Према подацима Центра за развој непрофитног сектора – Директоријум невладиних организација (www.crnps.org.rs – интернет презентација посећена 25. јануара 2014. године) у Републици Србији је присутно 239 регистрованих удружења чија је област остваривања циљева примарно везана за заштиту природе и животне средине.
Највећи број ових организација и њиховог чланства има примарно негативан став према ловству, а део активности неких од ових организација је директно усмерен ка гашењу ловства као делатности и забрани свих ловачких активности и организација.
До ступања на снагу Закона, у Републици Србији се бројност ловаца процењивала између 75.000 и 85.000. У ловној 2012/2013. години дистрибуирано је 76.396 ловних карата (53.566 у Србији без Аутономне покрајине Војводина и 22.860 у Аутономној покрајини Војводина), што значи да је толико ловаца стекло исправу за појединачно право на лов на територији Републике Србије за наведену ловну годину. Историјска и културна традиција ловства Републике Србије, фолклор и ловачки обичаји, почивају скоро два века на сеоским – варошким и, касније, градским ловачким друштвима. Локално становништво и самоуправе имају традицију лова у свом природном окружењу и заједничком ловишту. У сеоском окружењу ловци су најчешће они који су власници земљишта које чини ловиште и које они обрађују. У социјалном смислу, лов је део народног обичаја који се преноси са колена на колено и облик друштвеног живота локалне заједнице. Законом је прописано да корисник ловишта може да буде правно лице основано као јавно предузеће, привредно друштво, други облик предузећа, као и ловачко удружење и друго удружење, које је основано и делује у складу са законом.
Uvek cu se protiviti ubistvu.