ГОНИЧ НА КРВНОМ ТРАГУ

0
268

SSA40012Пише: Хелмут Питзер (Аустрија)

У готово свим ловачко кинолошким приручницима може се прочитати да штене гонича не треба водити у ревир пре него што напуни 3-4 месеца живота. Пракса показује нешто другачију могућност, без штетних последица по пса. Штене треба упознати са ревиром што је пре могуће, а када има 2 месеца сасвим мирно се може водити у природу. Ако има шансе да се упозна са трагом дивљачи тим је задовољство веће, а ако је реч о могућем сусрету са свежим трагом онда је то још боља ситуација.

Гонич је створен да би ловио зеца и лисицу тако да се од првог сусрета са ревиром мора водити рачуна да се штене наводи само на такве трагове. У случају да радознало стане наиђе на други траг, то значи да има добар нос, али мора бити враћен са тог трага ОДМАХ.

Штенету се не сме дозволити вежбање на трагу дивљачи коју неће ловити када одрасте. Тако ће у своју мирисну меморију урезати систем распознавања пожељних и забрањених трагова.

Ако се на терену нађе траг зеца или лисице штене треба максимално подстрекавати, храбрити и наводити на такав траг. Први кораци су веома значајни и практично одређују правац рада и понашања пса у каснијим периодима.

Тако гонич од малих ногу учи и памти да је траг папкара за њега ТАБУ и да на то не обраћа пажњу. Ако постоји могућност одстрела зеца и прављења топлог трага то је изузетна погодност. Пас се мора навести на траг и водити на дугом поводнику.

Мора се напоменути да власник младог гонича не сме бити обесхрабрен у случају да штене не показује неки посебан интерес за траг. То никако не значи да штене има лош нос, то је знак да је таква радња још увек прерана за њега, треба поново покушати за недељу-две и успех ће, готово сигурно, бити евидентан. Не сме се заборавити да су стрпљење и упорност основни елементи са којима се мора рачунати.

Сви желе да је пас следогласан, само такав је прави пратилац трага, и то је, код добрих гонича, урођена особина која се временом испољава. И у овом случају мора се бити стрпљив. Код неких паса глас на трагу се јавља раније код других касније. За сваку успешну фазу рада на трагу пса треба награђивати уобичајним похвалама и ту се несме штедети.

Када пас почиње да влада трагом веома је пожељно да се одстрели зец. Тада следи веома значајна фаза у обуци. Одстрељени зец се мора оставити на месту све дотле док пас не уради траг и дође до зеца. Проналажењем зеца на крају трага гонич схвата да је то најдража дивљач и да траг резултира уловом.

Поред рада на трагу дивљачи гонич је веома добар, истрајан и успешан радник на крвном трагу. У неким земљама, као што су Аустрија и Немачка, овакав рад има веома дугу традицију и гоничи се веома успешно користе за рад на крвном трагу. На тај начин омогућавају ловцима да пронађу рањену дивљач, која би без њих остала у ревиру.

Земље са ловном културом тако нешто несмију дозволити. Сваки настрељени комад се мора наћи.

Почетак обуке гонича за рад на крвном трагу такође почиње у добу штенета. Треба почети са прављењем кратких трагова омиљене хране. Такав траг не сме бити дужи од 10 метара, најбоље је да траг хране буде дуг 5-10 метара. На крају таквог трага увек МОРА стајати мало хране као награда за успешно свладан траг, како штене савлада почетне трагове они се продужавају. Када је штене савладало трагове хране и савладава их сигурно и чврсто треба отпочети са прављењем вештачких трагова. На крају таквог трага треба оставити комад коже са нешто крви.

И ови почетни вештачки трагови не смеју бити предугачки. Пас на њима мора бити вођен на дугом поводнику за рад на крвном трагу.

Од самог старта пас се мора привикавати на’’ритуал’’ који  прати рад на оваквом трагу.

Пре поласка на траг пас мора бити одложљив, треба га оставити да на старту трага лежи, пошто је млад пас још увек без чврсте одложљивости, почетак треба бити такав да се остави поред неког дрвета. Уз дрво ће много лакше остати лежећи него на чистом простору. Оставља се тако да има могућност да види место настрела , у овом случају то је место одакле ће почети вежба. Рад на трагу обавезно мора бити са типичним дугим поводником за рад на крвном трагу. Разговор са псом мора бити одмерен, тих, благонаклон. Постављањем огрлице и поводника водич псу ставља до знања да нема рада на крвном трагу без присуства водича. У случају да пас губи траг треба га мирно враћати на траг, наравно без кажњавања. На трагу пас треба да је миран и сталожен и да траг савладава без брзих корака. Сталожен рад је услов успеха.

Када је пас у ревиру и тражи постојеће трагове нема ограничења претражујуће површине, терен мора претраживати студиозно, смирено, уједначеним темпом. Трагове које налази мора системски раздвојити у нежељне и забрањене, на пожељном трагу ради самостално, нема водича, дугог поводника нити подстицаја. Све то гонич успешно савладава ако је прошао све фазе предходне обуке.

Кад је реч о раду на вештачком крвном трагу он мора бити дуг најмање 800 метара и мора имати две кривине под правим углом. На растојању 100 метара од краја трага  пас се ослобађа поводника и преостали део крвног трага мора сам одрадити и на крају трага пронаћи дивљач.

Да је гонич веома стабилан радни пас казује и дисциплина одложљивости која је обавезна код испита на крвном трагу. Гонич мора 15 минута лежати, без присуства водича, тада уследи пуцањ и пас мора остати лежећи још 5 минута. Дакле, све приче о изузетно темпераментном псу тако да се неможе држати у рукама нису реалне и спадају у домен ловачких. Добро обучен гонич је изузетно успешан радник на трагу дивљачи и то оне пожељне, као и изванредан радник на крвном трагу.

Превео: Миливоје Урошевић

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here