Piše: Torma Laslo
Mnogi lovci misle da je dovoljno da kupe štene lovačkog psa i kada stasa da ga izvedu u lov i on će da lovi kako “gazda” poželi i zamisli. To je velika zabluda koja dovodi do nemilih scena u lovu, i razočaranja u rase i pse, sve do gubljenja volje za bavljenjem psima.
Svaki lovački pas se mora obučiti za lov. Gajenje, vođenje i obuka lovačkih pasa je posebno umeće, da ne kažemo pretenciozno nauka, koju lovac – vodič mora usvojiti. To posebno važi za vođenje svestranih pasa. Pas može pomoći vodiču, a da ne odmogne i smeta njemu i ostalim učesnicima lova i ne uznemirava divljač, samo ako vodič zna osobine rase i svog psa, osnove psihologije pasa, način obuke pasa i kako se dotični pas vodi u razne vrste lovova. I ako radi sa psom kontuinirano. Veliki dreser i britak pisac dr. Carl Tabel kaže da obuka i vođenje pasa nije za lenje ljude. Činjenica je da gajenje, obuka i vođenje pasa u lovu zahtevaju aktivan način življenja i žrtvovanje dela svog (slobodnog) vremena.
Nemci su to na vreme uvideli i paralelno sa stvaranjem rasa svestranih lovačkih pasa razvijali sistem obuke koji omogućuje obuku za uspešno izvršavanje svih zadataka u lovu i uspešno vođenje takvih psa. Nemačka škola obuke lovačkih pasa se u literaturi naziva “perfors” ili “muss” dresura i često se pogrešno interpretira kao obuka u kojoj se grubo primenjuje sila prema psu da bi se postigao željeni cilj.
Nemački sistem obuke su sistematično izgradili tokom stotinak godina velikani dresure kao Oberlander, Dizel, Hegendorff, V. Uhde, Tabel… Na početku je sadržala primese grubosti čiji je simbol bio korbač (preovladala je tzv. „mehanička metoda” obulke) ali je već odavno to zaokružen, savremen i uspešan – dokazan model rada sa psima bez primene grubosti (danas je pokret zaštitarstva životinja u Nemačkoj izuzetno aktivan) u kome je do detalja razrađeno učenje svake radnje potrebne svetranom psu od hodanja uz nogu do ispravljanja grešaka kao što je nemarkiranje ili kidanje divljači. Osnovi te obuke su “daun” i “mus aport”.
Pioniri – dreseri su bili i plodni pisci, tako da su priručnici o obuci bili dostupni svakom vodiču, i pored članaka u lovačkoj periodici su pisali knjige i držali predavanja na kome su prenosili svoja iskustva drugim vodičima. Odmah pošto se Nemačka oporavila od II. svetskog rata i pojavio se automobil koj je omogućio okupljanje zainteresovanih, po zamisli poznatog odgajivača i vodiča Franza Strassmanna su krenuli kursevi za obuku lovačkih pasa koji su održavani jednom nedeljno. Na ovim kursevima su više obučavani vodiči koji su preostalih sedam dana sami radili sa svojim psima. Primer koji su gledali, pokazne radnje instruktora i korekcije grešaka je više vredela nego većina literature. Zatim su stigli novi mediji koji su ušli u svaki dom: TV, sa njim video kasete, pa računari i CD-ovi, DVD filmovi….Nemačka škola dresure je pustila duboke korene u lovačkom svetu.
Pored obuke uspešnosti uzgoja rase je u velikoj meri doprineo sistem ispitivanja radnih osobina pasa na uzgojnim ispitima koji je začet u dane osnivanja ove rase i funkcioniše sa minimalnim doterivanjem i dan danas. Sistem ocenjivanja na ovim ispitima je specifičan sa ocenama od 0 do 12 bodova, ocenjivanje je detaljno opisano i definisano, svaka disciplina koja se ispituje ima svoj koeficijent vrednosti. Grupu do 6 pasa ocenjuju tri sudije. Sudije ne “love grešku” za diskvalifikaciju, već psima se daje više prilika sve dok se ne stekne kompletna slika o njihovim kvalitetima.
Na prolećnom uzgojnom ispitu (VJP) se ispituju urođene osobine potrebne za lov mladog psa koje je nasledio od roditelja: rad na tragu zeca, volja za nalaženjem divljači (pretraživanje), nos, stajanje na divljač i vodljivost. Na prolećni uzgojni ispit se izvode psi oštenjeni u prethodnoj kalendarskoj godini i tri meseca stariji.
Na jesenjem uzgojnom ispitu (HZP) se pored nasleđenih osobina procenjuje i prijemčivost psa na obuku, rad u polju i vodi i rad pre i posle pucnja (donošenje iz vode i suvog, vlečka). Do tog doba obuka mladog psa za rad u polju i vodi bi već trebala biti završena. Na ovaj ispit se mogu prijaviti psi oštenjeni u prethodnoj kalendarskoj godini ili u godini ispita.
