Upoznajte: SREMSKA RAČA, CARSKI GRAD I CARSKO LOVIŠTE

0
855

Piše: Dipl. inž. šumarstva Zoran Đorđević

Sa velikim zadovoljstvom prenosimo našim čitaocima prelepe utiske od protekle posete dopisnika Lorista LD „Srdać“ iz Sremske Rače jednom od najboljih lovačkih društava u Sremu. Zaista smo bili fascinirani od Bogom dane, lepote i raznovrsnosti lovišta, kao i saznanjima o bogatoj i slavnoj istoriji mesta i meštana koju lovci s velikim poštovanjem, neguju, čuvaju i prenose na mlađe generacije. Uz to ostaće nam lepo sećanje što smo zaiste lepe trenutke proveli i lovištu iz snova u druženju sa legendom sremskoga lovstva predsenikom Đorđom Glišićem-Zucom.

Od našega domaćina dobili smo osnovne podatke o lovačkom društvu „Srndać“: lovište zauzima površinu 2700 hektara. Društvo ima 24 člana. Lovci poseduju pristojno uređenu lovačku kuću koju su složno podigli 1981 godine. Kuća je većeg kapaciteta a za sada ima osposobljeno: 8 ležajeva i 50 mesta u restoranu. Smeštena je uz rub šume Županja nedaleko od graničnog prelaza sa BiH. Zgrada se pomalja iz zagrljaja stogodišnjih hrastova, ispred koje se pružaju dva predivna jezera površine 1,1 ha sa izvorom, okućnicom i malom fazanerijom što sve zajedno stvara jedinstven prizor za boravak i druženje.

Dok smo razgovarali sa račanskim lovcima prilikom pripreme za obilazak lovišta saznali smo mnogo toga o društvu pa i o aktuelnom predsedniku, da nije slučajno baš on Đorđe Glišić-Zuc odlikovan Srebrnom značkom LSS i Srebrnom plaketom LSV. Posebno nas je obradovalo da je predsednik potvrdio svoje kvalitete za vreme nato agresije na našu zemlju 1999 g. Tačnije svojom hrabrošću i odlučnošću opravdao je sve lovce Srema, svoje ime i porodicu jer ponosno nosi nadimak „Zuc“ koji pripada bliskom rođaku borcu oslobodiocu Srema, Sremske Rače. Naime predsednik lovaca Đorđe Glišić Zuc je 1999 g učestvovao u spasavanju našega vojnog pilota koji se iz pogođenog vojnog aviona katapultirao. Ni sekunde se nije razmišljao niti se plašio mnogih tada ratnih opasnosti odvezao je našeg pilota živog i zdravog svojim privatnim kolima u matičnu vojnu bazu koja je u to vreme bila po ceo dan zasipana nato bombama.

Posmatrali smo kako se Đorđe trudi da bude dobar domaćin ali je u svemu odmeren i oprezan.  Nigde ne istrčava. Oprez ga naučio da kao stari srndać sluša, i posmatra iz grmlja koji da čeka i ne izlazi na čistinu. Jeste hrabar i odlučan i dugo je u vrhu lovstva Srema formalno i neformalno. Do sada ga kao prvog čoveka lovaca jednog od najboljih društava u Sremu sačuvala mudrost i strpljenje. I baš zato sve je vlasti preživeo i promenio počevši od titovih komunista, socijalista, demokrata i ove najnovije će nadživeti lovačka legenda. Zato on Đorđe Zuc, stari lisac, ostaje i još uvek traje kao veliki lovac i čovak za sva vremena.

Bilo šta napisati o lovačkom društvu „Srdać“a ostaviti ne napisano o meštanima i o samom selu Sremska Rača tačnije o Carskoj opštini Sremska Rača izgubilo bi svaki smisao celine.

