Piše: Prof.dr Zoran Ristić
У земљама са благом и влажном климом, у којима се водене површине не замрзавају, прихрањивање и обезбеђивање пијаће воде за дивљач не представља проблем. Ипак, у ловиштима таквих поднебља у хранилишта за дивљач износе се углавном сочна коренаста и кртоласта хранива и силажа, у којима је проценат воде 70 до 90%.
У ловишта у којима имамо дуг снежни период, замрзнуте водотокове, дубок снег, природну, релативно влажну храну која је недоступна за дивљач.
Животиње у таквим условима угињавају крај хранилишта пуних са сувом храном. У сену има свега 14 до 17% воде, у сувом лиснику 12 до 14, зрневљу житарица 13 до 16%. Иако је желудац пун суве хране, она не може да буде сварена без воде. Снег који дивљач понекад узима после хране не може да задовољи потребе за водом и минералним. Поред тога, да би се отопила она количина снега која ће дати неколико литара воде, животиња треба да утроши пуно енергије.
Папкари код којих је, због дуготрајне исхране сувом храном поремећен процес варења и однос воде и минералних соли у организму, постепено слабе и угињавају са пуним желудцем, у близини хранилишта, крајем зиме или у пролеће, у време неглог преласка на исхрану зеленом храном.
Гладовање – несташица хране одражава се гладовањем дивљачи које може да буде квантитаивно и квалитативно.
Квантитативно гладоваје ( дивљач уопште не узима храну, или је само делимично узима), наступа нарочито за време оштрих зима и дуготрајног снега и у околностима кад нико не брине о прихрањивању. Последице таквог гладовања не одражавају се само у директним губицима (угинућа), већ изгладнела дивљач губи отпорност и постаје плен различитих болести, а услед изнемоглости постаје и жртва грабљивица.
Квалитативно гладовање ( у храни недостају извесне минералне материје), познато је нарочито код фазана и јаребица које живе у природи у односу на анималне беланчевине, а код ових и неких других врста дивљачи које живе у заробљеништву (зоовртови), као и у вештачком узгоју.
Код срна код којих у храни недостају калцијумове соли долази до обољења које се зове остеомалација (обољење формираног скелета које се карактерише деминерализацијом коштане супстанце), у вези хране у којој недостају калцијумове соли. Услед истог обољења код срндаћа се јавља сврдласто роговље. Оболеле животиње гризу сопствену длаку, ждеру земљу, задебљавају им кости вилице, заузимају неправилан став тела, испадају им зуби а чести су и преломи костију.
У ловишту је потребно подизати једогодишње ремизе са биљкама које имају знатан проценат воде и хранљиву вредност као што су: сунцокрет, луцерка, соја, сточни грашак, овас као и смеше различитих других култура. На овим парцелама се дивљач храни током целе године, стварајући енергетске залихе у виду сала ради лакшег презимљавања.
Висококвалитатно сено (не шумско и не ливадско), треба чувати у сувом стању до почетка периода прихрањивања, а онда га изнети у непокривену хранилицу или спустити на снег у близини, да би покупило влагу. Ни зрнасту храну не треба стављати у хранилиште са надстрешницама. Међутим , надстрешнице или шупе су свакако неопходне за чување већих количина хране. Кукуруз је неподесан за зимску прихрану папкара јер брзо изгуби готово сву влагу. Силажа је међутин, права посластица и физиолошки изузетно погодно храниво за папкаре, али се смрзава на ниским температурама и постаје неподесна за употребу. Зато се мора водити рачуна о начину чувања. Показале су се као одично храниво свеже главице сунцокрета које се могу давати зими а стављају се на снег. При овоме је пресудан моменат упијања влаге.
