Pripremio: Jeremija Trifunović
Došlo je nekakvo čudno vreme, nikada više odgajivačnica, nikada veća ponuda lovačkih pasa a nikada ni manja cena štenadi pa i odraslih pasa. Valjda ljudi vide jedni od drugih i počinje gradnja uzgajivačnica lovačkih pasa sa ne baš malim sredstvima. Naravno, mnogi od toga očekuju veliki biznis. Dali je to zaista dobar biznis ili jednostavno promašena investicija. Pitali smo poznate i priznate uzgajivače lovačkih pasa u Srbiji.
Evo šta su nam oni rekli:
Dušan Pajkić, uzgajivač iz Novog Sada
Na pitanje lovna kinologija dobar biznis ili promašena investicija teško je dati jednostavan odgovor jer lova i pravog uživanja u lovu bez pratnje psa bar za mene nema. Ljudi su još od svojih početaka počeli da se prvo ugledaju na divlje pretke pasa u organizaciji lova a kasnije i da ih pripitomljavaju i da ih koriste za lov i taj milenijumski rad čoveka doveo je do toga d aimamo preko 200 rasa pasa ali i preko 100 različitih lovnih rasa. Generalno mislim da ako se neko opredeljuje za ugoj pasa smao i sa prvim ciljem zarade da je vec tu napravio gresku jer za uzgajanje pasa potrebna je ljubav, ali ne ljubav prema novcu i zaradi ali potrebno je i znanje o rasi koja se uzgaja, uopsteno znanje o potrebama pasa ali i znanja o genetici.
Zavisno od pristupa uzgoju kao i postavljenog cilja sam uzgoj moze biti i skup i jeftiniji zvuči možda nelogično ali je i logično, kako? Jednostavno, jeftinija varijanta je kupovina jeftinog šteneta i ženskog i muškog ili više ženskih, od roditelja koji nisu dokazani ni provereni ni na eksterijernim ni na radnim takmičenjima ali su od druga koga znam i dobro love, za ishranu se koriste ostaci hrane koja se sprema ili se nabalja neko jeftinije meso sumnjivog kvaliteta a ne koriste se kvalitetna gotova hrana koja psima obezbedjuje optimum za pravilan razvoj ali je i daleko skuplja. Na dalje pari se u ’’ dvorištu ’’ odnosno sa mužjakom koji je tu na raspolaganju a ne sa nekim od vrhunskih pasa jer je i to skuplje. Nakon ovoga sledi vakcinacija u kućnoj radinosti sa vaakcinama koje ko zna gde su kupljene i ekspresna prodaja po niskim cenama (50 do 100 EUR) samo da se prodaju i odu sa dva meseca, a čak ima i slučajeva prodaje i celih legala po jedinstvenoj ceni bez obzira i na broj štenaca (recimo 500 ili 600 EUR celo leglo).
Većini ovakvih pasa se u budućnosti gubi svaki trag. Ovakav način uzgoja upravo dovodi do toga da ona grupa odgajivača koja ovome pristupa ozbiljno pa registruje svoju odgajivačnicu zaštićuje ime, ulaže u infrastrukturu, pažljivo bira priplodnjake za svoje kuje dolazi u situaciju da ne može da se nosi sa hiper produkcijom farmi štenaca i da ne može da postigne očekivane cene.
Naravno i globalna situacija i svetska kriza i sve manja popularnost lova dovode do pada cena ali i potražnje za lovnim psima. Moje lično mišljenje je da nikada kvantitet ne može da da kvalitet, već da se kvalitet postiže samo kroz dugotrajan mukotrpan rad, selekciju i pažljivo birana i planirana parenja sa kvalitetnim priplodnjacima dokazanim u priplodu.
Iz toga proizilazi da ipak uzgoj lovnih pasa u sadašnjem trenutku ne može i nije unosan biznis i da se uzgojem nekih drugih rasa mogu ostvariti, ako je to primarni cilj, veće zarade.
Mihailo Hadžipavlović, uzgajivač iz Zaječara
Odlično uočen problem. Iz ličnog iskustva mogu ti reći da se od kinologije zasnovane na proizvodnji i prodaji pasa namenjenih domaćem tržištu ne može živeti već se mora živeti za nju. Troškovi su ogromni i ne mogu se ni pokriti prodajom na domaćem tržištu gde je ponuda poslednjih godina ogromna a potražnja mizerna.
Ja već dve godine ne parim keruše (iako imam 21 odraslog psa, dobrim delom i zato jer ih nisam uspeo prodati po ekonomskim cenama pa mi je draže da ih o svom trošku čuvam nego da ih poklanjam jer znam da poklonjeni psi nemaju dug život).
Može se živeti od kinologije ako se ima tržište u inostranstvu ali i tu je situacija sve gora jer je i kod njih ponuda sve veća, cene vrtoglavo padaju a problemi transporta i sanitarnih zahteva su sve veći tako da sada često više košta prevoz psa do Italije nego sam pas). Ja imam vrlo preciznu evidenciju o troškovima i prihodima od mojih pasa i poslednje dve godine gubici su ogromni jer prihoda nema. Cene vakcina, rodovnika, eksport rodovnika, titra na antitela su izuzetno visoke a platežna moć sve manja. Mene, recimo, odgoj šteneta do tri meseca košta kroz vakcine, rodovnik, čipovanje fiksno 60 evra (bez hrane itd) a niko neće da da više od 50 evra.Osim toga i činjenica da već godinama nemamo utakmice u gaterima na divlju svinju čine da psi ne mogu sticati titule, biti „izvikani“ i samim tijm skretati pažnju kupaca (pre svega inostranih ali i domaćih). Kod ptičara je nešto bolja situacija ako čovek uspe da se afirmiše u inostranstvu kroz utakmice. Najbolje prolaze dreseri ptičara za strane vlasnike jer mi imamo prirodnih jarebica u izobilju kojih nema u zapadnoj Evropi (pre svega Italiji). Sve u svemu samo retki uspevaju i to sa ptičarima dok je sa gonićima i jamarima „mrka kapa“.