Prilikom dolaska u LD uverili smo se u mnoge specifičnosti pa i kada smo morali proći preko Carine prema republici Srpskoj da bi stigli u Sremsku Raču a nismo izašli iz Srbije. Rača jedino selo u Srbiji koje ima svoju Carinu kao Sanmarino u Italiji samo što nije država u državi, ali po svemu na nju liči.

Lovište i teritoriju Sremske Rače čini veliko rečno poluostrvo opasano sa tri najlepše reke u Srbiji. Zapadna i istočna granica Rače je moćna, velika, plovna, reka Sava. Sa južne strane račansko lovište je omeđila divlja, snažna, bistra srpska planinska lepotica reka Drina koja završava svoj tok kod Račanske tvrđave gde se uliva u Savu. Prema Fruškoj gori, granica račanskog potesa je mirna tiha a prebogata ribom reka Bosut.

Između stare i nove Rače  je potez tkz. „Račanske Crkvine“ gde je sada podignuta šuma hibridne topole a uz nju i mlada hrastova šuma koju su lovci iskoristili kao intenzivno fazansko prirodno uzgajalište i lovište. Na tom mestu je priroda prilično izdašna i raznovrsna tako da smo za samo 10 minuta šetnje videli više desetina fazana kako nam pretrčavaju put dok se sva okolina orila od pesme fazanskih ljubavnika koja je u nama pojačavala posebno prijatan lovački ugođaj u prirodi. Na delu lovišta „Crkvine“ račanski lovci tradicionalno organizuju diplomatske lovove. Mnoge televizije i filmski stvaraoci su posećivali račansko lovište koje u dubinama krije brojne ostatke Carskog rimskog grada da bi mogli snimiti prirodnu divljač u izobilju tok i realizaciju „diplomatskog lova na fazana na mestu gde su rođeni i živeli mnogi carevi.

Koji je razlog da se baš u potesu „Crkvine“ organizuje diplomatski lov pretpostavka predsednika Đorđa Zuca da to nije slučajno da je verovatno povezano za višim silama zbog istine što taj deo lovišta krije duboko ispod zemlje ostatke rimskoga grada jednog od najstarijih gradova iz prvoga veka koga istoričari pominju kao „Izvor civilizacije Sveta“. Sa šireg područja „Račanskih Crkvina“ datiraju mnogi arheološki pronalasci koji danas predstavljavaju najvažniju zbirku predmeta Carske rimske imperije a danas krase vetrine muzeja u Sremskoj Mitrovici, Beogradu, Rimu…

Na Južnoj strani Račanskog poluostrva nalaze se ostaci nekada velike vojne tvrđave „Rača“ na ušću koju lovci rado posećuju prilikom zimskih lovova na guske. Sa ostataka tvrđave se pruža očaravajući pogled na deltu reke Drine koja uz poslednji huk završava tok, bistreći zamućenu reku Savu i donoseći na Sremsku stranu lepotu mirise i svežinu juga. Tvrđava je nekada imala veliki značaj kao vidikovac i vojno utvđenje jer je podignuta na raskrsnici međa, granica, kultura, vera, civilizacija. Tvrđavu su kao nezaobilazan put i jedno najvećih vojnih utvrđenja i najznačajnijih raskrsnica Evrope nekada posećivali carevi, kraljevi, slavne vojskovođe u svojim ratnim pohodima a danas osim lovaca najčešće posećuju ribolovci iz zemlje i inostranstva. Verovatno zbog mešanja Drinske i Savske vode ribolovcima na ušču  ispod Račanske tvrđave često polazi za rukom da uhvate kapitalne primerke:  soma, šarana, štuke, smuđa, ali i mladice… I danas se prepričavaju narodne mitske priče da račanska tvrđava nikad nije vojno osvojena zbog mreže vekovima čuvanih tajnih podzemnih tunela, iz Rimskog doba koji su vodili od tvrđave ispod reka do Srbijanske, Sremske i Bosanske strane. Podzemni prolazi su bili ključ odbrane tvrđave jer su braniocima omogućavali da dugo odolevaju i najstršnijim vojnim napadima i vešemesečnim opsadama jer su omogućavali braniocima danonoćno snabdevanje u hrani i oružju iz više pravaca. Račanska tvrđava je u 19 veku promenila namenu, tačnije od vojnog utvđenja postala je kazniona gde je bilo smešteno čak 300 osuđenika sa 20 čuvara.  Kasnije su je vlasti prodale pa je u njoj napravljena pivara, pa je i ona prodata nakon čega je sva cigla sa tvđave odnešena.