Učešće na ispitima je obavezno za sve pse, jer je uslov za dobijanje rodovnika podmlatka da roditelji imaju položen prolećni i jesenji uzgojni ispit. Pored radnih ispita u Klubovima koji su organizovani regionalno se održavaju i uzgojne smotre u eksterijeru, kao i smotre priplodnjaka gde je cilj da se izvedu što više potomaka jednog priplodnjaka radi utvrđivanja njegovog genotipa – prenosa osobina poželjnih u lovu nasleđem. Ocena na Klupskoj uzgojnoj smotri je takođe obavezna “Doktorat” ispita je svestrani ispit za oštrodlake nemce (VGP) gde se ispituju psi sa završenom obukom u radu u polju, na vodi i u u šumi i gde se pored pretraživanja polja, rada u vodi i aportiranja pernate i dlakave divljači radi krvni trag i aport lisice preko prepreka.
Rad u polji, na vodi i u šumu
Neumorno pretraživanje u polju i želja da nađe divljač je osnovna odlika svakog lovačkog psa pored dobrog čula mirisa – nosa, pa tako i oštrodlakog nemca. On se prilagođava vetru, konfiguraciji i zaraslosti terena i energično, u srednjem galopu traži divljač. Na otvorenom se kreće levo desno ispred vodiča na 50 do 100 m. Ukoliko naiđe na divljač staje i pokazuje vodiču gde se nalazi, čekajući ga da mu omogući da dođe do divljači i hica. Ako se divljač izvlači lagano je prati – kulira. Spremno čeka da posle hica donese odstreljenu ili ranjenu divljač.
Oštrodlaki nemac je pasionirani lovac u vodi, i sa velikim elanom pretražuje zarasle vodene površine u plitkoj i dubokoj vodi gde je prinuđen da pliva i isteruje barsku divljač pred lovca ili donosi ranjenu i odstreljenu. Jedan od osnovnih razloga popularnosti kod nas, pa i u svetu je njegov istaknuti rad u vodi, uz otpornost na hladnoću. Većina naših lovaca pored lova u polju oštrodlakog koristi za lov barske divljači.
Za raliku od nas Nemci, pa i ostali narodi tzv. srednje – evropske lovačke kulture, vode svog psa “ptičara” i u lov krupne divljači. Od oštrodlakog nemca traže da mirno prati lovca na povodcu ili bez njega na piršovanju, da na pojavu divljači ostane miran i da je odložljiv. Dok lovac čeka na čeki pas leži u podnožju satima. Na hitac mora ostati miran i na mestu. Ako je divljač ranjena posle obaveznog čekanja kreće se na izradu krvnog traga i pronalaženje lovine. Pas je obavezno prisutan prilikom svakog traženja ranjenog. Nađenu krupnu divljač pas pokazuje objalavanjem ili vođenjem vodiča do lovine.
Sve ove discipline se ispituju na najkompleksnijem ispitu za nemačke lovačke pse – svestranom ispitu.
Aport, rad na tragu
Posle hica oštrodlaki odstreljenu divljač traži uzdignutom glavom – direktno tražeći miris i osetivši ga pronalazi i donosi vodiču plen, bila to prepelica ili lisica. Za oštrodlakog nemca nije prepreka ni najgušći kupinar, šaš, trska ili trava, njegova robusnost, energija i dlaka koja štiti telo omogućuju da prodre na svaki deo terena. Njegova snažna konstitucija i volja za aportom omogućuje da donese i najvećeg zeca ili lisicu. Divljač koju donese predaje vodiču u ruku. Od oštrodlakog se traži da bespogovorno svaku mrtvu ili ranjenu divljač koju nađe u lovištu odmah sa voljom i veseljem donese vodiču, bez obzira da li je vodič pucao ili ne, i da li je dobio komandu aport ili ne. Na svestranom ispitu se, radi utvrđivanja volje za aportom i obučenosti donošenja ispituje donošenje lisice preko prepreke (kanala ili prepone).
Ispitivanje urođene osobine praćenja traga je obaveza na uzgojnim ispitima, takoreći “specijalnost” ove rase. Sklonost ka radu na tragu se na uzgojnim ispitima ocenjuje na svežem (toplom) tragu zeca kojeg pas nije video i obavezna je. Poželjno je da mlad pas pokazuje upornost na praćenju traga i da prati trag zeca (ili lisice) preko 300-400 m, a praćenje traga na 700 ili 1000 m uz glasnost na tragu zeca kojeg ne vidi je već odlična osobina.
Na jesenjim uzgojnim ispitima se sklonost radu, zajedno sa aportiranjem, na tragu ocenjuje i u disciplinama rad na vlečki pernate i dlakave divljači, a na svestranom ispitu još i na na krvnom tragu starom do 48 časova.
Oštrina
Nemci neguju oštrinu kod nemačkog oštrodlakog psa i ona je obavezna. Po njima oštrodlaki nemac mora da zadavi svaku grabljivicu na koju naiđe u lovištu, bila ona ranjena ili ne: lisicu, mačku lutalicu, tvora, kunu itd. i da bude oštar na ranjenu krupnu divljač i divlju svinju. Veći broj oštrodlakih nemaca ima položen ispit za rad na divlju svinju.
Taj odnos prema oštrini je nastao još početkom uzgoja rase u XVIII veku, jer su tadašnji odgajivači smatrali da samo oštar pas može pomoći da se lovište očisti od štetnih vrsta predatora po divljač. Često se kaže da je ova rasa pravljena za profesionalne i “prave, aktivne lovce” kojima je oštar pas preko potreban.