Đuro Rajković, odgajivačnica Sremčica
Moje mišljenje je da u današnje vreme u Srbiji imamo dosta odgajivačnica a i onih koji se predstavljaju kao odgajivači-odgajivačnice ,samo zbog toga što reprodukuju-proizvode štence tj.nove jedinke….Sigurno da u ovom „poslu“ koji se zasniva na hobiju i ljubavi prema psima određene rase,ili bi bar tako trebalo da bude ima dosta rada i odricanja ali i znanja i talenta da se pravilnom selekcijom dođe do kvalitetne jedinke…Što se tiče lovačkih pasa ili u mom slučaju pasa ptičara-NKD,njihovi vlasnici su uglavnom lovci,što domaći ili inostrani….Znamo svi da lov spada u luksuz i koje troskove jedan lovac ima oko članarine, nabavke oružja,odlaska u lov itd…a gde je tu još trošak oko nabavke dobrog psa kao i njegov odgoj, obuka, ishrana,veterinarska nega….Zato se mnogi lovci odluče za nabavku što jeftinijeg (obično nekvalitetnog šteneta ili odraslog psa )misleći da su uštedeli na nečemu…to je samo varka na prvi pogled jer ih taj pas košta manje a posle su troškovi oko njega isti kao i kod kvalitetne jedinke, a kad dođe vreme za lov tek tad dođe dočrazočarenja…U današnje vreme interneta nije teško bilo kome da se predstavi kao „kvalitetni odgajivač vrhunskih linija“ ali da li je to zaista tako?!! Tačno je da neki u ovo ulaze ozbiljno,dosta ulažu u selekciju kvalitetnih jedinki, a izbacuju iz priploda nekvalitetne, vrhunski othrane pse, ulažu u objekte i smeštaj pasa,pravilno obučavaju pse itd..a neki uz malo rada i dosta parenja i nikakvog smisla, pa i neznanja…. pokušavaju da na tome profitiraju…U praksi se pokazalo da ovi prvi duže traju i njihovi psi se nalaze kod lovaca, takmičara, pa i drugih odgajivača širom zemlje,a i inostranstvu….a ovi drugi se ‘oprobaju’ u novom biznisu i brzo nestaju..(kao promašena investicija). Naravno svako ima pravo da počne da se bavi kako lovom tako i lovačim psima, ali budućim vlasnicima lovačkih pasa ostaje da sve ovo dobro provere pre nego se odluče da nabave svog novog lovačkog pomoćnika.
Dejan Spasić, uzgajivač iz Topole
Pozdravio bih sve čitaoce novina koja uvek na vreme i objektivno izveštava lovce, kinologe i sve ljubitelje prirode. Dao bih sa svoje tačke gledišta pogled na ovu temu.
Pošto sam kinolog od tinejdžerskih dana, ujedno i vlasnik odgajivačnice ‘’SPALEONE’’ u Topoli, tako da iza mene stoji više decenijsko iskustvo. Mišljenja sam da su vreme tranzicije i interneta napravili tektonske poremećaje na kinološkoj sceni o ovom pitanju. Opredeljivati, se misleći pri tome da je otvaranje odgajivačnice dobar biznis i prodaje pasa može u startu biti pogubno. Mišljenja sam da je to promašena investicija ako su ciljevi materijalni.Kod nas su se nekad znali tačni parametri, gde, u kom delu zemlje može se kupiti dobra jedinka neke rase.
Da bi se do toga došlo i stvorilo ime u zemlji trebalo je uživo prezentovati svoje pse na izložbama, utakmicama, u lovu itd. Bilo je prava zdrava reklama ta koja se prenosila od uha do uha. Psi su imali cenu ali i kvalitet. Novi vlasnici su dobijali garanciju za psa. S’obzirom da su mnogi kupci dolazili po preporuci prijatelja, nije se mogao ukaljati obraz preporuke.
Došlo je vreme posle internet revolucije, fotošopa i ostale prednosti elektronske tehnologije, mnogi su videli u tome da se može prodati priča ili slika.
Mnogi ljudi koji nisu iskreni ljubitelji rase, i koji vrlo često menjaju rasu zbog finansijskih interesa isplivali su na površinu sa svojim oglasim a bez garancije, tradicije i bilo čega. Preplavili su sve elektronske oglase o prodaji pasa, rezultat reklame po onom starom “Svaka je reklama dobra, pa i loša reklama je reklama’’ dao je rezultat, a rezultat je bio velika ponuda, mala ljubav prema psima, simbolična cena pasa, učinilo je to da čitavo ulaganje koje nije malio bude promašena investicija.
S’obzirom da našu zemlju čekaju svi evropski zakoni koji će se morati primenjivati, pa tako i u kinologiji moraće se plaćati porez i ostale obaveze a koje će dodatno opteretiti odgajivačnice stoga sam mišljenja da je sve to promašena investicija.