Posle proterivanja Turaka Raču je posetio lično austriski Car Josif drugi. U njegovu čast, i čast njegove posete račanske vlasti su izgradile veliki spomenik i carski kameni drum od tvrđave na ušću do centra staroga sela u dužini od 2 km.

Inače Raču je više puta posetio Vuk Karadžić na proputovanju iz Srbije prema Beču kao i srpski Homer narodni pesnik i guslar Filip Višnjić za vreme i posle Prvog srpskog ustanka.

Na nagovor vodiča Đorđa Zuca svratili smo da posetimo i pogledamo istorisku građevinsku retkost „Staru Austrougarsku graničarsku kasarnu“ koju lovci naročito poštuju i svim prilikama nastoje da sačuvaju. Redovno je posećuju da se odmore i sklone od nevremena jer je podignuta davne 1733 g. za 100 pešaka 50 konjanika kada se vodi da su staro selo naselili Srbi sa 42 kuće 62 stanovnika. Kasarna još uvek odoleva zubu vremena, pomalo zaboravljena daleko od očiju, ruinirana, oštećena i opljačkana od vandala još uvek preživljava. Ako mučenica uspe da dočeka bolja vremena da bude najveća regionalna turistička atrakcija, kao fenomen i pravi primer umešnosti graditeljstva poznatih majstora moćne Carevinne. Posebno je interesantno da se ispod cele kasarne nalazi ciglom zidani samo na izgled običan veliki podrum koji je nekada služio za smeštaj hrane za potrebe graničarske vojske.  Pošto je kasarna podignuta na samoj obali reke Save prema Brocu u BiH, vrlo često je njen podrum niži od vodostaja obližnje reke Save a nikad niko nije video ni kap vode niti najmanjeg traga vlage u podrumu kasarne. Ostaje velika tajna velikih majstora kako je kasarna građena na koji način, kojom tehnologijom je trajno zaštićena od vlage i podzemnih voda?  Krovna građa kasarne urađena je i danas stoji bez i jednog eksera. Grede su tesane ručno iz jednog komada. Biber crep na zgradi ulazi u treći vek kako stoji na zgradi a izgleda kao da je juče pečen i izašao iz ciglane…

Od Kasarne 2 km dalje je pružaju se kompleksi šuma hibridne topole na mestu gde je bilo bilo Staro selo koje se posle velike poplave 1932 godine preselilo nekoliko kilometara uzvodno po naredbi srpskoga kralja na novu sadašnju lokaciju u branjeni deo reke Save, iza rečnog nasipa.

Između dva rata od 1911 g.  Stara Rača je bila Opština koja je imala pisara, prugu, žandrmerijsku stanicu, telegraf, tvrđavu, graničarsku kasarnu…

Kasnije se u Rači povećao broj stanovnika na 58 kuća i 445 stanovnika. Potom je i sagrađena jedna od najstarijih pruga u zemlji od Šida do Račanske Tvrđave. Na ulasku u Staru Raču izgrađen je stari gvozdeni most koji i danas stoji ali bez funkcije i odoleva zubu vremena kao svedočasnstvo značaja opštine Stara Rače u 19 veku.

