, naročito ako se jutrom urani, pa se jamar, ili gonič obučen za lov na kune pusti na sveži trag kune belice. Pas će slediti ovaj trag, a lovac u tom slučaju osluškuje i sledi psa. Za izvesno vreme, lovac sustigne vernog pomagača kod mesta gde se kuna sklonila na dnevni odmor. Ako je kuna na drvetu pas će oblajavati oko drveta i tako gospodaru pokazati gde se zverka sklonila. Na isti način javiće i kada se kuna uvuče u jazbinu, ili u pukotinu neke stene. Dobar lovački pas dozvaće, ponekad, lovca i pred stog sena, lisnika, ili će se zaustaviti pred napuštenom kolibom i lavežom pokazati lovcu da je kuna tu negde, obično na tavanu kolibe.
Dalji tok lova zavisi od samog lovca šta će i kako preduzeti, to jest kako se snađu u svakoj od ovih situacija. Ako je kuna zalegla u šupljinu drveta, isteruje se lupanjem, (sekirom u stablo drveta).
Ako ova radnja ne donese rezultate, pristupa se isterivanju kune uz pomoć dima. U drvetu u kom je zalegla kuna po običaju ima nekoliko otvora, a po pravilu u najdonji stavlja se zapaljeno parče gume ili krpe, da bi strujanje vazduha povuklo dim na gore. U slučaju da na delu stabla sa šupljinom ima samo jedan otvor, sekirom se otvara (što niže od postojećeg) novi otvor i tu se ubacuje zapaljena krpa, guma ili mali svežanj sena. Dim će ubrzo prinuditi kunu da napusti svoje sklonište i tako dati priliku lovcu da puca na nju.
Kod ovog načina lova dva dobra druga, u većini slučajeva, imaće uspešan lov. Dok jedan od lovaca isteruje kunu iz skloništa, drugi sa otkočenom puškom mora biti spreman da, u trenutku kad se pojavi zver, uspešno puca.
Kuna belica se, takođe, dimom isteruje iz pukotina stena ili pak iz gomile granja.
Na tavan kolibe jedan od lovaca podiže psa, dok se drugi lovac, postavlja na zgodno mesto da spremno dočeka kunu, koja će sigurno da skoči tavana uplašena pojavom psa. Ali i obično lupanje sekiricom ili štapom po tavanu, uplašiće kunu i ona će potražiti spas u skoku s tavana, ili s krova kolibe. Ponekad pas lavežom poplaši kunu u njenom skloništu, pa ona krene u beg, ali je brži i snažniji pas ubrzo prisili da spas potraži na drvetu. Obično je to neko visoko drvo i kuna se negde gore, u samoj raklji prikrije, iščekujući da opasnost prođe. Dobar pas, naravno, ostaje ispod drveta jednako lajući, tako da je lovcu to dobar pokazatelj da je zverka na tom drvetu. U ovakvim i sličnim situacijama jedan od lovaca bi trebalo da pridržava ili priveže psa, dok mu drug puca na zverku. Pogođena kuna pada s drveta, a većina pasa svom silinom kidiše na lovinu, i tom prilikom može da potpuno uništi krzno, pa čak i lobanju!
Vabljenjem se kune takođe mogu loviti, pogotovo kuna belka. Lovac odabere mesto za zasedu i tokom noći u intervalima od po 15 minuta vabilicom, ili ako je vičan ustima, oponaša kmekanjem ranjenog ili uhvaćenog zeca, cijukanje miša ili pak cvrkut neke od ptica. U lovu na belku uz pomoć vabljenja nema velikog uspeha, kao što ga ima u lovu na lisicu, ali vredi ponekad pokušati i ovaj način lova. Pogotovo u zoru, u samo svanuće, jer je to vreme kada kuna, koja tokom noći nije imala uspešan lov, može i te kako da se polakomi na vabljenje i da natrči na upornog lovca.
Kuna belica se takođe uspešno lovi, dočekom na mrciništu ( meki). Pravo je uživanje kada sa čeke, u zimskoj noći obasjanoj mesečinom, ugledate kunu kako klizi prema hranilištu u nameri da nešto ugrabi od onog što ste izbacili, tj. postavili kao meku. Za razliku od krupnih predatora koji posećuju i duže se zadržavaju na mestima gde smo im izbacili velike količine otpada ili uginulu krupnu domaću stoku, kune najradije dolaze na : ribe, ptice van režima zaštite(svraka, vrana, gačac, sojka) i ono što kune izuzetno vole jesu jaja (pre svih kokošija jaja). Na hranilištu za kune možete se ostaviti jagnje pečeno na ražnju, ali će se kuna uvek pre odlučiti za jaje. Obzine ga svojim, na izgled, malim ustima i odnosi na skrovito mesto da ga tamo u slast pojede. Ako se na hranilištu ostavi veći broj jaja, kuna će ih tokom noći jedno po jedno odneti, poješće jedno ili nekoliko jaja, a ostale vešto sakriti, obično ih zakopavajući ispod lišća ili u snegu.
Takođe, kuna ugrabi i pticu, čak i ako smo je kanapom privezali, otkida je i odnosi u senku obližnje šume da je tamo na miru pojede. Kuna belica se ponajviše kreće ivicom šume, često prolazi raskrsnice šumskih puteva i staza, lovi na proplancima ili na livadama koje su u blizini šikara i krševa, a sve su to upravo mesta prigodna za postavljanje meke i podizanje čeke za lov na kunu belicu.
Strpljivog lovca može da posluži sreća i da samo tokom jedne noći puca u nekoliko kuna, naravno to zavisi od brojnosti kuna u tom kraju i od vremenskih uslova, jer i kune kao i većina drugih zveri ne rade ( kako mi lovci kažemo) svake noći.
Kunu možemo loviti puškom sa olučenim cevima, ali samo pod dva jednako važna uslova: da je puška malog kalibra i da je opremljena optičkim nišanom sa objektivom što većeg prečnika, (48, 50, 52, 56) i končanicom pogodnom za noćno gađanje. Ipak moram da naglasim na kune se najuspešnije puca iz lovačkih pušaka sa glatkim cevima, znači lovačka sačmarica sa patronima punjenim olovom( sačmom ) prečnika 3 mm ( naša desetka) postiže najbolje rezultate u lovu na kune.
Postupak s ulovljenom kunom isti je kao i postupak s bilo kojom drugom krznašicom (osim jazavca). Lovac prvo stavlja na ruke gumene rukavice pa tek posle pristupa svlačenju ( dranju) kože sa lovine.
Prvo se zaderu prednje, potom i zadnje noge( s noktima), zatim se malo zadere rep od pravca čmara , malim štapom rep se izudara da bi se potom što jednostavnije izvukao. Kada rep izvučemo pažljivo ga rasperemo (otvorimo), potom za zadnje noge povešamo lovinu o granu obližnjeg drveta i nadole svlačimo kožu, uz malu pomoć nožića.
Postupak sušenja kožice isti je kao i kod šakala i drugih krznašica. Takođe i otkuvavanje i belenje lobanje je uobičajeno, ali uz nešto veću opreznost, jer je i lobanjica kune izrazito manja u odnosu na lobanje drugih krznašica.
Milija Mickić-Gorski
