GONIČ NA KRVNOM TRAGU

0
995

Piše: Helmut Pitzer (Austrija)

U gotovo svim lovačko kinološkim priručnicima može se pročitati da štene goniča ne treba voditi u revir pre nego što napuni 3-4 meseca života. Praksa pokazuje nešto drugačiju mogućnost, bez štetnih posledica po psa. Štene treba upoznati sa revirom što je pre moguće, a kada ima 2 meseca sasvim mirno se može voditi u prirodu. Ako ima šanse da se upozna sa tragom divljači tim je zadovoljstvo veće, a ako je reč o mogućem susretu sa svežim tragom onda je to još bolja situacija.

Gonič je stvoren da bi lovio zeca i lisicu tako da se od prvog susreta sa revirom mora voditi računa da se štene navodi samo na takve tragove. U slučaju da radoznalo stane naiđe na drugi trag, to znači da ima dobar nos, ali mora biti vraćen sa tog traga ODMAH.

Štenetu se ne sme dozvoliti vežbanje na tragu divljači koju neće loviti kada odraste. Tako će u svoju mirisnu memoriju urezati sistem raspoznavanja poželjnih i zabranjenih tragova.

Ako se na terenu nađe trag zeca ili lisice štene treba maksimalno podstrekavati, hrabriti i navoditi na takav trag. Prvi koraci su veoma značajni i praktično određuju pravac rada i ponašanja psa u kasnijim periodima.

Tako gonič od malih nogu uči i pamti da je trag papkara za njega TABU i da na to ne obraća pažnju. Ako postoji mogućnost odstrela zeca i pravljenja toplog traga to je izuzetna pogodnost. Pas se mora navesti na trag i voditi na dugom povodniku.

Mora se napomenuti da vlasnik mladog goniča ne sme biti obeshrabren u slučaju da štene ne pokazuje neki poseban interes za trag. To nikako ne znači da štene ima loš nos, to je znak da je takva radnja još uvek prerana za njega, treba ponovo pokušati za nedelju-dve i uspeh će, gotovo sigurno, biti evidentan. Ne sme se zaboraviti da su strpljenje i upornost osnovni elementi sa kojima se mora računati.

Svi žele da je pas sledoglasan, samo takav je pravi pratilac traga, i to je, kod dobrih goniča, urođena osobina koja se vremenom ispoljava. I u ovom slučaju mora se biti strpljiv. Kod nekih pasa glas na tragu se javlja ranije kod drugih kasnije. Za svaku uspešnu fazu rada na tragu psa treba nagrađivati uobičajnim pohvalama i tu se nesme štedeti.

Kada pas počinje da vlada tragom veoma je poželjno da se odstreli zec. Tada sledi veoma značajna faza u obuci. Odstreljeni zec se mora ostaviti na mestu sve dotle dok pas ne uradi trag i dođe do zeca. Pronalaženjem zeca na kraju traga gonič shvata da je to najdraža divljač i da trag rezultira ulovom.

Pored rada na tragu divljači gonič je veoma dobar, istrajan i uspešan radnik na krvnom tragu. U nekim zemljama, kao što su Austrija i Nemačka, ovakav rad ima veoma dugu tradiciju i goniči se veoma uspešno koriste za rad na krvnom tragu. Na taj način omogućavaju lovcima da pronađu ranjenu divljač, koja bi bez njih ostala u reviru.

Zemlje sa lovnom kulturom tako nešto nesmiju dozvoliti. Svaki nastreljeni komad se mora naći.

Početak obuke goniča za rad na krvnom tragu takođe počinje u dobu šteneta. Treba početi sa pravljenjem kratkih tragova omiljene hrane. Takav trag ne sme biti duži od 10 metara, najbolje je da trag hrane bude dug 5-10 metara. Na kraju takvog traga uvek MORA stajati malo hrane kao nagrada za uspešno svladan trag, kako štene savlada početne tragove oni se produžavaju. Kada je štene savladalo tragove hrane i savladava ih sigurno i čvrsto treba otpočeti sa pravljenjem veštačkih tragova. Na kraju takvog traga treba ostaviti komad kože sa nešto krvi.

I ovi početni veštački tragovi ne smeju biti predugački. Pas na njima mora biti vođen na dugom povodniku za rad na krvnom tragu.

Od samog starta pas se mora privikavati na’’ritual’’ koji  prati rad na ovakvom tragu.

Pre polaska na trag pas mora biti odložljiv, treba ga ostaviti da na startu traga leži, pošto je mlad pas još uvek bez čvrste odložljivosti, početak treba biti takav da se ostavi pored nekog drveta. Uz drvo će mnogo lakše ostati ležeći nego na čistom prostoru. Ostavlja se tako da ima mogućnost da vidi mesto nastrela , u ovom slučaju to je mesto odakle će početi vežba. Rad na tragu obavezno mora biti sa tipičnim dugim povodnikom za rad na krvnom tragu. Razgovor sa psom mora biti odmeren, tih, blagonaklon. Postavljanjem ogrlice i povodnika vodič psu stavlja do znanja da nema rada na krvnom tragu bez prisustva vodiča. U slučaju da pas gubi trag treba ga mirno vraćati na trag, naravno bez kažnjavanja. Na tragu pas treba da je miran i staložen i da trag savladava bez brzih koraka. Staložen rad je uslov uspeha.

Kada je pas u reviru i traži postojeće tragove nema ograničenja pretražujuće površine, teren mora pretraživati studiozno, smireno, ujednačenim tempom. Tragove koje nalazi mora sistemski razdvojiti u neželjne i zabranjene, na poželjnom tragu radi samostalno, nema vodiča, dugog povodnika niti podsticaja. Sve to gonič uspešno savladava ako je prošao sve faze predhodne obuke.

Kad je reč o radu na veštačkom krvnom tragu on mora biti dug najmanje 800 metara i mora imati dve krivine pod pravim uglom. Na rastojanju 100 metara od kraja traga  pas se oslobađa povodnika i preostali deo krvnog traga mora sam odraditi i na kraju traga pronaći divljač.

Da je gonič veoma stabilan radni pas kazuje i disciplina odložljivosti koja je obavezna kod ispita na krvnom tragu. Gonič mora 15 minuta ležati, bez prisustva vodiča, tada usledi pucanj i pas mora ostati ležeći još 5 minuta. Dakle, sve priče o izuzetno temperamentnom psu tako da se nemože držati u rukama nisu realne i spadaju u domen lovačkih. Dobro obučen gonič je izuzetno uspešan radnik na tragu divljači i to one poželjne, kao i izvanredan radnik na krvnom tragu.

 Preveo: Milivoje Urošević

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here