Prilikom obilaska lovišta „Staro selo“ najviše smo videli divljih pataka ali tragova od divljih svinja u prolazu na malom jezeru „Vulkan“, na mestu gde lovci ne koriste oružje. Jezero se nalazi na mestu gde je nekada bila žandarmerijska stanica. Priča se da je jedne noće zbog nepravde i samovolje prema meštanima žandarmerijska stanica propala u zemlju zajedno sa žandarmima tako je nastalo jezero „Vulkan“ koje nikad nije presušilo a „nikad niko nije dno dohvatio“. A pored lovačke kuće postoji novo veštačko jezero sa izvorom kojeg su izgradili lovci a nastalo je novijeg datuma i puno je ribe i potpuno se uklapa u ambijent koji blista kao ponos račanskih lovaca.

Ima dosta pisanih podataka o stanovnicima Sremske Rače. Međutim dopisnik Lorista je saznao za jednu koja nije zapisana a prilično uverljiva od kolege šumarskog inženjera Popare koji je vršio istraživanja o poreklu stanovnika Sremske Rače odakle je njegova majka i majčina rodbina sa kojima se ponosi. U selu se prenosi priča od starina da su najstariji stanovnici doseljeni iz okoline manastira Rača sa Tare u blizini Bajine Bašte. Meštani su u 17 veku za vreme Seoba bežeći od Turske odmazde sagradili velike splavove od balvana i tako splavarili tokom reke Drine sve do ušća u reku Savu odnosono do granice nekada Austrougarske carevine, kada su se na prvom poluostrvu iskrcali i nastali. Po njima tj, Srbima iz Rače koji su u Austijskoj carevini dobili priveligije kao vojnici graničari selo je dobilo naziv i upisano u vojne austrijske karte kao Rača. Inž. Popara je prilikom istrživanja primetio veliku podudarnost kod prezimena porodica koje danas žive u Sremskoj Rači. Pošto je posetio mesto i manastir Raču na Tari vizuelno je primetio je da su konstitucije tj telesne gređe meštana skoro identične tako da je gotovo siguran bez nekih dubljih naučnih potvrda da su strosedeoci  Sremske Rače sigurno poreklom iz sela Rače koje se nalazi u bilizini reke Drine kod manastira Rača na Tari.

Rača je više puta razarana uništavana od ratova prirodnih nepogda ponovo se uzdizala i sada sija u svoj svojoj raskoši ugodno smeštena uz mnoge prirodne lepote.

Račani su preživeli mnoge nedaće i ratne strahote. Poslednje što pamte je bilo za vreme dugog rata kada je 13 SS Handžar brdska divizija sastavljena od muslimana iz Bosne u Sremskoj Rači spalila 220 kuća od kojih samo tri nisu izgorele, pritom su poklani svi meštani koji su se zatekli u selu. Preživeli su samo meštani koji su bili u obližnjoj šumi.

U Raču je 1960 g  došao asfalt , 1964 izgrađena je ambulanta, a 1975 je izgrađen vodovod.

Da nadomesti sve nevolje meštana -račana koji su često puta stradali smo zato što su živeli na velikoj raskrsnici civilizacija, vera, kultura, država… mili Bog je bio milostiv i blagoslovio je da se stvori raj za divljač, tačnije  jedno od najboljih lovišta u Srbiji. U Rači su više sile sastavile na jednom mestu, najlepše reke, jezera, plodne ravnice, šume tako da ima niske divljači u izobilju kao što su: prepelice, grlice, fazani, zec, od visoke divljači  jelen, divlje svinje, srne… na površini od 2700 ha.

Od svega najvažnije, Rača je vekovima predstavljala uzorno lovište iz snova, tačnije bila je i ostala jedno od najboljih lovišta gorskog jelena, divlje svinje srne, zeca, fazana, jerebica, grlica, divljih  pataka, gusaka, prepelica… u Srbiji.

Naša je poseta lovačkom društvu Srdać u Sremskoj Rači bila prava potvrda nepisanog pravila „Da je uvek dobro lovište bilo usko povezano sa još boljim lovcima“. Isto tako smo se uverili u Rači na još jednu poznatu činjenicu, „Da lovci po pravilu prednjače u srednama gde žive i rade“.

Zabeležio: Dipl. inž. šumarstva Zoran Đorđević

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here